Preko crnja do zvezda

Нашироко распрострањена филозофија међ' фудбалским и кошаркашким клубљем у Србији са, додуше, мешовитим крајњим резултатима а најчешће, пак, оним дијаметрално-супротним од иницијалних очекивања својих корисника. Размишљање корелације типа "хехе, идем вечерас у Жарково на 18 рођос неке рибе, еее, Жарково, јеботе, 'начи све љанкесе које се ложе на нас из цивилизејшн, 'начи коитус сигурица, хехе" са епилогом који укључује лом руке, носа, ребара, фрактуру јебене лобање и да - у ретким случајевима - СЕКС и то ако те, фазон, укења. Шазнам, не воле нас тамо, јебемлига закај.

"Јебемлига закај" је и одговор аутора овог текста на питање "Који курац доводе црнчуге да играју овде кад и ми имамо коње за трку?" али ће се исти одмах потом досетити и оне чувене народне о виду жабе, везано за коња те и неће више толико слегати раменима на појаву из наслова. Но, наставимо даље са овим врло интересантним штивом.

И ако се довођење "црних" спортиста у кошаркашке клубове у Србији оправдало логичним и показало генерално исплативим потезом (уз пар, разуме се, оптималних промашаја, оно, чисто да се задовољи и та колона у статистици; прим.прев.), у провинијенцији домаћег фудбала тешко да и на прсте једне руке можемо набројати афричке аквизиције које су довеле до каквог-таквог побољшања у игри, тиме и до евентуалне конкурентности неког нашег клуба на европској фудбалској сцени. Па, испаде да је сваки чамуга Адебајор, мајку му јебем стварно.