Kada je neko toliko iznerviran sto mu je neko nesto isprljao i upropastio, a ne moze nista drugo da smisli da mu napakosti, koristi ovaj izraz koji se najcesce upotrebljava u osnovnoj skoli.

Očigledno razmomilaženje misli prilikom pripreme terena za jebačinu. Ona može kad hoće, al' on hoće kad može. Al' neće. Pre će ti piroćanac dati pare na zajam, nego ona pičke.

Rečenica, koju, u svakom mogućem filmu izgovara zgodna riba koja čisti rane alkoholom glavnom junaku(Noris ne, njega ne mogu da rane)-beguncu koga jure CIA, FBI, Interpol, MUP i šerif okruga pujpikenevaži koji je, naravno, u celoj toj priči nevin i želi to da dokaže boreći se protiv sistema i nepravde.

Kad te iz nekog razloga uopšte ne zanima šta neko priča, pa očajnički pokušaš da se izvadiš na dete...

Dete debil je mladji brat koji gledajuci kojekakve perverzije na netu navuce pun kurac virudsa i onda vam sasvim slucajno obrise sve bitne stvari.

Fekalija skovana od Đavola lično. Rozmarino dete opseda neiskvarene i naivne žrtve, obično posle dužeg vremena jedenja krute i suve hrane analogne vojnim dvopecima. Prvi znaci da je Nečastivi opseo debelo crevo su izostanci stolice po nekoliko dana, da bi se na kraju desio egzodus epskih proporcija u kome jedino svešteno lice može da pripomogne u sanaciji štete. Sam proces "porođaja" je ekstremno bolno iskustvo, propraćeno znojenjem, ježenjem kože, grčevima u mišićima, te neretko gubicima svesti. Sinestezija bolova u tom trenutku dovodi do religioznih epizoda i postporođajnog prosvetljenja.

Rečenica koju obično roditelji koriste da obrukaju svoje dete pred ljudima koje bi to dete po njihovom mišljenju trebalo da poznaje odnekud, ali to, naravno, nije slučaj.

Kaže majstor kada se udari čekićem po prstu.

Pohvala kad dete nije krivo, tj. kad nema krivu kicmu.

U svetu lažnog morala, pogrešnih vrednosti i ozakonjenog kriminala sve ono što ne bi smelo da bude normalno postaje manir i način ponašanja. Pismeni su siromašni ili su van države. Mada su i mnogi nepismeni otišli napolje, i svakako su ispali pametniji od pismenih koji su ostali. U takvom društvu, sasvim je normalno da neki glupak bude predsednik države, a neka džukela premijer. Svi njima slični zauzimaju mesta u sistemu iza njih, a različiti od njih ostaju sa strane. Da se razumemo, govorim o svojoj domovini Burkine Faso.

Bilo da imaš 5, 10, 15, 20, 50 ili 98 godina (naravno, jedan živi roditelj je uslov) kad god uradiš nešto nije po volji staroga baba/ostarele majke, ošinuće te setnim pogledom, a onda, kao da gledaju u ''ne-tako-davna, a stvarna'' sećanja, dodati:

''A kakvo si dete bio...''

K'o od stene odvaljen. Ulicom seje strah, ali u očima se vidi određena doza dobrote, koju sakrivaju slojevi sala koji lepršaju dok se junak kreće ulicom. Kad je imao 5 meseci, jeo je 6 sarmi za doručak, jer su majke uporno govorile "Neka jede dete!". Omiljeni unuk. Sportom se ne bavi zbog sjebanosti nekog organa usred trovanja tonom lipida. Uglavnom se uzdiže na nivo božanstva, jer se razlikuje od sve dece. Nema veze što je debeo, kad je hiper-inteligentan. Biće neki doktor ili arhitekta ako uspe da se uglavi na jednu stolicu.

Misao koja prožima hardkor džankija dok stoji ispred ogledala.

Lako je kititi se tuđim perjem, odnosno prisvojiti tuđe rezultate, ili samo privesti neki posao kraju, koji su generacije pre tebe su mukom dovele do tog kraja.

Višenamjenski izraz.
1. Za situacije - "Koga nema bez njega se ne može."
2. Za podsticanje na činjenje.
3. Kada želimo da isprovociramo neku radnju od određene osobe, pominjući neku drugu osobu.

Rečenica koja ima smisla samo ako je izgovorite za vreme proslave petogodišnjice braka.

Malo dete je suprotno od OD STARE MAJKE DETE sto je inace onaj koji je u sve upucen, nenadjebiv i svetski šampion u svim disciplinama

Izuzetno razmaženo dete koje ima veliku potrebu da dobije batine.

Nagli pad raspoloženja koji potom prelazi u ogromno razočaranje. Očekivati nešto veliko i sjajno a na kraju se osećati bedno i jadno. Sličan osećaj kao kad dete otvori ogromnu bombonjeru i u njoj vidi deseteak čokoladica koje su se ubudjale od prenošenja.

U prodavnici si. Dolaziš pred kasu. Bucmasta, ali simpatična cura, plavih očiju, na kasi kuca hleb, pavlaku i čips, ti ležerno zavlačiš ruku u džep i daješ joj novčanicu od 500 din. Tada te kao grom iz vedra neba, kao kada te vrana posere posred čela dok mirno šetaš pored reke, preseče rečenica:
"Ne mogu ovo da primim! Neće je prihvatiti u banci."
Pogledaš, pa zar je moguće da zbog tog jebenog parčeta selotejpa moraš da se cimaš ponovo do kuće, da donosiš novu novčanicu, a majka već sve postavila na sto i samo se vruć lebac čeka? A ne, ne, pametniji si ti, znaš da se snađeš... Izlaziš iz radnje, okrećeš se ka obližnjoj trafici i smišljaš koje je najmanje sranje koje možeš da kupiš, a da ne bude sumnjivo zašto daješ 500 dindži. Pažljivo, pazeći da te ne vidi kroz šalter, presavijaš novčanicu tako da prokleti selotejp bude unutra, prilaziš, uzimaš neke novine koje ti prve iskaču pred oči i ne deluju previše glupave. Pokušavaš da smirš srce, fokusiraš pogled, daješ pare, grabiš kusur i brzinom munje bežiš sa mesta zločina. Kada si uveren da te niko ne juri, lagano obrišeš znoj sa čela i nastaviš dalje do debele kravetine zbog koje se supa već sigurno o'ladila, da platiš robu.