Kurtoazija zbog koje smo kao mali redovno dobijali batine kada deca od gostiju naprave neko sranje.
Nedelja. Došli čika Zvonko i teta Slavica, i poveli Sašu i Slavka. Oni inače žive na Čukaričkoj padini u stanu od 40 m2 i nemaju dvorište, ali zato Saša i Slavko imaju višak energije...
Igramo fudbal u dvorištu... Ja trčkaram, ova dvojica kao pušteni sa lanca. Saša ispucava loptu i TRAASSS, ode prozor..
"SAŠA, SLAVKO SAD ĆU DA VAM JEBEM MAJKU!!!" - čuje se čika Zvonko, dok u pozadini čujem ćaleta.. " Ma pusti decu, to ovaj moj ovan opet divlja, saću da mu očitam lekciju"
Shodno uvreženom verovanju da su roditelji svetinja, majku mi ne diraj, nema veze što me bila ko vola u kupusu i razvila kod mene Edipov kompleks, a ćaleta isto štujem ko Boga, iako je mislio da umesto sina ima blizance, jer je bio naroljan većinu mog detinjstva. E ako on ne može da mi se dere, nećeš ni ti, ti jasno to bre a????
- KOJI KURAC OSTAVLJAŠ PRLJAVE ČARAPE PO STANU, RETARDU JEBENI O MAJKO SVETA ZA KOGA SAM SE JA UDALA - Vidi, draga, ja tebe stvrno volim, ali MENI SE MOJ ROĐENI OTAC NE DERE, PA NEĆEŠ NI TI, JE L' TI JASNO TO ili da te uverim jednim krošeom?
cuvena recenica spanskih serija... ko god gleda pink, naisao je bar jednom na nju... que me quides, my thalismano :-) i naravno, nezaobilazna virhensita de guadalupe... tako nesto...
Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko. Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav. Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom. I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!". Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...
