Sve je više klubova u glavnom gradu koji dopuštaju nakurčenim maloletnicima da uđu bez provere lične karte i pošto je odziv veliki programi i politika se prilagođavaju njihovim (nerealnim) potrebama i kompleksima. Tamo jedva da ima punoletnih lica, osim likova iz obezbeđenja. Ima svega tamo droge, alkohola, seksa, seks skandala, maloletničke prostitucije... Na šta one klinke liče, to je pravi užas, tri kile pudera, sveže prepečena koža kao da su izašle ne iz solarijuma već iz rudnika uglja, predugi nokti (dok se njišu i igraju ruke mi deluju kao cirklular), krejon ili lajner oko glave i to obavezno... Pravo iz frizerskog salona, ispeglane, sređene, namirisane na kraju zurke izgledaju kao zombiji od kojih pola iskašljava spermu i povraća gde stigne i smrde na sve i svašta. Da budu na nivou (kobajagi) puše one slim čačkalice i mlataraju s njima u vazduhu taman da ti izbiju oko, kad im ponestane cigara i kad se ogrebu o ceo klub i ispuše sve i svašta, obavezno odu u WC i spuštaju se na kolena na uveliko zapišan i ispovraćan pod. To im je u stvari velika puš pauza.

Pre mnogo virtualnih godina, postojashe jedan virualni svet, u kom ziveshe neki virtualni ljudi, kanda fini, pristojni, sa visokim nivoom neke svoje telece inteligencije, vazda raspolozeni, prevashodno za razgovor.Kako po obichaju, svake priche, preneoshenjem s' kolena na koleno, naziv se menjashe, ali prema poslednjim rechima mojih virtualnih ortaka (koji su nedavno preminuli, dodushe ne bash svi) pricha se zove "Lice s knjigom".Naravno, kao i u svakoj prichi, ljudi u odredjenom svetu, ovoga puta u svetu zvanom Fejsbuk, ziveshe u miru i blagostanju, pod maskom, gledajuci u ochi farsi prijateljstva.Svuda pa i ovde, neminovno je da se pojavi negaticav i uz sve to opanjkava, olajava, i da se spletkari u smiraj virtualnog dana uz sholju virtualnog chaja.Negativac ne bi bio negativac da svi drugi nisu neizmerno dobri i plemeniti, te je on zahvaljujuci tome objavio beleshku na svom profilu, u kojoj kaze da se na sopstvenu inicijativu ogradjuje od stereotipne bare, ostalih kvazi prijatelja i chitave sharade, na kojoj su svi prijatelji, premda se kao proizvod tog prijateljstva chuje samo eho podsmeha.

Mnogo poznatiji kao Kriger. Najomrženiji glumac u istoriji srpskog filma, podjednako omržen kao Klinton. Oličenje djavola u očima naših baba.

Najnestašnije, najnemirnije i najvisprenije dete u školi sposobno da intelektualno izađe na kraj sa svakim prosvetnim radnikom na kraj. Većina priča o Perici počinje sa: „ Pita učiteljica Pericu …“

To su pitanja koja voditelj emisije ne sme da postavi gostu, tako da to navodno gledaoci pitaju.

"Ko doda, umrla mu keva" košarkaška taktika, zasnovana na što većem broju šuteva na koš, bez ikakve smislene postavke u napadačkim akcijama. Lepa za oko, a loša po rezultat protiv organizovanog protivnika, mada uz adekvatno manifestovanje prokenja i tad može imati prođu.

Odlikuje je i manjak angažovanosti u odbrani pod parolom čitave spoljne linije "jebe mi se da li će dati koš, deder da istrčim kontru ako promaše", dok saigrači na centarskim pozicijama o trčanju u kontra-napad ni ne razmišljaju, jer bi čim spuste stopalo na protivničku polovinu morali da se cimaju nazad pod svoj koš i tako rizikuju povredu osetljivih kolena zbog nagle promene pravca. Eventualno pređu na protivničku polovinu da bi stali pleju u blok, ali odmah posle kreću lagano pod svoj koš, jer ovaj sigurno ne planira pik en' rol, već se odmah diže na šut.

Predstavnici ove taktike su NBA ekipe koje neće ući u plej of, kao i pojedine poletne i golobrade ekipice sa starog kontinenta, koje prosečno jednom u deceniji zaigraju Evrologu.

Jedini koji se, sasvim sigurno, nikada neće pojaviti na tržištu.
Jebiga, vladari iz senke ljubomorno čuvaju najbolje za svoje žene i mačke.

Ne radi ništa, sedi i zajebava.
Najčešće zaposleni u ovoj struci su penzioneri čija penzija izdržava njih, njihovu decu, dečije debilčiće što se popravljaju na nos i prave praunučad.

Najnovija fora smišljena od strane vlasti za zapošljenje svojih partijskih kolega i ubutavanje još nekog rođaka u državne jasle, bez obzira na to što Srbija nema more, niti morske brodove.

Ekstremno nezgodan momenat; nastaje u trenutku kad sponzoruša posle višenedeljnog nadmudrivanja napokon pristane na sudar.
Vodiš je u Hajat ili neko slično mesto, jer to je standard.
Dođe kelner, ti kažeš: "Izvoli, maco, šta ćeš za klopu?" Ona trepne ka kelneru i kaže "Jagode sa šlagom". Ti uzmeš neku mesinu a za piće: "Ja ću šampanjac", kaže maca. Uzmeš taj šampanjac.
Stignu porudžbine, maca zoblje svoje jagode sitnim zalogajima, kucka noktima po staklu dok ispija šampanjac, ti kolješ mesinu i premišljaš kako ćeš da je dohvatiš kad pristigneš gajbi svojoj gde si već strateški rasporedio jastuke po krevetu.
I eto vas; predigra po pe esu, krene akcija na krevetu, jastuci već razbacani naokolo po sobi, poze se ređaju kako to običaj nalaže, i tada, nekih sat i po posle večere, dođe na red kereći stav, posadiš macu na kolena, i kreneš da udaraš, udaraš udaraš, ona ječi ko nakovanj u Postojnskoj jami, i tada, kad je najslađe... dolazi do UDARA FAZE NA FAZU!!! Šampanjac udara na jagode, i... OH MY GOD!!! maca ti, onako nagužena, baca smrdljivi mlaz po stomaku, uprska te do lica!

Najluđa japanska manga, kojoj su Naruto i Bleach do kolena. Glavni junak je Alukard, koji je zapravo pseudonium za Drakulu, kojeg je zarobio Van Helsing i sklopio pakt sa njim da lovi druge vampire za njegovu Hellsing organizaciju. Radnja mange se smešta na kraju 20. veka u Londonu gde je Alukard moćan lovac na glave koji tamani svakog vampira ili drugu demonsku pošast bez problema. Njegov gazda je potomak Van Helsinga, Integra za koju biste u prvim epizodama pomislili da je muško. Priča počinje kada Alukard spašava policajku Seras Viktoriju od poludelog vampira, ali je u procesu i samu čini vampirom, i time započinje njeno upoznavanje za zakonima kojima je ona vezana i svetom gde pripada. Alukardov prijatelj je još i batler Valter, koji je poznatiji kao Anđeo Smrti, ali je sada ostareli batler koji sa vremena na vreme odluči da malo uskoči u akciju. Njegovi najveći protivnici su Anderson, katolički sveštenik koji je genetskim inženjeringom stekao beskonačnu regeneraciju i član Iskariotovog Reda, još jedne grupe koja lova beštije, i ne podnosi britanske protestante. Još jedan veliki protivnik je vođa Milenijuma, preživele nacističke organizacije koja pravi armije vampira i zombija, koji je zapravo poludeli robot.

San snova većine Beograđana. Poželjno po svaku cenu.
Scena: prazan autobus. Par trenutaka kasnije, sva mesta do prolaza zauzeta.
Verovatan razlog za ovaj fenomen: uživanje u jahanju i preskakanju od strane gubitnika koji ne dobiju priliku da sednu na tako željeno mesto. "Prolaznici" su, očigledno, veoma dobro obučeni da je prozor za luzere i da u ovakvoj situaciji oslobode minimalno prostora za manevar, kako bi im putnik koji bi da sedne do prozora u stvari seo u krilo ili nagazio ih. I taman kad čovek pomisli da im je to i bio cilj, ospu eksplozivnu paljbu reči ili pogleda. Ili oba. Ista situacija se javlja i prilikom ustajanja.

Izraz, ništa pre braka je poslednji put citiran sredinom prošloga veka kad je moju prababu Jovanku molio moj pradeda Radojica da mu dadne lečka da omrsi brk dan pred svadbu! Ovih dana cure ne traže da ih prstenuješ, kao goluba gaćana da zna čavka kom jatu pripada kad krene da zoba po tuđem golubarniku. Od sveukupne sramežljivosti osta samo ono kad se cura zajuni da po svaku cenu ugasiš svetlo pre čina primopredaje...gde ona prima a deran predaje!
Kad iz arsenala svog švalerskog umeća izvučeš i poslednji adut, kao što su reči pesme ''oj Jelena raširi kolena, nema smisla što si tolko stisla'' i kada napokon padne na tvoj pogled izgladnele usrane pudlice, te se smiluje i reši da ipak da, kao dodir ladne klozetske daske šokira te izjava da može sve al' da odma ugasiš svetlo!
I onda u mrklom mraku krene terevenka, gde ti kao Filip Višnjić guslaš celu noć lišen čari klaćenja i mlaćenja! Sreća pa u glavi svakog muškarca ima nalagerovane pornografije pa možeš tako da kupusaš tri dana i tri noći... svašta, ko da morate da se gledate!

Igra koje smo se igrali kao mali "ulicari" koji bi sve dali za svoju ulicu i drugare iz iste. Prezirali smo druge "ulicare", a oni su nam uzvracali istom merom. Imali smo svoje vodje, one nesto starije, ali opet klince, koje smo gledali kao idole.

Rat izmedju dve ulice se, po nepisanom pravilu objavljivao svakog letnjeg raspusta. Koliko je tu tacno "rata" bilo, niko nije siguran, ali najbolji deo cele igre, bilo je prikupljanje oruzja. Pretrazivali su se parkovi, skolska dvorista, svaki komad okoline koji nije bio zabetoniran, svaki stap/motka, bio je od velike koristi. Pravile su se pracke(vodja je uvek imao najlepsu i najraznoboniju pracku, iako je njihovo destruktivno dejstvo dovodjeno u pitanje), skupljalo se kamenje(iako se nikada nije koristilo, valjda da bi zaplasilo protivnike). Vodje se nisu bavile tim fizikalijama, nego su smisljali taktiku... Kao mali Napoleoni, postavljali su svoje najbolje borce na udarna mesta i time dizali njihov ugled u drustvu. Ovi sitniji su imali svoje mesto u zadnjoj liniji i balone sa vodom u rukama, i pucali su od ponosa sto su deo ekipe i tog epohalnog ratovanja. Svaka grupa bi imala neko svoje "tajno skloniste", uglavnom ispod nekog drveta sa krosnjom do zemlje, gde bi se zavukli i ostavljali svoje oruzje, uvek sa vecitim strahom da ce protivnici otkriti taj tajni stek i na nedostojanstven nacin izgubiti rat.

Sam okrsaj je maglovit u secanju koje je, izgleda, napravilo svoj scenario bitke. Iskrsavaju slike pocepanih majica, mokre kose, ponegde raskrvavljenih kolena i pusta ulica prepuna stapova i pocepanih balona. Ni mnogo godina kasnije, autor teksta nije siguran da li se to sve zaista i dogodilo.

Najiritantnija rečenica koju možete čuti od navodnog pijanice. Čovek se uradio od dve đus votke i dva bambusa i toliko se napio da se ne seća šta je prošlu noć radio pa se svima redom izvinjava. Ljudi popiju šes' flaša pa se sećaju svega, a on lipov kurac uneo 0.02 % alkohola pa se ničega ne seća, kao izigrava neko mudo.

Sas šaku, ručno, rukama.

Terasa, toliko velika da na nju ne može da se iznese ni čestita stolica.

Kaže se čoveku koji smara.

Ko je imao tu sreću da već ide na more ove godine (ili ranije), bilo na divni nam Jadran (tako blizu a tako krasan) ili negde malo dalje, i ko je posetio bar neku javnu plažu, imao je tu mogućnost da primeti ovu neobicnu pojavu. Ovako to ide: ekipica od par muških individua bez majci sa krajnje džiberskim stavom i još par individua ženskog roda stižu na plažu sa maskama, perajima, surf daskama itd. i naravno sa svim tom opremom izgledaju vrlo sportski zajebano, međutim sve gore odmah po dolasku ostavljaju kod svojih peškira i kreću ka vodi; ovde počinje ovaj neobičan fenomen: dakle, grupica (kreću se čoporativno) stiže do vode, ulazi u nju do kolena, zatim se kao po naređenju okreće i kreće da šparta po plaži, duž obale. Posmatrač ovog fenomena zapaziće da stavom i hodom podsećaju na spasioce iz tv emisija u kojoj se Pamela Anderson tako fino proslavila, kao i da svaka jedinka ove grupe ima neizbežno naočare za sunce i cigaretu u ruci. Ovakva šetnja može trajati od sat vremena do celog dana, a onda se jedinke pokupe isto tako iznenada i zapute u nepoznatom pravcu.

Kupovina na tezgama najčešće je zastupljena gde god postoji neka tezga, a to je uglavnom na pijaci, na buvljaku, ili kod kineza.
To je jedna veština, koja se prenosi sa kolena na koleno, igra u kojoj se uvek nadmeću dve strane: strana koja prodaje sranje, i zna da je sranje, i strana koja kupuje sranje, unapred znajući da je to što kupuje sranje.

Proces kupovine se gotovo uvek odvija tako što kupac stidljivo krene sa postavljanjem standardnih pitanja o kvalitetu, polako prelazeći na cenu. Prodavac uvek odgovara uopšteno, što je moguće pozitivnije, trudeći se da ubaci istinu tako da eliminiše eventualnu žalbu i naknadnu zamenu artikla. Dok bira šta da kupi, kupac pažljivo pregleda moguće defekte i nastavlja priču ka ceni, ciljajući pravi trenutak. Prodavac taktički postavlja nekih 30ak posto višu cenu, kako bi posle standardne procedure, bio u što većem plusu. Obično se svaka kupovina završi povoljno za obe strane, iako je i zarada prodavca ništavna, a i zadovoljenje potreba kupca minimalno.

Kupovina kod kineza dodaje poseban šmek, pošto je veliki procenat prodavaca naizgled slabo naoružano srpskim jezikom, te dolazi do namernih greški i nesporazuma, naravno, na obe strane.

U primeru je jedan ekstremno brz i jednostavan slučaj kupovine bluze na buvljaku.