Dokone babe ili dede u autobusu GSP-a, spremni da naglas rešavaju sve probleme koje im padnu na pamet, a misle da je koroisno da javno ukažu i drugima na njih...

Bio nekad(pre jedno 2-3 godine) veoma popularan izraz koji je opisivao nekog ljombera koji svim snagama pokušava da skrene pažnju na sebe. Kažemo za nekog da se ubacuje ukoliko:
- Češa muda i pljuje dok priča sa vama, pod BG 90 fazonom.
- Širi ruke kao da je Kevin Durant dok hoda ulicom.
- Prilazi nepozvan u vaše društvo i pušta neke fazone iz doba neolita.
- Zavlači trnerke u čarape, kurči se po raznim objektima.
itd...

Ove beštije se mogu videti na gradskim pijacama, buvljacima ili ispred zgrada, najčešće u ležećem položaju, sa istegnutom rukom prema narodu i tražeći kakve kinte.Nesreća je to što je ta prosjačina bivši bogataš i alkoholičar, pretvara se da ne može da hoda, a to je samo fazon da se narod smiluje tome, te da mu baci šta..

Nedefinisana i pomalo mistifikovana kategorija. Na određeni način svakako predstavlja apgrejd onog “običnog” sastanka, ali šta tačno pod tim podrazumeva teško je statistički utvrditi. Tako na primer, može simbolizovati tršenje ljubavnice/sekretarice u nekom ( malo čistijem ) motelu/klozetu, zatim jedno konspirativno opijanje sa drugarima u kafani ili, pak, celodnevni paket pecanja na reci uz roštiljanje i oveću gajbu pivčuge...mada se, doduše u neobično retkim prilikama, može interpretirati i kao PRAVI sastanak. Bitno da je mobilni telefon ugašen a ostatak sveta obavešten “da ga se ne uznemirava”. Tako je, naime, bolje za sve...

U prevodu - ovde sam jeb'o mnogo i često.

Primjer iz fudbala koji može da se upotrijebi za definisanje platonske ljubavi, i to ne one skrivene, u kojoj napaćena duša u alkoholu traži smiraj od boli, pa kad mu bujica iz čašice sruši branu za emocije sa uma, stihovima na hartiji se rešava terteta koji mu pritišće srdašce. Ujutru, pritisnut mamurlukom i gubitkom pijanske hraborsti, uplašen snagom svojih emocije stihove ognju predaje. U ovom, slučaju se radi o onom tipu platonizma kada kompletna javnost zna da ljubav postoji, ali pored toga, partneri pokušavajui da je skriju, zabašure i zamotaju u neke protokolarne susrete, jer se ovde radi o zabranjenoj ljubavi, tabuu!
Tu nema puno velikih i osjećanjima obojenih riječi, hvalospjeva i oda o djevi. Sa strane gledano, odnos je hladan, ponekad i neprijateljski. Na momente, gospodin FA malo glumi opasnog i strogog tipa, što da bi sakrio svoju naklonost što da bi dragu mu malo stavio na mjesto, te je simbolično kažnjava za neke sitne i srednje prestupe; ili onda djeva glumi uvredjenost, traži zaštitu od nadležni(ji)h institucija, i tako par dana pa na staro.
A i to staro nije ništa spektakularno, sitni sitni ustupci, koji ostanu neprimećeni u široj javnosti, dok se na partiji bridža djeva ne zakači sa konkubinom ruskog cara ili starom, prekaljenom crvenom damom, inače djevinom komšinicom. koja je nekad davno lomila srca širom svijeta i onda, spletom nesretnih okolnosti, na prijemu kod belgijskog grofa Von Hejsela, pijana izazvala gadan skandal, te od tada otaljava svoje dane u društvu novih koleginica i čeka da je smrt pozove. Te partije u čaršiji izazovu veliku pažnju, te tu ispliva na površinu opčinjenost gospodina djevom.

(N.B. Priča ne sadrži opscenosti. Unapred se izvinjavamo na tome. Autor )

15. april 1912 god., negde na Pacifiku

Poslednji ostaci svetlosti dana već su odavno iščezli u tamnoj daljini horizonta kada je gospodin Charles Herbert Lightoller, prvi oficir u kraljevskoj mornarici Njenog Visočanstva, izašao na terasu pramčane palube i udahnuo sveži večernji vazduh. Naginjući se blago preko bezbedonosne ograde, sa zadovoljstvom je posmatrao penušavi trag koji su za brodom ostavljala dva moćna Harland&Wolff parna motora od 16,000 konjskih snaga. '' Miriše na maglu.'' - pomislio je. Još neko vreme je uživao u ovom prizoru a onda se uspravi, namesti oficirsku šapku i izvuče iz unutrašnjeg džepa svoje rajsko-bele uniforme srebrnu tabakeru koju je dobio od svoje verenice, gospođice Emily Huntingtonsohn, na poklon pred isplovljavanje. '' Đavolski dobra cura! '' – skoro naglas reče Charles. I jeste bila. Od onog prvog prohladnog jesenjeg dana kada ju je video u gradskom parku u East Herefordu, znao je da je ona TA. ''...Ili je to samo bila ona modro-plava haljina od jorkširskog tvida koju je imala na sebi!'' - kako se, tobože, pravdao svojim kolegama. Nasmejao se i uzeo cigaretu.

- ''Prelepa noć za plovidbu, gospodine Lightoller, zar ne? Vatre...?'' -

Gospodin Lightoller se trgao. Pored njega je stajao Harold Godfrey Lowe, šesti oficir u kraljevskoj mornarici Njenog Visočanstva, i držao u ruci upaljač marke Ronson. Na licu mu se ocrtavao šeretski osmeh koji je nasledio od oca, rovokopača u rudarskom basenu Pembrokshire-a, dok je upaljač, pak, nasledio od pokojnog dede.

- ''Nisam znao, gospodine Lowe, da ste toliki džentlmen...'' – procedi Charles paleći cigaretu i pružajući otvorenu tabakeru. – ''Mislio sam da sinovi engleskih rudara-protestanata nemaju baš izražen smisao za romantiku...'' -
- ''A ja, Charles, da gospoda sa livada u Hampshire-u ne traže pomorsku karijeru ali izgleda da smo se obojica prevarili.'' –

Nasmejali su se. Ovo im je bila prva zajednička plovidba još od obuke u kraljevskoj pomorskoj školi u Sauthampton-u i stari drugari iz školske klupe su potajno bili jako srećni zbog toga.

- ''Kako je kapetan Smith, Charles?'' – prvi se uozbilji Harold – ''Nadam se da ti nije previše inkonvinientno da govorimo o tome...''-
- ''Ne, ni najmanje. Pa, obzirom na količinu alkohola koju je kapetan Smith sinoć uneo u svoj telesni sistem, mislim da ću morati još neko vreme da ga zamenjujem na dužnosti. Ipak, njegov lični ađutant mi je u poverenju rekao da je dobri kapetan jutros konačno prestao da povraća. Pravo čudo, rekao bih, posle sinoćne konzumacije...''-
- ''Prosto ne mogu da verujem da je kraljevska mornarica dozvolila da jedan takav čovek upravlja najvećim i najmoćnijim brodom na svetu. To je katastrofa koja čeka da se dogodi, stari moj...! ''-
- ''Nažalost, bojim se da je alkoholizam kapetana Smith-a samo vrh velikog ledenog brega - ako me razumeš...'' – uzdahnu Charles zagledan negde u morsku pučinu. – ''Mislim da si i sam primetio koliko je siromašan izbor jela u glavnom restoranu. San Pjer šuren u kozjem mleku i Chateau Lafitte iz 1789-te ?! Mora da se prokleto šale! Pa, ni mrtav ne bih stavio tu prostotu u usta, uopšte da ne pominjem jeftini, pozlaćeni escajg! A tek muzika...Kriminal najviše čistote! Prvi kvartet Berlinske Filharmonije ni u kom slučaju ne može da odgovori visokim zahtevima prefinjene engleske publike. Na sve to, juče sam skandalozno dugo čekao da se oslobodi jedan od samo dva terena za tenis a, među nama govoreći, zaista ne želim da komentarišem broj Iraca i Škota u posadi. Mislio sam da te gamadi u engleskoj mornarici više nema...'' -
- ''Izvini što te prekidam, Charles, ali učinilo mi se da sam nešto video u daljini...Sedam-zarez-tri kilometara u pravcu severo-zapada...'' – I jedan i drugi uputiše značajne poglede u tom pravcu. Neki par je stajao zagrljen na samom pramcu broda. Ljubili su se.
- ''Hmm...Ma, učinilo ti se, Harolde. To su samo galebovi.'' - reče konačno prvi oficir. – ''Hajdemo unutra. U posedu sam izvrsnih cigara iz okruga Kent...'' -

I tako je nastao izraz iz naslova.

Misle da su Šumadinci. A nisu.
Misle da su Moravci. A nisu.
Misle da su Jugovići, zajedno sa Jugom Bogdanom postojali. A nisu
Misle da je Lazar bio car. A nije.
Misle da više vole Kosovo, nego oni koji su tamo rođeni. A to je relativno nemoguće da je tačno. Kosovce (ili Kosovare, kako se uzme), međutim, teško podnose.
I tako svašta nešto misle. Najmanje svojom glavom. Drugačije rečeno - gospoda iz postojbine Le grand Keramičara.

Svečani ručak,omiljeni deo posete svih političara, a dolazi po protokolu odmah posle "napornog" radnog dela posete!

Vraćas se kući ranom zorom sa nekog provoda. Onako, hladno je. Naježila si se. Pališ cigaretu dok čekaš taksi, da se ugreješ malo, bar iznutra. Dolazi za par minuta, cigareta završava na putu. Neugašena. On počinje da priča o tome kako bi on na mestu ministara sve bolje radio, kako bi on na mestu pekara mesio bolji hleb, kako bi na mestu čistača bolje čistio ulicu. Smeškaš se i klimaš glavom. Neprijatno ti je jer te gleda u retrovizoru onako malo, hm, čudno. Ali boli te krivak, zapisala si tablice. Taman ste stigli kada je počeo da priča o Titu. Hvala svecima.

Pričati u superlativu o nekome ko je i sam prisutan tom prilikom. Ići mu niz dlaku, dizati ga u nebesa i praviti razne hvalospeve o njemu.
Tritkati mu jajca narodski rečeno.

Simbol bogatstva prošlog veka. Nosili su je samo pravi domaćini kao po pravilu. Niko ostalom svetu nije branio da ih nosi ali nisu imali osnova a nekad se znao red. Ni danas ne vozi svako Mercedesa. I da vozi ima kome ne liči. Sada bele košulje imaju neku drugu ulogu. Džep na grudima je služio da se u njega stavi svežanj para sa najvećom novčanicom spolja ali to su radili skorojevići koji su bili nesigurni u sebe pošto je dokazivanje bogatstva odlika siromašnih.

Vrlo zajebana situacija koja označava da u braku definitivno preljeva. Ovu rečenicu najčešće izgovara žena, a ako je situacija obratna, onda je baš, baš, baš zajebana.

Osoba koja je prodala dupe i mozak za dve kriške leba, namaz, i međ lebom parče suhomesnatog proizvoda plus malo sezonskog povrća.

Konobar . Samo malo klon'o za šankom . Od preterane konzumacije alkohola sinoć, popišan jer ga je devojka ostavila jer je fala Bogu sinoć potrošio dve plate i pare od rate kredita što mu mati dala da uplati kod banke inače ode kuća, prodade je Unicredit banka . Količina života i elana u njemu ravna nuli . Blokada .

Хотимично поетски подриг корисничке индивидуе која је придеве заборавила код куће. Варијацијама подложан суфикс којим се од жељене именице у реченици прави суперлатив...и онанише, притом. Углавном - начин изражавања којим се користе људске љуштуре, зазиљавеле од оне једне песме Десанке Максимовић из које црпе сву своју животну поетику још од периода када су били загорели тинејџери. Марш у пичку материну.

Predratni švaler. Penzionerski Kazanova. Onaj čiča sa kojim sve bakute žele da porazgovaraju, prošetaju ili sede na klupi u parku.

Najverovatnije mu se više ne diže ali u mladosti je nesumnjivo bio jebač kalibra jednog Ron Džeremija. Ne ume da se skrasi ni pod stare dane već konstantno odmerava dobrodržeće penzionerke, dok usput uvrće brčiće i zagonetno se smeška. Nešto kao Žika Pavlović ali mnogo matoriji.

Obavezno nosi odelo i lakovane cipele, neretko i šešir. Damama ljubi ruke i pokušava da ih impesionira pričama o svojim podvizima iz mladosti - počev od ispovesti kako je čuvao ovce '43 kad su u njegovo selo banuli Nemci, preko priče o tome kako je nekom svom rivalu, dvometrašu, slomio ruku i obe noge na radnoj akciji u Nikšiću '59.

Slede priče o tome kako je bio glavna faca u preduzeću, pošten ali kurčevit, kako je istukao direktora kada je saznao da ovaj potkrada njegove drugove, kako je išao na sud da isteruje pravdu, kako je tužio komšiju koji krade struju, kako njega tuže neki obesni mladi ljudi što im je šutnuo kuče itd.

Neretko se svađa sa ostalim penzosima, preti da će im odseći uši, zavrnuti šiju, iskopati oko itd. Kad sukob eskalira vrhunac njegove borbenosti je da drugog dedu pljune a potom pobegne.

Babe koje mu se posebno dopadnu izvodi u penzionerski dom na igranku ili poziva kod sebe na zajedničko gledanje Dnevnika.

Kako ne bi direktno rekli da su oni roknuli nekog krimosa, narkića, mudonju ili nekog sličnog lika, panduri u saopštenju za javnost smisle neku priču o nesrećnom događaju, od koje je realnija priča o perverznoj crvenkapi i 3 crna praseta, kako bi pokrili ono što se desilo.

Uspavana dolina Bogu iza tregera koja se uklapa u poznati početak "iza sedam brda, iza sedam gora".

Zabačeno, planinsko selo koje sanja o fiksnom telefonu, struji i bar jednom liku koji će ga proslaviti baveći se nekim javnim poslom, predstavlja oličenje teritorije koju poštari zaobilaze, geografi teraju u kurac krasni a putari nikad ne očiste za vreme februarske kurcolomije.

Na kartama političara stoji veliko "iks" kod ovakvih mesta jer Tomi i kompaniji nikada ne bi palo na pamet da u vreme predizbornih obećanja odu tamo odakle se ni Lesi ne vraća, u'vate kravu za sisu i štrcnu u kofu koji mlaz. Prvo, znamo kakva je to tragedija za politički marketing a drugo, NEMA KRAVE, jebiga.

Kruže priče da je jedan lik krenuo tetki da odnese lek u Himalajsko selo. Usled nemogućnosti da se probije kroz smetove, kijamet ga je odveo u lutanje snežnim paklom. Od tada nema glasa o njemu, a sumnja se da je raskomadan jer je pitao Jetija kuda da krene. Ovaj se valjda zbunio, š'a znam? Kažu da od lika ni čaponjci nisu ostali i da bi mu bilo manje bolno da je kojim slučajem zalutao u Zlodol.

Posvedočen iskustvom, naš žderač besplatne hrane, gospodin Memedović Jovan, prvo stavi prst na čelo, dobro razmisli, ubaci kompas, kremen, čen belog luka, crkveni kalendar i mačetu u ranac i tek onda krene da lovi vampire po vodenicama malenog seoceta. Međutim, ukoliko pogodi put nazad ka civilizaciji, velike šanse su da se vrati suva kurca zbog nedostatka vampira koji više gotive jutarnji kukuriku petlova gološijana, nego vukojebine tog ranga.

I na kraju rešio Bog da vidi u čemu je problem, došao, video i pred povratak tiho uzusti uz odmahivanje rukom: "LAKU NOĆ".

Lik otporan na alkohol. Blagoslovio ga Dionis lično. I on je pio iz tih nekih čaša od ametista, smatralo se da tako možeš više da popiješ, možeš da baciš kentaura pod sto i da si još na nogama. Da, i to je kamen za one koji su strelci u horoskopu, ali to je manje poenta, valjda. Prilično dobro za jedan silikat.