Preš'o u penziju

Dok društvo puno pozitivnog naleta i uzbuđenja, razmišlja i planira šta će i gde će večeras, jer petak je veče... Tebi u glavi odzvanja samo jedna misao MIR i TIŠINA. Dobro, i KREVET.
Devojke kupuju haljine za Novogodišnju noć, biraju donji veš- tako da usreće svoje momke. Slobodne devojke tuguju jer nemaju koga da zagrle u ponoć i požele srećnu i uspešnu godinu... Ti sediš, sam sa svojim mislima, glava u oblacima. Ne konstatuješ nikoga oko sebe. Tu si, prisutan. Ali, zapravo, nisu tu.
Imaš isplanirane sve dane praznike i čekaš pravu priliku ili osobu sa kojom zaista želiš da podeliš radost i trenutke prazničnih veselja.
Čak i ako se ne pojavi niko zanimljiv ili dovoljno drag, znaš da će ti biti lepo. Dovoljan si sam sebi. Ali, kopka te nešto i nemaš mira. Svi imaju već neke planove, samo ti ne.
Krivo ti je. Hoćeš i ti nekoga da držiš za ruku ili jednostavno da neko, tebi poseban, samo bude prisutan. Dovoljno je.
Onda shvatiš da realnost nije bajka. Ugrize te i trgne gore nego kevin glas kad te budi iz toplog kreveta NEDELJOM ujutru.

-Gde češ za Novu?
-Znaš, ja to uvek u poslednjem...
-Ne može tako! Kako misliš u poslednjem trenutku, pa organizuj se, nečeš valjda sama sa svojih 25 godina.
-Ali, nisam sama...
-Jesi, sama si. Gde ti je dečko?
- Pa nemam dečka i ne treba...
- Kako misliš ne treba ti dečko? Želiš sama da ostariš?
- Ali..
- Nema ali, zvala sam neke stare prijatelje, imaju divnog sina...
- Ali, ja ne želim divnog sina..
- I tako u nedogled, igrarija bez prestanka.

A tebi lepo.