Postfakultetski sindrom u Srbiji

Završio si faks. Sada si akademski građanin, ovo je novi početak za tebe, počinje novi život.
Lagano uviđaš kako te svi gledaju sa nekom dozom poštovanja i prezira u istom trenutku. U početku počinješ da zanemaruješ takve ljude, kada ih sretneš na ulici samo ih pozdraviš, iskezečiš se akademski taman toliko da nije prostački i nastaviš dalje. Kada ti u radnji vraćaju kusur obavezno pokušavaju da te zajebu ako ih provališ onda je to štos, kao žele da vide da l' paziš na sve, da li su te istrenirali na faksu za život, i te fore... Ulicom kada šetaš svi te zovu doktore, profesore, menadžeru, direktore, inžinjeru... sprdaju se sa tobom, svi znaju da se zoveš MIlan, Dušan, Ranko, Marko... al' nekako im je drago da te zezaju jer si drugačiji od drugih. Odeš do biroa a tamo haos. Shvataš poentu narodne izreke: "Uči sine školu da sutra ne bi radio." Sada to razumeš, već dve godine čekaš posao i gledaš kako ovi sa privatnog fakulteta odmah dobijaju državne poslove u javnim preduzećima ili državnim institucijama. Počinješ da pucaš, pa tako s vremena na vreme i ti tu diplomu gledaš sa prezirom. Roditelji pizde što nisi našao posao, baba čeka praunuka pa da umre, stric kaže da je na njivi budućnost, cura te tera da idete na stan a ti? Tebe niko ništa nije pitao, sve je nakako protiv tebe, haotično, premlad si da uradiš nešto a prestar da promeniš sve oko sebe.
Polako počinješ da piješ, trgneš tako s vremena na vreme koje pivo ispred radnje kad kreneš po hleb ili uzmeš unuče za poneti. To unuče kreće lagano da raste, pa posle par meseci na tvom stolu je neizbežan rekvizit flaša od litre, obložena pur penom, koja je prefarbana bojom drveta sa slikom Svetog Nikole. Lakše ti je kad piješ i psuješ Boga.
A godine lete. Na svom licu pronalaziš potvrdu i pečat vremena, al’ šta da radiš, život ide dalje a ti moraš nekako s njim. Cura te je već odavno ostavila, udala se za nekog žandarma i konačno otišla na stan. Sva sreća pa ti je baba umrla pre njenog odlaska, ko zna koja bi frka bila da se to nije desilo, neka joj je laka crna zemlja. Tvoji su se već pomirili sa činjenicom da ćeš do kraja njihovog a verovatno i svog života ostati u porodičnoj kući, i u svom rodnom mestu. Jednom, eventualno dva puta nedeljno odeš do biblioteke i šah kluba, voliš da dereš penzose u šahu, nekada odigraš belu u pare i popiješ vinjak uz kafu.
Prošlo je dvadeset godina, promenio si dioprtiju, imaš problema sa prostatom, pluća te bole od suvog duvana a ni jetra nije u najboljem stanju. Radiš u nekoj firmici kao običan radnik za 250 jura mesečno, svi te zovu Duško, Rajli, Maki... neki ljudi se čude kada im kažeš da si doktor, profesor, menadžer, inžinjer... Skoro je stigao mladi inžinjer na praksu, svi ga podjebavaju i zovu direktore, i ti to radiš, sada shvataš da ti to ulepšava dan, kada jebeš onog iznad sebe a on ne zna šta da radi već se samo akademski kezeči. Znaš da u penziju nećeš otići i da ćeš ostati mudri samac do kraja života, sve ti je jasno, godine učenja i mučenja su prošle kraj tebe al’ vredelo je i za to živeti. Sada imaš nešto para da vikendom odeš s kolegama u zezanje, zimi ili leti u banju. Konačno se dobro osećaš, jedino što ti smeta je to, što i dalje živiš s matorcima.