Najčešće izmišljena priča, puna fantazije. U najvećem broju slučajeva, pripovedač je osoba koja se oseća ugroženo i kompromitovano u društvu, zbog opštepoznate, lične potonulosti u nejebicu. Osoba zbog raznih kompleksa, ne bi li, kako ona misli, sačuvala status u ljudskom krdu, izmišlja jebačke podvige i hvalospeve. No, svi znaju da se to nije dogodilo, ali ne stavljaju pripovedaču to do znanja. Pripovedač vremenom počne i sam da veruje u svoje priče, i time kompenzuje nesrećno zrelo doba.
Primer 1:
Pripovedač jebačkih hvalospeva: "I nećeš verovati, krene ona da mi nadrkava, njena keva mi drkne jezičinu, a njen ćele mi ponudi pivo."
Lik: "I? Jesi karo?!"
Pripovedač jebačkih hvalospeva: "Brate... brate jesaaam. Karo sam."
Primer 2:
Pripovedač jebačkih hvalospeva: "Brate, sećaš se male Marije, što je živela u šestici, na drugom spratu? Ona, što se odselila kad smo bili prvi razred. Nećeš verovati, sretnem je na Adi, vozi rolere, 'naš kakva pičoka!!! Odemo do onih klupica, povatamo se, ja ga izvadim, ona ni pet ni šest, pomeri šorts s dva prsta u stranu, i sedne mi na karu..."
Lik: "Brate, Marija se nije tad odselila, Bog da joj dušu prosti, sleteli su u Moraču... Al' nastavi, nastavi, zaintrigirao si me..."
U prirodi je naroda na našim prostorima da poslije raznoraznih kriza, protesta, slabih plata i lažnih obećanja nema povjerenja ni u šta, pa ni u sopstvenu sreću. Tako da, postoje momenti kad čovjek jednostavno zna, da, ako će danas da jede kolače, sutra će govna. Karma, sudbina, nazovi to kako god hoćeš. Ona uvijek održi svoju ravnotežu.
- Joooj šta li će sad da me snađe?
- Što?
- Položim magnetiku desetkom jutros.
- Šta? Pa to je super!
- Čekaj, nije to sve. Poslije magnetike me pitala ona mala Jelena da nekad izađemo.
- Odlično čovječe, najbolja pičoka u domu.
- Moji mi pošalju pare, i još bonus džeparca.
- Ala je tebe krenulo, a?
- Jeste! I baš se pitam šta će sad da me snađe.
- Šta hoćeš više da te snađe?
:zvoni telefon:
- Snašlo me je.
- Šta?
- Poništila magnetičarka ispit, skontala da je neka budala imala test.
- A jebiga, naučićeš opet, nije ti problem.
:zvoni telefon:
- I opet me je snašlo.
- Šta je sad?
- Jelena otkazala.
- A naćeš drugu, jebiga. Ajmo večeras da se ponapijamo negdje, a?
- Može, taman da skrešem ovaj džeparac. Kad ide june, nek ide i uže.
Kada se zovete Robert Rodrigez sve što vam je potrebno za ovakvu avanturu jeste par flaša Čivas Regal Rojala starog pedesetak godina, boca Kristala, par linija čistog koksa izvučenog platinastim Amerikan Ekspres karticama, ukoliko svrate neke glumice, gomila rizli i vutre koje vam je doneo Ričard Marin kad je poslednji put išao tetki da odnese lek u Meksiko i na kraju, vaš najbolji drugar Kventin Tarantino.
Rodrigez: Joj brate Kventine, razmišljam da snimim film, oduvek sam imao želju da režiram nešto s bojnim otrovima koji od ljudi prave zombije!
Tarantino: Uuuu, dobra! Skroz mi se sviđa ideja, al' de ubaci neke kurve!
R: Može! Kurve! Pa da im zombiji jedu mozgove! I nekog opasnog zlikovca, ali da ima skroz neki uvrnut hobi! Znam! Da seče muda ljudima!!!
T: E toooo, brate! Kleštima nekim da seče muda! I da stavlja u teglu! K'o turšiju! Ali da postoji nenormalniji lik od njega, neka holivudska zverka, Brus Vilis!
R: Da, da, neko da spašava svet! On uvek spasi svet! Ajde da ubacim još nešto! Uz kurve ide gomila Harlija, kafana, pića, pički materina! Šta još, šta još?
T: Ej, al' da glavna bude neka kurava! Ali ne neka dobra, savršena pičoka, k'o do sad što smo trpali, tipa Uma, Selma, nego nešto da joj fali!!! Nek joj fali oko! Neee, noga! Noga nek joj fali!
R: Hahahaha, odlično! Od detinjstva sam se ložio na piratske drvene noge! Joj brate ima da joj stavim neki AK-47 'mesto drvene noge, pa da puca! I neki minobacač! Da ih sve roka nogom!
T: Joooj care koliko je to do jaja. Ej bre i ja ću da glumim, oću i ja da karam kurve!
R: E može batice, al' tebi neću da platim, dosta ti što ćeš da pucaš u ljude i drpaš jednonoge kurve ratnice!
T: Hehe, može, nego što ti je dobra ova vutra!
R: Ej radi samo tako... Joj što će bre film da bude dobar! Ima i muziku d'uzmem da pišem, i scenario, i da režiram i sve! Aj živeli!
T: Nek' smo živi i zdravi!
... i tako je nastao Grindhouse - Planet Terror 2007. godine
Komentar na poziv na svadbu druga iz djetinjsteva.
Kad sam dobio pozivnicu ukočio sam se, pa jebem ga luda, kod nas u ulici čitave generacije nestaju za godinu dana. Kako se onaj prvi oženi u roku od godine , svi ostali za njim, i tako nam ova pošast istrijebi sve muško u ulici. Al’ ’aj nek’ je sa srećom. Zajedno smo odrastali, bili zaljubljeni u Beti Kamenko i Vilmu Kremenko, stidljivo prvi pornić podigli u video klubu...
Svadba k’o svadba , dreka, vriska, glasna muzika, sasipanje kave za vrat od strane konobara koji inače vjerovatno rade na brenti s obzirom na vještinu nošenja tacni, pijanih ljudi i još pijanih ljudi. Ima i pičoka, mame koje gonaju djecu oko stolova dok iritantno žgevre, ili ih ostave da spavaju u kolicima pokraj muzike pa odskakuju iz njih od basa (ljubomoran sam na tu djecu kad im vidim ta futuristička kolica, moja su ličila na korito za šurenje svinja, po pola rasječen bojler, jebi ga u ratu se snalazilo. A kad im vidim mame ljubomoran sam im na tate) . Gledam i svog komšiju Čedu, udrobio kruva u čorbu, pa pritišće kašikom da potopi, uvijek je razbijao klišee. I tako to ide, nadero se i ja, pa posmatram, filozofiram. Čovjek na svadbi je nasmijno lice iz ugla ukrštenice, a i sama svadba nije ništa drugo do skup gradova, predjela i predjela, i samoglasnika u vidu neartikulisanih krikova pojedinca. Vidim i moj komšo se zagled’o u dno polupune čaše, pa se sjetim kad je pričao kako se on priženio.
Veli:“ Bilo je to u izbjeglištvu. Kren’o ja preko Manjače u Mrkonjić, stara mi ostala tamo u bolnici. Taman kad sam bio kod Stričića neđe, vidim kraj puta poznata konjska kola, kad ono Mileva. Znam ja nju i od prije, gonali smo se mi, a eto ostašmo stari cura i momak. Pit’o je šta je reći, veli: „Otrg’o mi se konj pa sad ne merem nikud sa ovom kobilicom.“ Gledam ja nju 'nako ispod oka, nema ni ona nikoga na svijetu a blenula u mene kroz onu masnu kosu, k’o da bi mi nešto rekla. Vidim ja šta je, uparim svoju ragu sa njenom, sjednem kraj nje: „Mileva, našla si konja!“. I tako odlazimo prema zalasku sunca kao u kaubojskim romanima“.. . Trgnem se: „ Jebo te kreč, treba kupiti svilenu košuljicu, i spremiti 50 maraka za poljevačinu.“
Kada zevsečenje pođe po zlu, jedan lovac se otrgne iz čete i podlegne nirvani tamne materije alkohola. Fak mod se isključi, detektovanje ženskih feromona padne u vodu, životinjski instinkt mutira tako da se sva pažnja sa skrnavljenja medenih pičića preusmeri u samo jednom pravcu. Pravcu čaše. U stilu Dionisija, Dionisovog zlog rođaka sa sela, nakaradnog ruralnog božanstva koje je isključeno iz grčke mitologije zbog manjka orgijanja i sveopštenja sa drugim božanstvima. Fokusirati se samo na pijančenje. Što više. Zanemariti sve drugo, prodati dušu samo za još jedan gutljaj.
-Brate jeste li opet zevsečili?
-Ne, Ripca je obuzeo Dionisije, ovako je bilo:
-Pozvao sam Ripca. Rekao mi je da trimuje jaja. Shvatio sam to kao znak pristanka. Dodao sam buksnu Dući. Već se uradio pa se kikoće kao japanska pornićarka. Maretu sam poslao poruku, jer ne voli da ga zovemo posle osam dok drka na pičke sa Lajv Džasmina.
................................................
-One pičke sigurno misle da drkam na onu istu ribu sa Lajv Džasmina, pa me zato ne zovu, nisu ni svesni da smo sinoć raskinuli, to dušo, to, mešaj u kamericu. Dolazim za pola sata, send mesedž, e, to, još samo pet minuta i krećem.
...............................................
-Ripac je istrimovao jaja i krenuo.
...............................................
-Sva četvorica naizmenično duvaju i ubijaju Ripčetovu mučenicu iz devedes' druge.
...............................................
-Koračaju napred. Iza njih je kantica sa benzinom. Duća vadi zipo, baca ga na kanticu, ona eksplodira automatski ih baceći u sluv moušn, kako poređani po visini hodaju dok im kosa leprša. Duća izlazi na sekundu iz slouv moušna, vraća se po zipo i opet ulazi.
...............................................
Ušli su. Taktika svako za sebe. Pičetina je na meniju večeras. Vinjak na eks. Još jedan. I još dva.
...............................................
:Srećemo se Ripac i ja:
-Ima li pičoka brate?
-Ne, ali mogu da se zakunem kako sam video odvaljene, Tarantina i Gaj Ričija zagrljenih u separeu kako zumiraju ženskinje.
...............................................
Skontao sam da je odvaljen kao gepard na afričkoj hajdučkoj travi. Bio sam u pravu.
Dok sam tešio krajnike umilnom grobu kojeg sam nahvatao na žvaku iz vrtića, perifernim duplim vidom vidim Ripca kako finišira flajku vinjaka. Upravo se skinuo go do pojasa. Mlatara majicom unaokolo i gestikulira kao King Kong u apstinencijalnoj krizi. Svira imaginarne bubnjeve i naređuje ženkama oko njega da mu se pokore. Prepoznao sam scenu iz Skarfejsa. Sej helou tu maj litl frend. Sevnula je njegova patka sa sve trimovanim jajima. Obezbeđenje je pohrlilo. Ja sam pohrlio. Duća i Mare, spremni da munjevito tešu i kamšotuju gromove, u nagoveštaju svingeraja sa pečenim nazovi ribama, hrle takođe.
...............................................
-Ripče, ovo je poslednji put da sam popio batine zbog tebe.
...............................................
-Kventine, ovi Srbi nisu normalni, JEEEA, znao sam da je dobra ideja da dođemo.
-Riči, daj ne seri, gde je tu, gde je tu jebena KRV?! Ja je nisam video. Hektolitri i hektolitri jebene krvi koja pršti na sve strane. I kalašnjikov na amputiranoj nozi. Pojma ti nemaš, sve su ovo pičkice, mada dobar im ovaj vinjak.
