Noć. Još jedna tamna, usrana noć. Možda i ne bi bila toliko loša, da joj nije prethodio relativno lep dan. Znate li ko je Hevisajd i šta je njegov signal? Znate onaj trenutak kada ležite u mraku, prilično bezbrižni i bez ikakvih loših slutnji, a onda kliknete prekidač, upalite svetlo i ukapirate da se nalazite u moru sranja, i da koliko god da plivate, sve ostaje isto. E taj prelazak između blaženog neznanja, ni iz čega u nešto, u prokleto saznanje, saznanje koje je trajno i konstantno, e to definiše Hevisajdov signal.
Vidite, za pokretanje lavine, ne treba mnogo. Na to može da utiče čak i leptir. Za pokretanje te lavine je dovoljno upaliti svetlo.
Jebiga, prosta akcija i reakcija. I što više potiskuješ sranja koja te tište, to jači otpor pružaju. A negde gde prostor i vreme gube svoj oblik, negde gde dolazi do zakrivljenja, jedan sekund traje godinama, a iako ništavilo po kom lutaš zapravo i nije veliko, ti postaješ srazmerno manji, i praktično zanemarljiv u odnosu na isto. Materijalna tačka u prostranstvima Crne rupe. Prolaze sekunde - godine, kilometri postaju metri, a jebena planeta se i dalje okreće oko usrane zvezde koja se nalazi u koordinatnom početku pokvarenog sistema.
Usudio bih se da kažem da ima nečeg donkihotovskog u tome. Nečeg gotovo romantičnog. Zrno peska u pustinji, kapljica vode u okeanu. I svi preduslovi su ispunjeni da Dirakov impuls pokaže svoju brutalnu moć - beskonačno kratak udar groma, beskonačno kratak bol nestvarnog intenziteta, koji u konvoluciji sa ljudskim bićem i svim što isto predstavlja dovodi do očekivanih posledica. As simple as that.
Vratimo se na Crnu rupu. U razmerama Crne rupe, kratak udar groma je gotovo zanemarljiv, sistem je i dalje u ravnoteži, a linearnost ljudskog bića omogućava Bogu - Fizici da se igra sa najrazličitijim pobudama, i iako unapred zna rezultate, direktnim merenjem traži i najmanju grešku Palog anđela - Konvolucije. Vremenom zamorče - čovečanstvo nauči da filtrira sranja i nastavlja svoju bednu egzistenciju u beskonačnom prostoru jebenog Svemira, u beskonačnom trajanju jedne sekunde.
I sve tako dok Njeno visočanstvo - Fizika ne shvati da joj Hal 9000 zvani čovečanstvo više nije potreban i odmetne se negde daleko, za sobom ostavljajući pustoš u razornoj snazi Dirakovog impulsa - Supernove.
