Falusoidni afrički instrument izuzetno aktuelan na svetskom prvenstvu u fudbalu 2010. godine, kojim su afrikanci ostvarili svoj dugogodišnji san - da gledaju kolonizatore i robovlasnike kako im daju pare da bi im ga duvali.
Pred tekmu Južna Afrika - SAD, u svlačionici Južne Afrike:
Sijabonga Sangveni: Jo matori, danas sam prod'o onih 70 vuvuzela što sam prvo izdrk'o po njima onim posranim Holanđanima za 100 dolara komad. Nije čudo što ih prozivaju da su pederaši, ne samo da gaje cveće i nose klompe, već ga duvaju za medalju!
Sifive Čabalala: Nije to ništa, juče smo moj ortak Modise i ja navatali dve maloletne ribe, Portugalku i Španjolku, pa smo im gurali vuvuzele u čmar i u pičku, da im pokažemo šta je afrički kurac. Znaš kako su cvilele zadovoljno. Onda smo te iste vuvuzele prodali njihovim roditeljima da ga duvaju!
Reneilwe Lečolonijane: Ma nije to ništa bre, ja sam sreo Bekama u kafani, napio sam ga ko govno, platio mi piće, pa sam ga onda odv'o iza kontejnera i kar'o u dupe sve dok nije proskvič'o k'0 madrfakn vuvuzela.
Tanduise Kuboni: Alo bre paori jedni, to su sve priče za malu decu, meni samo drago što sam sluš'o na radiju ove Amere, pričaju da 'oće da nas 'ebu u dupe zbog onih vuvuzela, a nisu ni svesni kol'ko će da nam ga duvaju.
Komad posudja koji se u srpskom narodu isključivo vidja od slavlja do slavlja. Monumentalni izgled kameno hladne elegancije ispunjava govedja mast rastvorena u vodi, mameći svojim miomirisom nestrpljive goste. Ipak, fenomen obrnutog stidka preovladjuje, te se raja ustručava, kako ne bi ispalo da su došli na veselje isključivo iz gastronosmkih pobuda. Kako ovaj status quo zna da potraje, budući da je to tek level2, pa se gosti još nisu opustili, neretko se dešava da se supa malo i ladne, dajući strateško preimućstvo domaćici. Dok ledolomac zahvata prvu kutlaču, on nesvesno ostavlja kurcijalan trag stisnute masti po obodu nekadašnjeg supostaja koji će biti iskorišten kao checkpoint za drugi, odnosno treći dan slavlja. Sa ciljem izbegavanja pranja činije, jer je svako isto rizik od lupanja tog komada primenjene umetnosti, a i spiraju se orhideje sa stranica, majku im božiju, iskusna domaćica će u sledećem navratu usuti samo malo iznad linije i savršeni zločin je počinjen. Plan mogu pokvariti mladji gosti nespretnim kutlačanjem tako što će ostaviti zalepljen rezanac na stranici činije, koji, nesklonjen na vreme, ostavlja žut trag kad se skore. Ipak, nakon trećeg dana biće oprana i ritualno odložena u kredenac ili kovčeg do sledeće slave, dovoda ili dvojke iz matematike.
Usmeni vid pripovedanja o putovanjima po Evropi, koji se može naći isključivo na gradilištu. Svaki majstor, malo dužeg radnog staža, proveo je odredjeni vremenski period radeći u inostranstvu. Za to vreme je napabirčio gomilu zanimljivih anegdota koje će kasnije prepričavati zemljacima za vreme pauze za ručak.
Sve ove priče, manje više, imaju isti kalup. Kako god teklo pripovedanje, kroz priču mora da se provuče povlačenje paralele izmedju tih zemalja i Srbije, da se spomene njihov standard i način života. Takodje, neizbežni su doživljaji iz skrivenih kafanica u kojima se okupljaju gastabajteri koji tugu za domovinom utapaju u domaćoj mučenici ili nekom drugom alkoholnom nektaru, te po koja seksualna avantura sa zgodnom gazdaricom ili, najčešće, sa home-grown prostitukom, koja je,kao i sve njihovo, za klasu bolja od ovih naših.
Početak pripovedanja je specifičan sam po sebi. Nijedan majstor neće sam od sebe početi da priča o svojim doživljajima. Potrebno je nešto da pokrene lavinu sećanja i emocija. To nešto je uglavnom alat. Svako sa putovanja donese neku uspomenu, majstori donose alat, da ih, kao i svaka uspomena, potseća na jedan period života. Dovoljno je pitati ga gde je kupio odredjeni komad alata, i priča može da počne.
E to vam je da prostite baš onaj izraz "svima daje a tebi ne".
Sa svima se mazi virtualno, ali baš ti nećeš dobiti onaj komad za kojim toliko čezneš, doduše neće dobiti niko. Ali ona je ta koja pali i žari i koja prosipa topla slova po ekranu. Danas je sa jednim sutra sa drugim, i tako redom dok se ne izližu slova na tastaturi. U realnosti je veoma skromna devojka, skromnih oblina, brkata, povučena, a možda je u pitanju i neka starija gospođa kojoj muž vozi taksi noću.
Bilo kako bilo, nećeš dobiti od nje, uzalud se nadaš.
Vešto napravljena hrana koja u sebi sadrži više hranljivih materija nego hrana za ljude. Ljubimci ti ne daju mira i stalno hoće još, skaču na tebe očekujući da im daš još koju kesicu omiljene hrane. U jednom trenutku se zapitaš zašto obožavaju tu hranu, zbog čega izgledaju bolje od tebe, zašto su veoma aktivni i nikad nisu u bedaku i umorni od jurcanja? Radoznalost te ubija, danima se mučiš naprežući poslednje atome svog mozga i donosiš veoma tešku odluku. Zatvoriš pse u svoje kaveze, mačku izbaciš napolje i zaključaš vrata, pozatvaraš sve prozore po kući. Konačno sam u kuhinji, uzimaš kesicu hrane za ljubimce, okrećeš je sa svih strana, zatim pažljivo pročitaš sastav. Aha, govedina, vlaknaste materije, malo soje, ulje, vitamini, minerali, povrće, hmmm. Okrećeš je još jednom, konačno otvaraš kesicu.
Mmmmmm, lepo miriše. Gledaš je još neko vreme uživajući u mirisu dok tvoja mačka grebe po prozoru kuhinje. Ne obraćajući mnogo pažnje na ljubomorne ispade tvog ljubimca, polako skupljaš snagu i s viljuškom u ruci prilaziš hrani. Nabadaš jedan komad mesa, i polako prinosiš ustima. Još jednom oklevaš, i prelaziš prag strpljenja. Am. Hmm, malo čudan ukus, njam, hm, nije loše. Tvoja mačka postaje histerična i sve jače grebe po staklu dok ti uživaš u njenoj hrani. Pročitaš još jednom sastav i ukapiraš da ti je to isto tvoja žena spremala pre neki dan. GULAŠ.
Kvalifikovana vrsta odbrambenog igrača u fudbalu (ne onom što ga igraju rukama, zna se šta je fudbal, Klintone ti si broj 1 po šuntavilu!). Razbijač. Ubica. Kostolomac.
Da li ga je majka rodila ili su ga od stene odvalili? Šta to bije po livadi zelenoj? To je on! Pajser! Visok, a širok i neretko ćelav, valjda da bi još više podsećao na obrušeni komad stene.
Slali su njega i na košarku, ali je loptu držao kao ciglu. Nije nešto brz i agilan, pa je atletika u startu otpala, a za tenis se tada još nije čulo, reket je još uvek bio čisto mafijaški izraz. Onako nezgrapan i neartikulisan probao je on i odbojku u školskoj sekciji, ali je svojom nekontrolisanom silom loptu stalno slao na fudbalski teren. I onda je pronašao sebe. Fudbal!
Lomi, udri, pakuj, presavijaj, krljaj! Ne znaš sa loptom? Pa šta će ti lopta, sine? Lopta je za ova mala pičkiljava krilca i našminkane centarfore. U tebi leži sila koja prevazilazi loptu! Tvoj fudbal je filozofija, samurajski kodeks časti, muškost u svom najjačem izražaju: "Dalje nećeš proći! Lopta može da prodje, ti ostaješ ovde sa mnom!". Ti si gospodar svog šesnaesterca, snažni bedem našeg utvrdjenja, poslednja linija odbrane kada pacovi već počnu da napuštaju brod. Ti ideš glavom gde niko neće nogom, ti ideš nogom gde niko neće štakom! Ti si taj! Ju ar d čouzn van! Ti si... Pajser!
Dan se, jelte, djeli na 24 sata. Od tih 24 sata šest sati spavamo, 5 do 6 sati smo u kafani, tri visimo na internetu, jedan sat molimo ženu za malo guze. Ne da zbog kafane, 15 minuta drkamo. Ostaje osam sati. Osam sati trpljenja šefa i kolega iz kurac palac sela iz kojeg si i sam pobjegao. Tih osam sati moraš ispoštovati, zbog radi onih 400 kaemova koje služe da se ide u kafanu i vrati rata banci, kumu ili zelenašu ako pored alkohola imaš problema i sa kartanjem.
Ali kolege, moj ti kolega! Kolege su posebna vrsta cvjećki. Kancelarijske intrige kojih bi se postidio i sam Ilija Čvorović. Skeniranje od glave do pete odmah sa vrata zajebalo je i najmodernije ultra mega giga američke čitače misli i odavajućih pokreta tjela. Sve se skenira, obradi u sekundi i prepričava na puš pauzama svakih 10 minuta. Smilja Vojinova, Persa Gojkova, Rada Milanova, Bosa Čupina ne znaju naći ćirilicu na taskbaru ali zato poznaju sve rodovnike, plastične sise, kurvanja, probleme sa alkoholom i ostale pseudo informacije. Te gospođe bi postidjele bilo koju obavještajnu službu na državnom nivou. Svaki novi radni kolega mora proći njihovu dobrodošlicu i po defoltu upada u zamku iskrivljenih osmjeha, kafa proseruša, usputnih potpitanja iz kojih se izvlače potrebne informacije. I dok si rek`o prva plata, cjela firma zna ti ćaću i mater, datum prve vakcinacije i kad si izgubio nevinost. Ili nisi.
Ipak, ponekad u rjetkim slučajevima kad se nekom od kolega desi nekakva nelagoda, kao na primjer, da Vojina Smiljinog udari auto ili se Bosin Čupo prevrne sa traktorom prilikom oranja njive u Šimširovićima Gornjim, na površinu ispliva ona instiktivna emocija što djeli ljude od životinja. Tada se ostale kolege solidarišu sa problemom unesrećene i pokušavaju da pomognu na nekakav način. Skupljaju se pare medju kolektivom ili eventualno u slučaju smrtnog ishoda, organizuje se par kolega s kojim dotična skener baba može da pije kafu - zbog kafe, pa je posjete u njeno selo da joj predaju keš u plavoj koverti. Sve sa urednim spiskom imena koji su dali pare.
Ta dva do tri dana koliko traje solidarnost, uglavnom se priča najljepše, najbolje, najveselije o unesrećenom. Taj period takođe služi za resterećenje mozga od zastarjelih informacija jer, jelte, dolazi novi mladi kolega iz područne jedinice Kneževo a čule su od Spomenke Gligine da mu je stari dužan šestosedamnes` hiljada kaemova poreza državi.
I to kao fizičko lice.
- Jaoo :povlači dim: jeste čuli :povlači dim gasi cigaru: šta se desilo Baji Miljinom?
- :guta komad bureka: Joooj :pali Evu, ljubičastu: jesmo čule! Evo skupljamo po cenera da pripomognemo kol`ko - tol`ko.
- A ti kolega mladi, jel učestvuješ?
- Ja ljudi nemam keša. Nisam još prve plate dobio. Al` mogu ići kopati raku ako treba. Znate kakvu sam đedu iskop`o, živ čovjek da se ispruži!
Odnosno kontrola oružja i pooštravanje kriterijuma po kojima ti je dozvoljeno da držiš pucaljku je jedna od glupljih ideja i većih prevara koju država praktikuje da pacifikuje masu kad kriminal i nasilje počne da preljeva.
Ide se logikom da ako manje ljudi ima cevku kod sebe, manje su šanse da počine neki zajeban zločin, kao razbojništvo ili ubistvo. Ova logika je obično deluje sasvim zdravo mnogim ljudima, uglavnom onim sredovečnim, mirnim, po prirodi nesklonim nasilju koji je zdušno podržavaju, ali je u suštini golo sranje.
Ko hoće da koristi svoje oružje za kriminal sigurno neće da ga preda policiji, nego će i da prošvercuje još neki komad u zemlju.
A ako nekom i uzmeš pištolj ili dedinu lovačku to ne znači da ste ga onemogućili da počini ubistvo i da neće komšiju ili bivšu ženu da overi sekirom, kuhinjskim nožem, ručnom dizalicom ili golim rukama. Dakle samo prelazak na hladno oružje, improvizaciju i kućnu radinost.
U principu bi najhumanije bilo ostaviti svakome štoljpi, čime bi se, kad već dotični kurac od države ne funkcioniše, izravnao teren između napadača i žrtava.
A i realno, humanije je da ga upuca nego da ga bode šesnes puta tupim nožem za 'leba.
Manje će da se muči čovek.
Vrsta ''slatkisa'' koji je bio sluzen uz kafu i to tozovacu,a u isto vreme je veoma retko bio boljen kod dece a i kod odraslih...tako da je bio vracan u kutiju da bi bio posluzen po hiljadu puta
1.-E imam ovaj toz od pre mesec dana
-Daj da prokuvamo za one bogatase sto uvek donesu ratluk
-Da,mogli su nam bilo sta donetu nego ono sranje...ostala nam puna kutija od prosle slave,samo jedan komad pojeden i to ga pojeo pacov koji je uginuo
2.-E brate oces sta slatko
-Moze...daj nesto
-Evo imam ratluk
-E brate onda ti meni daj casu vode i malo secera...
Trpljenje u slavu Boga, na primjer - kad postiš velike postove ti se podvizavaš, svako lično trpljenje u slavu Boga ili vjere jeste podvizavanje. Uskraćivanje nekih svojih najvećih zadovoljstava, u nadi da ćeš radi toga dobiti neku nagradu. Cilj toga je isto i čišćenje duše i tijela od nekih najvećih strasti. Ili kod nas, postovi i drugi oblici podvizivanja se izvršavaju čisto onako. Radi reda. Da bi kasnije pričao po selu.
- Nema više ove nezdrave hrane. Sad će još malo krenuti Božićni post, a sa njim i podvizivanje.
- Podvi... šta? (nabada viljuškom komad masnijeg pečenja sa hrskavom kožicom) Samo ti ćero izvoli, ne vjerujem ja u svevišnjeg i ta podvazavanja... Sad će još malo Sveti Nikola moram kod Mile otići zvao me je pa da ga skinem sa leđa. A i da se najedem klao je skoro one svoje krmačetine.
