Ono na šta nas naše drage devojke i supruge podsećaju pred rođendane, godišnjice, 8-e martove i sl. Normalno, to što MI mislimo da znamo o čemu se radi nema ama nikakve veze sa onim što su ONE zapravo htele da kažu - čisto da se samo za trenutak podsetimo da, izgleda, ne živimo baš SVI na planeti Zemlji.
Ona : Dragi, ti znaš da nam se sledeće bliži godišnjica...
On : ( Aaaaaaaaaa, konjino!!! )...Ovaj, da, ljubavi...Baš sam nešto razmišljao o tome pa sam mislio da...
Ona : ...ali sam htela da te zamolim da, ako možemo, za promenu pokušamo da ostanemo normalni ove godine. Znaš, ne želim da budemo lažno sentimentalni kao ostali parovi. Ne želim nekakve bezvezne skupe poklone koje ću da zaboravim posle izvesnog vremena, ne želim putovanja, gluposti. Hoću da budemo iskreni i dovoljni jedno drugom. Znaš, kao onda kad smo se upoznali...
On : ( u stanju pred aneurizmu aorte ) Pa, dobro...mislio sam ipak neku sitnicu...( e, nećeš me zajebati - prošle godine si htela glavu da mi odgrizeš )
Ona : Ma, ne. Ni sitnicu! Dovoljan si mi samo ti, dragi. Želim samo da se svako jutro budim kraj tebe i da budeš moj vitez-zaštitnik u slobodno vreme!
On : ( zbunjen, zatečen, i dalje sumnja ) Pa, dobro - ako tebi, mislim, tako odgovara... ( sigurno me vara, kurva...ček' da proverim ) Aaaa, je l' ti hoćeš, možda, negde da ideš sama ili sa drugaricama...?
Ona : Dragi, šta ti je ? Ti znaš da nigde ne bih išla bez tebe a drugarice su mi, pravo da ti kažem, nešto dosadile u poslednje vreme...
On : ( konačno opušten ) Dobro, kad tako želiš...
Naravno, scena koja sledi nimalo ne liči na Armagedon iz Otkrovenja. Naime, mnogo je gora :
- Buuuuhhuhuhuhuhuhuhhuuuu...!!!! Bila je u pravu moja jadna majka kada mi je rekla da sam trebala da se udam za onog trgovca Ristuuuuu....!!!!! Šmrc! On bi bar znao da ceni vreme provedeno sa mnom i sve moje žrtveeeeee....!!!! Ne kao tiiiiiiii, džukelo jednaaaa....!!! A ja, glupača, se još nadala da ćeš da mi kupiš onaj sat što mi se dopao pre 2-3 nedeljeeeee...!!! Skote glavatiiiiii...!!!
Grupa studenata spremnih za ispit, dan uoči ispita, kada se međusobno zovu i kriziraju kako ništa nisu naučili.
- Hej, ćao šta radiš?
- Evo me, učim, prelazim po 324698. put ovo i još uvek ništa nisam naučila. A imam svega još 19 sati do ispita. Kako ću sve za kratko vreme naučiti ne znam. Ja sam glupača retardirana!
- Ma, nisi, ja sam prešao tek 296333. put, tako da mnogo zaostajem za tobom. Prestani da kriziraš, ti ćeš proći, ja sam pod znakom pitanja!
- Haos, ne znam šta ću od sebe! Kako ćeš odgovoriti na ovo 37. pitanje?
- Mislio sam da pričam prva tri pasusa iz leve kolumne na 286. strani i celu desnu kolumnu na 302. strani. Ti?
- Pa i ja isto to, ali sam mislila da dodam par rečenica sa 156. strane, nekako mi je to sve povezano. Jaoooj, majke mi, ubiću se!
- I ja isto! Ivan je već popio tablete za smirenje, samo da preživi sutra. A ja ne znam kako ću položiti. I treba da padnem kad sam retard. Ko me je terao da učim samo 6 meseci! Da sam krenuo ranije, sad ne bi bilo problema!
- Da! I ja isto! I Marija sutra s nama odgovara, jesi li se čuo sa njom? Koliko je ona naučila, jel spremna?
- Jesam, čuo sam se sa njom! Ništa, kaže da prešla to dva puta, večeras će malo ponoviti neke detalje i to je to. Kad smo se čuli gledala je neku seriju "Ružnu Beti" ili "Tračaru".
- Aha... ništa, otišla sam. Moram do ispita bar još dva puta sve ovo preći i još jednom da ponovim detalje. Umreću, majke mi!!!
- Ajde, razumem te. Ja samo što prste sebi ne pojedem od nervoze. Čujemo se za sat vremena!
Seksualni hendikep generacije, osamdeset i neko.
Totalna nemoć i impotencija, ispred današnje prosečne klinke, koju pokušavaš da zbariš, na old school fazon.
Ostali smo zaglavljeni u nekom čudnom jazu, izmedju perioda ever grina i turbo folka. Turbo folka se gadimo, dok nam se ever grin i ne računa u neki adut, kod omladinki zadojenih devedesetih godina.
Nisam mator (bar tako mislim), niti sam neki Kazanova, ali sam se trudio da kupim, neke stare fore, nekadašnjih beogradskih šmekera.
Znate ono, prigušeno svetlo, blaga letnja promaja, na stolu sveća, iz daljine dopire prigušeni zvuk saobraćaja, a na prozoru divan prizor usnulog grada. Još jedan korak i ona je vaša... Još samo dobra muzička podloga i divna noć može da počne...
Mislio sam, da će te fore oboriti svaku, bez obzira na godine. Ali onda je došao hladan tuš, otrežnjenje. Onaj momenat kad shvatiš da se vremena menjaju, a sebe zapitaš, jesam li ja malo star?
Dok sedimo u polu mraku i ispijamo svoja pića, atmosfera počinje da ključa...
Primičem se polako, lagano joj razmičem kosu, ne bi li video divne oči, te mladje punoletnice.
Pogledi su nam se sreli...
Nasmešila se i pokazala mi svoj divni, nestašni osmeh. Srce je zaigralo.
Osmehujem se samozadovoljno, dok u glavi odzvanja ADAM MUŽJAK, AAALFA MUŽJAK!
Računam gotova je, mala je dala! Još samo da je obavestim o tome...
Scene u glavi postaju sve žešće i nerealnije. Na bioskopskom platnu moje svesti se smenjuju scene najvećih filmskih hitova.
Moje uloge se iz sekunde u sekundu menjaju. Moj ego divlja. Transformacije su neverovatne.
Vidim sebe u ulozi najvećeg romantika svih vremena, Hju Granta. Kako se mala sve više raznežuje, moj ego raste. Da evo ga to sam ja, Antonio Banderas u meni divlja . Sve sam sigurniji u sebe. Ko može odoleti Antoniju u meni?
Mala se primiče još više, stavlja svoju nežnu, nenažuljanu ruku na moje koleno.
Ma jebeš pederka Hjua i sumnjivog Antonia. Da, moj ego se pronašao u oličenju Rocco Siffredia. Okrutne hard kor scene divljaju u mojoj glavi.
Finale je tu, ustajem i posežem za neporaženim adutom, koji nikada, ali nikada nije izdao. Iz ćaletove fioke vadim CD, "Indeksi the best of".
Bacam pogled ka svom plenu, ženkici koja je naivno upala u zamku starog lava. Zadovoljno se smešim i stavljam CD... Pesma broj jedan će obaviti sve, čuveni hit, himeno-lomac kreće. Sa zvučnika kreću prvi taktovi "Bacila je sve niz reku", parenje može da počne...
- Jaaao, što mi je poznata ova pesma... Mislim da sam je čula negde. Ko to peva?
- Indeksi. Jel ti se svidja?
- Ko ti je taj Indeksi? To neki stranac?
- Kakav bre stranac? Domaća grupa (u tom trenutku kreću prve reči pesme)
- Jao kakva sam glupača, vidi stvarno. Tačno sad sam se setila. Moja baka mnogo voli ovu pesmu...
- Tebi se ne svidja? Oćeš nešto drugo? (u glavi polako kreće SELJAČINO, ALFA SELJAČINO, traži joj broj od bake, baš bi se slagali )
- Ma nema veze. Ako ti se svidja neka ga to.
- Ne ne, reci ti šta voliš. Evo ima ovde gomila diskova. Voliš Čolu?
- (blagoteleći pogled)
- Oliver Dragojević? Mišo Kovač?
- (blagoteleći pogled)
- Goran Karan? Sendi Cenov? (dlanovi se polako znoje, dok se u gaćama kamen, pretvara u pihtijastu masu)
- VENDI?! (ushićeno konstatuje)
- Ne, ne. Gde nadje tu kravu. Sendi. (ujedoh se za jezik, dok me je gledala, kao da sam lupio šamar njenom ukusu)
- A šta fali Vendi?! Ona je baš kul. Ima super pesme, super izgleda. A i baš je obrazovana.
- Ma znam šalim se ja malo. Kul je Vendi. Evo pustiću ju tjub. (mislim se plodiću te tek sad, pa makar i uz tu sirenu za vazdušnu opasnost)
- Redjam u plej listu par hitova od dotične i vraćam se uz svoju ženku. Rocco Siffredi je nestao bez traga, ali Antonio će biti dovoljan.
Razmena nežnosti je počela, dok sa zvučnika odjekuju "Uljez" i "Smrt u diskoteci", zadovoljna ženkica se polako pribija uz mene. Zavodjivo njiše kukovima. Mahnito igra u mom krilu. Ego skače , ali ubrzo pada. Jednostavno ne ide...
Antonio vrišteći beži, dok se ostaci Hju Granta u meni, bore za vazduh. Ego ponovo divlja, ali ovoga puta u pogrešnom smeru. Posle Rocca i Antonija, zbrisao je i Hju. Ostaci mog ega se ne mogu uporediti, ni sa omalenim, Denijem De Vitom.
Ženka ne odustaje, ona hoće plodnju, ali ja ne mogu više. Moram ovo prekinuti dok se u meni ne pojavi, pu pu, zlo ne čulo Saša Popović.
- U jebo te, pola 12. Izvini molim te, ujutru rano ustajem.
-Jel nešto nije u redu?
- Ma jok, nego stvarno ustajem jako rano.
- ok. Izvini, nisam znala, onda bolje da krenem...
-Izvini stvarno još jednom. Vidimo se ovih dana.... E da! Reci mi samo još jedno... Koje ti je baka godište?
