Izraz kojim se ukratko opisuje "gradski" momak, koji poreklom i mestom boravka nema nikakve veze sa nekim gradom, a voleo bi da ima.
Fenomen koji se javlja uglavnom na jugu Srbije. Čovek koji je rodjen,odrastao i koji i dalje živi na selu, zanesen svetlima nekog obližnjeg grada, počinje da odbija svoje poreklo i usadjene vrednosti i pokušava da preuzme i u sebe usadi neke nove, gradske manire. Svoje vreme uglavnom provodi po elitnim gradskim kafićima i kao kameleon se vremenom utapa u urbanu gradsku sredinu. Kao sundjer upija i uči sve gradske fore i forice. Vremenom se toliko izdeformiše, da se ne može razlikovati od bilo kog rasnog gradskog mangupa. Tu je sve što treba, gradski naglasak, šatro, gistro, ovo, ono. Treša, tike, kombinacije i spike. Okom prostog posmatrača, izgleda kao i svaki drugi nafurani mali... Ali kada se zagrebe ispod površine i kada iz kožne Pradine torbice uz paklu Malbora ispadne i mesečna karta overena kod lokalnog autoprevoznika, koji poslednji polazak ka njegovom selu ima u 21 i 15, sve njegove spike padaju u vodu, a realnost mu opali takav šamar, poput Šešeljeve kore od Banane posle kojeg bridi i obraz i ponos...
DAN PRVI:
Niš negde oko 19h. Divan letnji dan. Bašte gradskih lokala su prepune. Prava revija gradskih momaka i devojaka. Sve šljašt,i sve blješti. Za centralnim stolom jedne bašte sedi momak, niko ne zna kako se zove, ali se odaziva na Ćomi, reklo bi se rasni gradski mangup, koji u svom tom blještavilu prosto sija. Dok mu u piksli gori skupocena cigareta, on sa dva prsta desne ruke elegantno ispija svoj, danas već četrnaesti espreso, dok sa levom rukom na uvetu pridržava mobilni telefon marke Android i očigledno završava neke kombinacije. Čini se kao da sve oko sebe poznaje, a pogotovo mladjani ženski svet koji odpozdravlja namigivanjem i mangupskim smeškom, dok se sa muškim pozdravlja srdačno uz neizostavno grljenje i udaranje po ledjima. Ali vreme, o to prokleto vreme, leti tako brzo. U pauzama izmedju razgovora mobilnim, on sve nervoznije i nervoznije gleda u ekran tog istog telefona. već je 20h, postaje mu sve neprijatnije, grad se sve više i više puni, a on još malo mora da ide. Ostao bi on ali prokleti NIŠ Expres je je u svom redu vožnje mislio samo o znojavim radnicima i umornim djacima koji se nakon napornog dana trebaju dovesti do svojih kuća. Nije mu lako, ali vešto prikriva očaj koji ga sve više obuzima. Oho, evo je i mala Sandrica, ribica kojoj je siguran da se svidja. Ima je čak i na facu za prijatelja. Mala prilazi stolu pozdravlja se sa njim, i nakon poljubca u obraz, pristaje čak i da sedne. Ali vreme, to prokleto vreme... A i ona pička joj materina ne može da izadje u grad u 3 popodne ko sav normalan svet, ali nebito, slatka je Sandrica. I dok je Sandrica sve rasppoloženija, nad njegovom glavom kao da se naoblačilo. Još mu nije ispričala ni kako je bilo danas u školi a već je 20 i 45. U glavi nastaje konfuzija, dok Sandrica razdragano priča, on je odsutan mislima, i kreće da se preračunava...
-Uf jebem ti NIŠ Expres, dal imam vremena za još jedan, makar kratki bez mleka??? hmmmm 15 do 9, treba mi desetak minuta bržeg hoda do stanice, što znači par minuta dok se spremi kafica, i na tenane da ispijem taman stižem na vreme. KURAC STIŽEM! Pogledaj ovu kljakavu, ko njoj dade da bude konobarica. Jbt pa ona se sapliće po lokalu. Majko moja! Ma jebeš kljakavu, Ijao vidi Sandricu što ima batak a mala se raspištoljila nekako kao da izaziva. Možda bi mogao kod nje na gajbu pa ujutru ćiku.... Da , da mogao bi, da mala nema 17 godina i ćaleta i kevu sa sve tetkom iz Žitoradje na gajbi... E moj Milisave, tako ti i treba kad se s decu kačiš. U JBT! 5 do 9. Auuuu pogledaj što se napuni lokal! Šta li bre ova mala trabunja vec deset minuta. C C C C C jbt kad pomislim sad, sat i po vožnje u raspalom busu sa kompletnom znojavom medjusmenom gradskog komunalnog preduzeća. JBT Milisave od tolike svetske metropole ti baš u Koprivnici da se rodiš! A grad puni li se puni, jeba ga Milisave dal ćeš i ti jednom da vidiš kako izgleda život posle 9 u Nišu!? AU! 9 i 5, trči majke ti ga nabijem spavaćeš na tvrdjavi Milisave!- E Sandrice, dodji da te ljubi Ćomi, moram da pičim imam neku kombu hitno da završavam, vidimo se sutra, i ajde dodji malo ranije keve ti...
DAN DRUGI, KOPRIVNICA, 13H NEGDE ISPRED SEOSKE PRODAVNICE...
-Oprem dobro majke ti ga nabijem! Milisave, ispisnik si bijo sinoć u grad?
- Bio sam tebra što?
- E ne frljaj mi se sti gracki izrazi, nego je si čuo što specialci uapsili nekog Eskobara iz Durlan u onaj kafić Pueblo ?
-Ne seri tebra, pa ja sam bio u Pueblo, i znam Eskobara do jaja lik završavao mi neke stvari, kad to bilo?
-Reko sam ti da se ne frljaš! De znam kad bilo valjda oko jedanaes, tako javili na TV Nišavu, zato te i pitam si vido možda.
-Nisam tebra ja sam došo s onaj u 9 i 15 do kod kuće. Jebem ti Niš expres! Al sad ću da pozovem ortaka da proverim...
____________________________________________________________________
- Halo! E Šomi, tebra , Ćomi ovde. E si mi dobar? Šta to čujem skembali Eskobara?
- Ma da tebra, ludilo, kad su upali, ja sam mislio da će krv da padne. To murija na sve strane i ne samo Eskobara pohapsili pola Puebla. Ludilo...
- AUUUU! Bolje što sam otišao sad bi mi donosio pljuge u mardelj he he he he.
- Bolje buraz. Nego reci mi jel se vidimo danas da gledamo Tekmu u Sky Betu?
- Ma jok tebra mrzi me da se cimam, noćas se bus raspao izmedju Trupale i Vrtište, tri sata smo čekali da ga oprave, u 2 sam stigao kući...
- Jbg buraz vidimo se onda drugi put!
- Vidimo se tebra! Pozdravi mi Dukija i ekipu i ljubi mi malu Sandricu he he he he
- Neka tebra ljubi je ti, sinoć kad upali specijalci, u WC-u navatali Dzonija kako Sandricu kljuka hormonskom terapijom, oralnim putem...
- JEBEM TI NIŠ EXPRES!
Otprilike oko kilometar ipo.
Čudo jedno. Gde god da se nalazim u trenutku kada mi se prisere, poslednji metri pred sranje se pretvaraju u ludački sprint sa stisnutim čmarom i rukom na dupetu.
Bez obzira da li mi se prisere dok ležim na trosedu, sedim za kompjuterom, pričam sa ortacima ispred zgrade ili sam u autu na autoputu otprilike negde između Velike Plane i Lapova, osećaj nadolazećeg govneta linearno raste doživljavajući svoj vrhunac u poslednjim metrima pred sranje. Uvek mi se čini da neću uspeti i da ću negde pred kraj garantovano da se userem, ali to se srećom još uvek nije desilo. Mada je svaki put bilo, baš za dlaku.
Lagana vožnja autoputem. Čini mi se da mi se kenja. Opušteno. Stižem.
Mada, možda, ipak. Dodajem gas. Idemo.
Naplatna rampa. Dobro je. Nema problema.
Ulazim u grad. Uh ala pritiska.
Jebem ti semafore! Sad ste našli da mi crvenite. Ekspres lonac pod pritiskom.
Aha, parking. Ma preparkiraću ga posle. Sada ću samo da ga ubodem ovde. Kreće.
Izlećem iz kola. Nisam ga zaključao, ali niko neće da ga dira. Proviruje.
Trčim kao sumanut. Ulećem u zgradu. Stižem. A ono kreće.
Lift je izgleda na jedanaestom. Kao da ide iz Bukurešta. Da l' da trčim na osmi?
Ma evo ga stiže. Ulećem u lift. Kako sporo ide gore. Raskopčavam se u liftu.
Tu sam. A i govno je tu.
Otključavam nekako stan jednom rukom. A drugu naravno držim na dupetu.
Valjda sam zatvorio vrata. Ulećem u kupatilo.
Pantalone i gaće spadaju sa mene a govno izleće.
Govno upada u WC šolju, a pola sekunde kasnije moje dupe dodiruje dasku.
Kakva radost jebote.
Kuliraš lika koji te podjebava...
Neprekidno ponavljaš u sebi brzalicu "pametniji popušta"...
Pizdiš...
Lik to opaža... Shvata da je prešao granicu. "Stopira".
Osjećajući se kao nadmoćni pobjednik jer njegovo zaustavljanje pripisuješ strahu, okrećeš mu leđa u želji da kulerski napustiš nekadašnje poprište dok u sebi govoriš sam sebi "dobro je da se zaustavio pizdov, još jednu riječ da je izustio ubio bih ga na licu mjesta..."
Aktivirao si alarm upadajući u zamku.
Nisi napravio ni tri koraka... A iza sebe već čuješ dobro poznati glas koji izgovara tu JEDNU sudbonosnu riječ... I to sa očitim oduševljenjem u glasu koji vrca od suzdržavajuće lavine smijeha.
Predomislio si se.
Sale: EJ, ej... A sećate se kad je Pera onomad sjebao nogu na fudbalu, pa sjeo na klupu, a debeli Mare ga obalio u blato... I onda smo mu svi skandirali "Govnar!" i "Glibavac!" dok je on trčao ka česmi umazan po licu i rukama.... AHahaha, Pera govnar ahahaha
Pera: U redu je, Sale... Batali.
Sale: ... ali glibavac!
Pera: Čuješ?!
Sale: Ahahaha... A u osnovnoj smo ga zvali Pečurka zbog lonac-frizure!
Pera: ... (Kulira)
Sale: Pa kad je u osmom krenuo da žvali klupu, kad je zaspao na likovnom... HAHAHA!
Pera: ... (Kulira)
Sale: A stvarno si bio degen, Pero... A i sad si! Sećate se pre mesec dana kad smo ga vozili pijanog kući, iskrcali ga a on skinuo gaće i posrao se na otirač! Pa izašo njegov ćale i kaišem ga ovjerio pred svima nama! AHAHAHAHA!
Pera: !!! (Para na uši) !!!
Sale: ...
Par sekundi carevanja elektricitetom nabujale tihe napetosti u vazduhu
Pera se okreće da napusti sobu ("Zamalo da ubijem od batina ovog kretena, vid kako je umuknuo kad je osjetio da sam prso, Sveti Petar ga je spasio noćas...")
Sale: ... Govno.
...
Misli koje se javljaju u glavnom kod nas, pripadnika muške populacije, prilikom neprekidnog zvocanja partnerke, koje počinje tj. biva aktivirano kod iste, ma koji da je razlog, bila greša krupna ili sitna, vrlo često greške ne mora ni da bude.
Ona: "Ti nisi normalan, zaboravio si da kupiš ultra thin kondome, nego si kupio to čudo od performe, ima da se smorimo živi, (vrlo često prilikom izgovaranja prve rečenice, brzina ispaljivanja reči prevazilazi brzinu svetlosti).
On (misli u sebi): "Koje boje bi postao štrumf ako bi počeo da ga davim?"; "Zašto pogrešni brojevi telefona nikad nisu zauzeti, već se uvek neko javi neko da mi kaže da je pogrešan broj?"; "Da li bih i ja mogao da napišem nešto slično Alisi u zemlji čuda ako bi progutao malo LSD-a?";
Ona (primetivši da je on ne sluša ič već da refleksno klima glavom gore-dole): "Slušaš li ti mene uopšte?"
On: A? Molim? Izvini, pričala si nešto?
Ona (vidno crvena u licu od besa, para izbija na uši, počinje da šišti kao ekspres lonac): "pa ti mene uopšte i ne slušaš, ne znam ni zašto gubim vreme sa tobom (opet brzina svetlosti)."
On: "Da se vratim svojim mislima...."
Kulminacija razgovora babe i unučeta za vreme klope.
Dakle, sede (često) bezuba baba i slabozubo dete i doručkuju. Baba uzima nož i kreće da dere neku pršutu na sitne komade. Pršuta sušena kod prijatelja Vukote na Pešteru, nema zajebavanja, tvrda ko cepter lonac. Baba seče zdravlje za svoje unuče da joj bude jako i stameno, seče na sitne komade jer je ono malo i ne može da progune veliki komad, ali ma koliko da su komadi sitni - pršuta je suvo meso, to joj je u prirodi, i mališa ne može sam da je razlupa u kamenolomu svoje usne duplje.
Naše babe nas vole najviše na svetu celom i sve bi učinile za nas. Naše babe žele da mi osetimo bogatstvo domaće pršute. Naše babe boli ako mi nešto fizički ne možemo da pojedemo i hoće da nam pomognu. U trenutku kad mukica detinja molećivo pogleda bakutu misleći na neko kašasto jelo, nju će srce zaboleti kao nikad u životu i odmah će priteći u pomoć rečima:
''Da sažvaće baka.''
A zatim će sažvakati pršutu, isisati svaku naznaku neosušene svežine iz nje i vratiti kašasti komad gume u usta svom najdražem unučetu.
Svi se sećamo reklame "Kolač u tiganju, nemoguće"...
Nekada su naše babe morale da nauče prvo da kuvaju, pa posle da pričaju, ne bi li se dobro udale. Danas to i nije toliko bitno. Ovdašnje domaćice imaju trista kuraca koje će im pomoći da što manje vremena provedu u kuhinji, a što više kraj televizora uz Ezela, Jesenje lišće, Marisol, Esperansu i Horhea i još trista njih pederlauza, što samim tim povlači da će biti manje uz muža koji umoran dođe sa posla, što opet povlači da će gore navedeni ostati da klopa rol-viršlu ostalu od doručka ili u najmanju ruku-gladan! Jeb'o li je onaj ko je dovede u kuću!
...zvrrrrrr. zvrrrrrrr...
-Evo, samo momenat. Treba doktor Antonio Gomez da poljubi Maričui Čikitu de Silva, ali mu brani zla maćeha, senjora Antonia de Servantes Džeko.
-Otvaraj, ženo! Mokar sam k'o kurac, navući ću upalu jajnika ako ostanem ovde na vetrometini.
-Evo, ljubavi moja. Nemoj biti baba... cmokkkk
-Ne cmači me, jeb'o te 'leb, nego mi daj nešto da jedem. Ostavi me direktor i u drugoj smeni, 'ćerkicu mu onu drogiranu!
-Imaš u kuhinji, ljubavi... ostalo deci.
-Samo da bude gulaš, samo da bude gulaš... šta je ovo krv ti jebem? Krekeri i ribice, mediteran ukus... je l' im ovo od rekreativne ostalo? Jes' luda, ženo?
-Pa, ljubav moja, danas poslednja... ne mogu da propustim...
-Sad će bata da se popne i sjebe antenu. Jeb'o sam majku i tebi i sinjora Antoniji.
-Dragi, poginućeš po tom klizavom crepu...
-Sve joj čovek kupi... i tiganj sa tri pregrade, šerpu sa providnim poklopcem, šerpu što pišti kad krčka, ravnu plotnu... ispišem tolike čekove, a da jedem ribice i grisine... moja baba imala samo jedan lonac i dve šerpe, pa deda ne umre gladan, a vidi ovo... neće ručak iz fotelje da se skuva, seme ti razmaženo...
Ne, nije ovo (samo) pesma Riblje Corbe! Ovo je kompletno stanje duše, a i tela, bogami. To je ono kad ustaneš u 06:45, posle iz ko zna kojih razloga neprospavane noći (moguće da imaš nesanicu, a da i ne znaš da imaš ili da ti je komšija slao sina u vojsku, pa je lumperajka ispod tvog prozora potrajala do jutarnjih sati itd.). Napolju još uvek mrkli mrak (svanuće tek za sat i po, dva), u kući zima da se upišaš jer niko nije ložio vatru još od sinoć...
U polusnu se spremiš i na jedvite jade odeš u školu, pri čemu još i zakasniš na prvi čas, pa ako imaš sreće, pustiće te da prisustvuješ uz, naravno obavezne rituale tipa: ‚‚Nemoj da ti se ponovi!", ‚‚E, hajde ti sad blago meni na tablu, baš mi treba dobrovoljac!" i sl., a ako pak nemaš, isteraće te napolje da se malo još mrzneš u hodniku ili u školskom.
Na sledećem času profa smara o nekim samo njemu poznatim istorijskim događajima, dupeuvlakači neumorno rade, dok se tebi kapci sami zatvaraju i misliš ‚‚Kad li će taj veliki odmor...?" Konačno zvoni, i ti sav srećan potrčiš do pekare, kad ono - ostale ti pare na stolu jutros, pa ćeš morati ili da prosjačiš po odeljenju ili da se unapred raduješ maminom ručku, koji te kući očekuje...
Na sledećim časovima uspeš da popraviš ocenu (sa dvojke čak na trojku), neki profani te još malo smore (nije ti bilo dovoljno) i nađe se neki odeljenski kenjator da ti prepričava svoje doživljaje iz grada, u koji nikad nije izašao. Tako malo po malo, skupljajući negativnu energiju od ranog jutra, dočekaš i to zvono za kraj sedmog časa i sam kreneš kući (najbolji drug ti je, gle čuda, danas bolestan). Usput sretneš bivšu ljubav (samo ti on/ona fali), te se setiš nekih lepih momenata i bude ti na trenutak žao, ali već si stigao kući i ulećeš u kuhinju, gledajući prvo u lonac, pa onda u kevu. Kad ti tamo, a ono međutim! Umesto nekih mesnih specijaliteta, sačeka te neka posna boranija. Šmrljaš po tanjiru nekih desetak minuta i gunđaš u sebi. Taman kad pomisliš da ćeš posle ručka konačno moći na miru da sebereš sve utiske i da odspavaš malo, na scenu stupa inspektor Mama, ispitujući te o svemu do najsitnijeg detalja i pri tom držeći propoved o tvom aktuelnom ponašanju, počevši od toga kako ne znaš gde ostavljaš stvari, preko toga kako postaješ neodgovoran i ne učiš, pa sve do toga da će te ‚‚ti tvoji đavoli što slušaš" upropastiti i da počinje da sumnja da si upao u loše društvo. Posle predstave u vidu monologa, napokon ostaješ sam sa sobom. Ulaziš u sobu i zatičeš širom otvorene prozore i zavrnute radijatore (momentalno ti je jasno da je baba provetravala sobu). Sada ne znaš da li da izađeš napolje da se malo ugreješ ili da se jednostavno ubiješ, lakše je, a i izbeći ćeš sve što se nameračilo na tebe danas. Utom se pojavi i tvoj/a mlađi/a brat/sestra, da mu/joj napišeš sastav na temu ‚‚Jedan lep dan". Pošto oteraš jadno dete gde mu nije mesto, javlja se ćale sa onom antologijskom: ‚‚Što gubiš vreme džabe, bolje ti je uči nešto!"
Sada već ozbiljo razmišljaš o tome kako bi izgledalo tvoje oproštajno pismo i da li uopšte da ga ostavljaš. Polaziš u sobu i usput baciš pogled na ogledalo, prepadneš se, videvši prizor iz horor filma u obliku svog lica, pobegneš i misliš ‚‚Pa dokle, majku mu...!?"
Ni sam ne saznavši kako, dočekaš veče, sedneš za komp. (pa kud puklo da puklo), pravac www.vukajlija.com, opišeš lepo celo sranje koje te prati čitav dan, i napiješ se minusa...
Budala, ako je suditi narodnom verovanju. Čovek koji ovo čini krajnje je nesposoban i na njega se računati ne može u ozbiljnim životnim situacijama. Budala.
- Đole, igramo u nedelju protiv Upaljača iz Donjeg Strehovca, fali nam jedan. O'š da pomogneš ekipi?
- Kupim šljive u nedelju. Šta vam fali da igrate desetorica?
- Fali nam brate, igramo za ostanak u Trećoj regionalnoj. A i ti naš'o da kupiš šljive na crveno slovo...
- Jebiga. Nego, što ne pozoveš Milenka, on je igr'o za ekipu onomad, nije bio loš.
- Ma kakav bre Milenko, ne zna on oštro d'igra, pa čovek i dalje iz fabrike dolazi praznih ruku, beskoris'an ti je on k'o umnjak.
- Vala nije se promenio po tom pitanju, a mog'o je celu kanalizaciju da napravi za džabe da je po metar cevi donosio svaki dan kući.*
- Ženo, daj de' nešto da pojedem, crkoh.
- Kuku Milovane, pa zar nis' bio na sa'rani?!
- Jesam, al' se zarakijah za pokoj duši i nestade sva hrana.
- Pa zar na mrsni dan da se zgroblja vratiš gladan, Milovane, bolje da si ost'o gore, u grob ćeš me oterati!
- Pa ionako sam išao da pokažem da sam veći čovek od njega i da mu ne zameram zbog međe i da ljudi vide da sam mu oprostio što nisam prič'o s njim dvan'es godina.
- I da jedeš jer ništa u kući nemamo! Sad jedi lonac.
Situacija u kojoj se nalaze ukućani, kada jedna osoba od njih ode na dijetu (uglavnom je reč o glavnom kuvaru/kuvarici među njima). Iako ova osoba obeća da zbog njenog promenjenog režima ishrane niko neće ispaštati, po pravilu se dešava da i drugima jelovnik bude makar delimično promenjen.
Keva: E, pa dragi moji, ja sam od danas na dijeti, moram da izgubim dve kile za mesec dana, da malo doteram liniju. Ne brinite vi ništa, ja vama nastavljam da kuvam sve po starom, samo ja moram malo da izmenim jelovnik.
(tri dana kasnije)
Keva: Evo, riblja čorba...
Sin: Opet? Pa zar nije bila juče i prekjuče?
Keva: Ma ja skuvala pun lonac zbog dijete, nikako da se pojede, pa da ne kuvam duplo...
(pet dana kasnije)
Keva: A sada jedan specijalitet (iznosi na sto pečene pečurke punjene peršunom)...
Kćerka: Dobro, a gde je glavno jelo?
Keva: Kakvo glavno jelo?
Kćerka: Čekaj, ovo nije prilog?
Keva: E, mnogo izvoljevaš, ja se još tu pomučila...
Sin: Pa dobro kevo, ovo je zaista za pohvalu, ali što jes-jes, rekla si da su danas šnicle na udaru.
Keva: Ma sine, nije bilo potrebe da kupujem, pečurke bile na popustu, pa sam uzela za danas i sutra...
(deset dana kasnije)
Keva: Evo, ručak!
Ćale: Šta, peti dan za redom kupus?
Keva: E, mogao bi i ti da prestaneš sa izvoljevanjem. Zbog dijete sam skuvala dva lonca, nije red da sve sama pojedem...
Ćale: Dobro, dobro... Nego, šta reče ono, kad ti je beše to tvoje pričešće, pa da ponovo jedemo po JUS-u?
Devojka sa sela. Devojka koja je antonim savremenih devojaka, kako u fizičkom, tako i u psihičkom smislu.
Potiče, kao što sam već rekao, iz nekog planinskog sela, situiranog Bogu iza nogu, u kom i nema mnogo ljudi. U grad je počela silaziti nakon navršenog četvrtog razreda osnovne škole kako bi nastavila dalje sa školovanjem.
Rođena u porodici u kojoj vlada patrijahalno vaspitanje, moral, vera, i stroga disciplina pri čemu svako zna svoje obaveze. Majka je sitna žena, mršava, izmorena svakodnevnim obavezama oko kuće, ručka i velikog broja gladne dece. Otac, kupan čovek, pravi seljanin, radi po ceo dan što na njivi, što u šumi, što u bašti pokušavajući da zaradi koji dinar da prehrani porodicu.
Devojka je fizički povukla na oca. Ima visinu između 170 i 180 cm, široka leđa, jaka ramena, krupna pleća sa čvrstim, ovećim grudima. Ruke su, takođe krupne, mišićave, sa žuljevitim šakama veličine omanje lopate. Nokti su, neretko, plavi, jer ih je prebila obavljajući neki težak fizički posao. Kosa je suva, slamasta i lomljiva, ali zato je lice uvek rumeno i sveže, što ukazuje na njeno dobro zdravlje i snagu.
Njen dan počinje u pola 5, pre prvih petlova, kada odlazi u štalu da nahrani, napoji i pomuze krave. Potom, oko 5 odlazi na izvor, gde se umiva hladnom, izvorskom vodom. Odatle nosi lonac pun vode majci za razne potrebe. Doručkuje obilno šta god se nađe tog jutra na trpezi i uopšte nije izbirljiva i ne gadi se čak ni na pihtije sa belim lukom. Doručak pored toga što je obilan, veoma je i zdrav. Hrana je domaćeg porekla, ono što su sami uzgajili i napravili. Uglavnom je tu domaći sir, domaća slanina, pršuta, ajvar, kajmak sveže povrće i tek ispečena lepena koju su umesile bakine vešte ruke. Sa dedom popije čašicu domaće rakije radi dezinfekcije, pa ide da se presvuče i spakuje knjige za školu u lovački ruksak. U pola sedam sa ostalom decom seda u kombi koji im je obezbedila opština da mogu da idu u školu.
U 15 do 8, nakon duge vožnje seoskom, vijugavom kaldrmom, stiže ispred škole. Ne skidajući ranac ni jaknu, zauzima miran vojnički položaj ispred kabineta. Njeno mesto u kabinetu je prva klupa, ako nije zauzeta, odakle svojim leđima zaklanja veliki deo table, a ako je zauzeta, povlači se na sami kraj učionice. Na času čuti kao zaklana i pažljivo sluša sve što nastavnik priča. Njen duboki, jaki glas se može čuti samo ako je nastavnik nešto pita. A i tada, rečenice su kratke i jasne,a reči bez većine samoglasnika koji se mogu izostaviti. Omiljeni predmet joj je biologija, jer mnogo voli i razume se u životinje, lekovito bilje, korov, i prirodu uopšte. Kad poraste, volela bi da bude šumar. Iako ne uči mnogo, već samo kada se ukaže prilika za to, kada nema puno posla (a to je žimi, kad se smrači, kad je crveno slovo i sl.), ima dobre ocene i pokazuje odličan uspeh. Na velikom odmoru, dok druga deca jedu, ona sedi i čita, ili uči jer je ona jela dok su njeni drugari spavali. Iako je deca gledaju kao običnog seljaka, niko se ne usuđuje da je začikava, jer svojim fizičkim izgledom odaje utisak da bi ubila čoveka jednim šamarom. Ali ni u tom slučaju, nikad ne bi udarila, jer je to toplo i emotivno biće.
Po povratku kući, ručava sa ostatkom porodice. Nakon ručka odmah izlazi napolje da namiri ostale poslove po imanju. Desna je ruka svog oca, a uvek će majci i baki da pritrči u pomoć. Nijedan posao joj nije stran. Sa 8 godina naučila je da vozi traktor. Dok čuva ovce držeći slamku osušene trave u ustima, čita knjige i radi domaće zadatke. Kopa kao da je navijena, a kad uzme sekiru barata njome kao kašikom kad jede supu. Da sat vremena iscepa metar drva za kuću.
Njen dan, završava se kad zbog zalaska sunca nije moguće obavljati poslove po imanju. Izmorena napornim danom, nakon gledanja večernjeg dnevnika i večere, leže oko pola 9.
Njen život, kao i njenjih ukućana, nije nimalo lak, ali ona svakim danom ustaje sa novom dozom entuzijazma i snagom za nove radne pobede. Mala zadovoljstva svakodnevnog čoveka ne poznaje, a nisu joj ni potrebne, jer ona ima sve dok je sa svojom porodicom u toplom, seljačkom domu. Čokoladu jede samo kada je neko ponudi, ili kad neko od gostiju, koji su uvek dobrodošli u njen dom, donese. Njeni slatliši su darovi prirode, sveži ili prerađeni onako kako to samo baka ume - osušeni, u slatkom, marmeladi ili zapečeni. Zato, opet treba naglasiti njeno zdravlje i rumeno, jedro lice. Gotovo nikad nije bolovala, a i tada trajalo je svega dan, ili dva. Pravi je dar Boga svojoj porodici koju mnogo voli i spremna je dati život za njih.
Milicija. Plavci. Panduri.
Oni od čijeg se reflektujućeg prsluka (a tek radara), vozači refleksno hvataju za džep u kome stoji novčanik, a ko još drži dokumenta u novčaniku.
Ako su lokalci, opušteno. Prolaziš i da nemaš oba fara i štop svjetla, kao ni prednji desni točak. Ali u poslednje vrijeme, sve češće nisu...
Podromanija. Kasno poslepodne.
Iz golfa dvojke (osamdes' šesto godište, dizel 1.4, 44 kW) pored motora u punoj snazi čuje se i bušan lonac na auspuhu. Unutra, na polupopunjenoj instrument tabli stoji polovan radio marke AEG sa sve USB ulazom, a sa njega trešti Radio BN. U autu, Radovan nervozno pogledava naprijed, dok Milunka gleda slike sa ćerkinog punoljetstva. Prave slike.♫♪ Ori Mile, al duboko, moj oraču, crno oko, znaj dragane nema gazde, bez duboke brazde... ♪♫
Milunka: A vidi kako je slatka Mica mala majkina. Uh, kako bi je izljubila da mi nije o'šla u Banjaluku. Al' neka, nek dijete vidi svijeta.
Radovan: Šta svijeta? Banjaluka svijet? Selo, eeeej! Ma selo... Uostalom, otišla je da studira, ne da gleda svijeta... A đe li ste... A majku mu...
Milunka: Šta je Radovane?
Radovan: Ma ništa, čekam da me cape.
Milunka: K'o da te capi?
Radovan: Narodna vlast Milunka, nema k'o drugi.
Milunka: A što?
Radovan: Da me ponude čizkejkom i guaranom, pa da mi daju bevipleks pred spavanje. DA ME 'APSE, ETO ŠTO!
Milunka: Šta će te hapsiti, svi su ti papiri uredni.
Radovan: Jes, uredni k'o paket prve pomoći što mi je u gepeku.
Milunka: Al' zar nisi ti taj paket rastavio i stavio Džekiju na kućicu?
Radovan: Joooooj, jebem te živote i Fortuno iz Dizeldorfa, da si mi ušla ne bi se sad osjeć'o k'o samac u braku. Da si samo ušla, kupio bi Rale novog Pasata 5+ i milinko. Da budem k'o drug Jataganac kad je glumio Arapina joooj...
Milunka: Šta reče?
Radovan: Reko Milunka, upravo to. Nemam prvu pomoć, ni lance, ni zimske gume, a sezona je, i žurimo kući da stoku na'ranimo. A ograničenje je... pedeset. A ja idem... sedamdes' pet. Ako iskoče... PU JEBEM TI!
Milunka: Šta bi Radovane?
Radovan: Eno prsluka... A eno i lizala... Jebiga. Ode cvaja...
Ne bi da budem 'ejter, a ni s ciljem da napišem nešto svevremensko, al' moram da ustanovim jednu novu vrstu bijele mađije. Naime, radi se neobjašnjivim silama koje prouzrokuje maksimalna koncentracija, ona moždana, veće grupe ljudi, s ciljem da se odblokira račun u banci koji je igrom slučaja blokiran menicom - jednom hartijom od vrednosti koja za to (blokiranje) i služi u poslednje vreme u Srbiji. Sad, ne bih ja mnogo mogao da vam kažem o tome pošto je sama praksa te mađije poznata samo onim koji je koriste, i samim tim je omeđena nekakvim oreolom tajnovitosti. Ipak, red je da vukajlijaška javnost bude ovim putem upoznata sa prakticiranjem ovog vida pozitivnog veštičarenja u srpskoj poslovno-sportskoj privredi.
- Gospodine Čoviću, računi su prema jučerašnjim informacijama blokirani na iznos od 99 miliona dinara. Kako ćete rešiti te probleme?
- Prvo nije 99 nego je 111 miliona pošto nam je juče stigla jedna menica...eh te menice!
Ipak, u planu konsolidacije predviđeno je da u naredne dve nedelje ja i moji saradnici, pa i oni koji su znali malo da me ispresavijaju proteklih dana, budemo maksimalno koncentrisani na odblokiranje tih računa. Bez toga nećemo moći dalje, razumete, odosmo u stečaj.....dva dana posle...ručak u restoranu....
- Nebojša. leba ti, kako ćemo odblokirati one račune čoveče? Ja već tri dana ujutro i uveče budem maksimalno koncentrisan, ali ništa!
- Jebiga, iskreno, dosadilo mi da budem koncentrisan. Pravo da ti kažem, razmišljao sam nešto da angažujemo neke profesionalce.
- To će da košta! Ko će sve to da plati? Je l' imaš nekog konkretnog na umu?
- Za plaćanje ne brini, nek ide u reprogram posle, ko mu jebe mater. Sa' 'š da vi'š!- Alo Ješo, kako se zove onaj tvoj psiholog što si angažov'o onomad?
- Ma pusti ga u pičku materinu šta će ti on?
- Treba mi neko koncentrisan za odblokiranje računa, ma da ti ne pričam...
- Evo tebi broj od Milana. Zovi njega, znaće da pomogne.:Zove Čova:
- Alo, je l' MIlan?
- Nije!
- Kako nije?
- Lepo nije!
- Dade mi čovek tvoj broj, kaže Milan!
- Pa jeste Milan, al' nije samo Milan. Ovo je Milan Tarot, međugalaktički darklordtarotmegacar! Je l' znaš ti koliko Milana ima još?
- Ma ok je! Nego, imam problem!
- Znam da imaš, inače me ne bi zvao? Znam i šta je.
- Otkud znaš čoveče? :okreće se Džaji: Ovaj je stvarno ozbiljan!
- To mi je posao!:misli se u sebi, pa svaki dan si u novinama idiote!: Nego, ajde preciziraj, je l' u pitanju blokada računa ili nešto drugo?
- Ma blokada je!
- 111 miliona je l'?
- Znaš sve čoveče!
- Ajd da ne trošiš telefon! Slušaj! Odblokirati račun možeš samo ako budeš maksimalno koncentrisan! E sad, pošto si poslovan čovek, nemaš vremena za to. Moraš prvo Džaji da vratiš onaj kroše od neki dan, a onda da uzmeš majonez, ali kupovni, i paradajz sos, obavezno domaći, pomešaš to u lonac, unutra gurneš dve menice blanko, sve to dobro promešaš, odneseš na Beograđanku i baciš odozgo. Moraš da paziš da nikog ne pogodiš inače neće uspeti. Ja ću od sad pa do deblokade računa da budem maksimalno koncentrisan umesto vas.
- Hvala ti brate! : Okreće se Džaji i pokazuje palac:
