Napraviš spisak ljudi koji su ti zaista u tom trenutku preko potrebni.
(Obično su pare u pitanju)
Potom nešto malo razmisliš, i automatski odbaciš polovinu.
Zatim okrećeš brojeve telefona i precrtaš još polovinu od preostalog broja.
Na kraju ti preostane jedan čovek, ili dva, i ti si srećan jer ukapiraš da imaš prijatelje.
Nakon toga ti stigne poruka na mobilni, od jednog od ta dva prijatelja, da je otišao na more sa porodicom i da ne može da ti pomogne.
Kao poslednji pouzdan čovek, ostaje ti još samo ovaj jedan koji nigde nije otišao, ali je u međuvremenu napravio neko sranje u saobraćaju te mora da plati kaznu koja nadmašuje visinu sume koju si mu tražio.
I tako, ostaje da si sam sebi pouzdan čovek, međutim, usled toliko razočarenja, odeš u kafanu, popiješ onu muku koju si sam nekako skrpio, i tako postaneš čovek koji ni sam sebi nije pouzdan.
Bla bla, to na kraju i jeste poenta: ne može se čovek više ni u sebe pouzdati kolika je konkurencija...:)
Bla bla, to na kraju i jeste poenta: ne može se čovek više ni u sebe pouzdati kolika je konkurencija...:)
ma skontao sam i + od mene, al žalostan je odnos + - ovde, a tamo na nekim patetičnim definicijama koje nemaju veze sa zdravim mozgom se vode rasprave.
znači ljakse nemamo se u kog uzdat. šta da radimo jebote