Podgorica, glavni grad Crne Gore, tokom svoje istorije imala je što je malo ko na ovaj svijet imao, prije svega premasu naučnika (zipa tebra ovo "premasu", da se zna da je vođe prvi put upotrijebljeno), filozofa i ostalih gadova što na grbaču države žive, ništa ne rade pod ovom kapom nebeskom i prdi im guzica i za izbore i za poplave i za Kosovo i sve za čime prost narod umije suzu puštit' o vikendu i većim svecima.
E, u takvoj sredini, bezbožničkoj, tu se Aristotel od milošte zvan Risto najjače izdvajaše. Familija mu bijahu otac i majka izbjeglice iz Grčke jer bijaše neko sranje zapalo Grčku pa ovi odma bjež' preko granice u Albaniju jer su tripovali da će se spasit tamo. No, kad viđoše u kakav Pakao su se našli, oni opet bjež' i stigoše do Podgorice ravne i tu mu se otac zaposli kao autolimar i poslije nekih tri godine dođe i Risto na svijet.
Da ne peglam sad sa pričom kako je odrastao, dobio prve brke, zamomčio se i ostalo, skočiću do nekijeh 15 godina kada se viđelo da je drukčiji u odnosu na ostale vršnjake. Na svakom času fizičkog oće on košarke, a ne fusbala ka ostali drugovi mu. Neka to, nego svi u srednju vele ajmo svi dolje u Budvu gostuje Who See u Trokadero a Risto veli kako ne želi da sluša govna te su isti Montenigersi i veli ajmo pare da skupimo da Pink Flojd dovedemo da nam svira na matursko, Shine on you crazy Diamond i ostale hitove.
Tu preživljava prvi atentat. Nijesu mnogi voljeli Pinka Flojda i vjerovatno tu treba tražiti uzrok za taj prvi atentat, ali, kako to i nije mnogo bitno za ovu priču, prođe sve to, prođe srednja, maturiraše uz Aca Pejovića i sve se učinje u prvi mah da će biti dobro i da će Risto od tada pa do kraja svojeg života provesti u sreći, miru i veselju.
Ali, sudbina je za njega druge planove imala. Nije moga na faks jer familija nije imala da mu plati to. Iako je izrastao on u finoga mirnoga mladića koji radi u Mex market, ima curicu i sve lagano ali Risto nikad nije bio zadovoljan time. Shvatio je nema se mnogo pa ne smije da se sanja, proklinjao je familiju i što se rodi među ovakve raspadove siromašne, ali, što će, ne može ništa, iz ove se kože u drugu ne može, BRATEU!!!
Završava on jedan dan smjenu u Mex u 10 sati naveče i ne oćaše mu se doma ići te on zapali malo na Goricu da iskulira. Stiže on na vrh sa bocom Bravo Multivitamin-a omiljenog mu pića, iskapi je za 37 sekundi i zapita sam sebe "što ja radim od života svoga jeba me pas" i "dal je Kosovo i dalje srce Srbije, srce Srbije, srce Srbije" i tu mu odjedanput sinu, potrefi ga nešto po sred mozga, odluči Risto da ga boli kurac za sve i hoće da ide na put oko svijeta i puca mu kurac i trk kući spremi ruksak odjeće, brašnjenik hrane, četiri sata sna i bijaše spreman da sa svojih 700 eura ušteđevine uzme autobus do Golubovaca u Zetu i tu na aerodrom sa prijateljem pilotom iz osnovne brže bolje kroz neku priču dogovori da ga pušti u avion za bilo koju zemlju. Koju, pitate se Vi! Koju? A nije bitno, jadan, koju bilo, jadan, ovaj pristade i krenu Risto za Japan. ZA JAPAN? Za Japan!
Poslije puno sati letenja, gdje je svoje mjesto u avionu dijelio je sa par kufera, stigoše, pozdravi se sa prijateljem, zahvali se na časti, ali, čim siđe sa aviona dolaze mu tri momka, svaki metar i ćevap i ovaj srednji mu veli "HADOUKEN" i zaslijepi Rista neka plava svjetlost i on pada u nesvijest. Ko zna koliko je dugo on u toj nesvijesti bio, budi ga miris ribe, ne može oči da otvori ali shvata da je zavezan za krevet a nepoznati glas mu se obrati ovim riječima:
- Dragi Aristotele, ti znaš da su CG i Japan i dalje u ratu!
- Kakvom crnom ratu? - zapita se Aristotel, još u nemogućnosti da otvori oči.
Ali, barem je saznao da razgovara sa nekim starcem.
- Đe sam ja ovo što je ova muka što sam vezan?
Starac ništa ne odgovori. Odjedanput Risto čuje TAHA TAHA TAHA, tri metka pa još tri pa još tri ukupno je izbroja 66, neko mu par trenutaka kasnije skidaše lisice, konačno progleda na oči svoje, prizor koji ga je čekao nije bio prijatan ni malo, na podu leži u lokvi krvi stari čiča izrešetan. Viđe Risto da se nalazi u nekoj staroj ćeliji, oko njega četiri momka kao vile građeni i konačno Risto ciknu
- Oće li mi ko objasnit što je ova muka?
Okrenu se ovaj najbliži do njega, zapali cigar i poče:
- Brate, ka što si i sam čuo, Crna Gora je i dalje u ratu sa Japanom a sve to datira iz početka 20. vijeka kad je neko mudo Crnogorsko otkinulo ruku sabljom prejakom Japanskom Samuraju. Tu su ovi iz CG mislili da je fajt gotov no Japanci ludi nikako ne mogu preć preko toga da ih neki šesti lik iz šeste države tako ponizi u ratu i evo skoro vijek tajne organizacije u službi vlade Japana se spremaju da krenu na Crnu Goru da vam jebu mater i vrate svoju ukaljanu čast a tebe su oteli jer su htjeli informaciju znaju da si na crno ušao u zemlju i niko ne bi zna da si nestao ali mi smo špijuni te je Milo poslao da pazimo ođe da se masu ne pomame Japanci, BRATEU!!!
Vrćelo se Ristu u glavu previše informacija, juče bijaše prodavačica u Mex a danas je u sredini rata te zatraži kocku šećera i malo vode i posle 2-3 minuta se povrati i konačno shvati da je ovo ono što je čeka cijeloga života, ovo je ta velika avantura, ovo je ono što želi:
- E pa fala vam momci na ovome aj mene sad vi recite kako ja mogu pomoći stvarno želim!!!
Osmjeh na licu ovoga do njega ga raspoloži i rekoše mu da su se nadali da će to reći i da imaju odmah zadatak za njega. Naime, izgubili su vezu sa Crnom Gorom pa treba Risto da se odmah vrati i obavijesti lično Mila Đukanovića o planovima Japanaca. Rado pristade Risto i evo ga u avion, piči put Podgorice, prva klasa, naočare, odelo sav u topu eeej, pa ne srijeće se prvi put Gospodar Milo, eeej, opet autobusom od Golubovaca do Podgorice i trk do restorana Maša i eno ga Milo sjedi za sto, pije mohito i razgovara sa nekim preko telefona i prosto odiše stilom nekim, tim, karakterističnim. Mala trema ufati Rista ali što se mora mora se, uputi se put Mila i na 20 metara od njega nailazi žutać ka od brda odvaljen i radi Ristu iz sve snage ŠARIJOUKEN te pada Aristotel na licu mesta mrtav.
Zakon o brijanju brade je normativni akt nekog pijanog ruskog cara, koje je rekao: ,, Seci bradu ili sečem glavu!"
Nismo mi svi jednaki, imamo jednaka prava rekoše liberali. Za vreme vladavine Petra Velikog se nekad znalo da svi moraju biti bez brade. Kada neko opljačka banku niko ne može da prepozna krivca, jerbo svi Rusi izgledaju isto, plavi, beli u licu... I onda uhapse nekog jadnog Sergeja sa Kamčatke. Sergej je živeo jednim skromnim životom sa dvoje dece i dve žene, svaka se za svoje dete brinula, to je sasvim bilo u redu. On ne samo da je voleo da peca, nego je na taj način finansirao svoju porodicu, upeca ima koju ribu, oni je ispeku i lepo je večeraju. Ribu im je pecao na ribnjaku. I jednom prilikom od čuvara ribnjaka pomislio da je to strašilo. Priđe mu bliže, počne da ga dodiruje, nije siguran da li je to čovek ili ne. Odjednom čuvar vadi lisice i hapsi ga i pritom mu ništa ne reče. Sergej spušta ribu dole i kaže čuvaru
- Izvinite, neće se više ponoviti, ja to radim zbog svoje porodice.
- Pa da li se za porodicu i krade, gospodine – reče čuvar
- Ovoga puta sam morao, žene mi gladne i deca, kako da ih nahranim, to mi je jedini način da preživimo u ova teška vremena gopodine strašilo
- Što si onda toliko novca ukrao iz banke?
- Pa nisam znao da su i ribe neki novac.
- Polazi u policiju lopove, opljačkao si banku u sred centra Moskve, kako te nije sramota!
- Ali u Moskvi nikda nisam bio, na Kamčatki sam od svog rođenja, tačnije, od pre 40 godina.
- Ne interesujeme to – reče čuvar.
Čuvar vodi Sergeja do policije i pritom ga na svakih dva minuta gurne napred. Ulaze u zgradu, dolaze ispred kancelarije u čekaonicu. Sergej ne može da veruje svojim očima, svi izgledaju kao on, nemaju bradu, mršavi, bledog tena, sitnih očiju i crvenog lica.
- Dobar dan, gopodo, ja sam Sergej!
- Dobar dan, gospodine i mi smo Sergeji – odgovori mu glasno osmorica Sergeja.
- Polazi unutra. Nemamo vremena za upoznavanje. Kucni tri puta na vrata upravnika, treća – sreća – kaže hladnokrvno čuvar.
- Kako da kucam kad mi niste skinuli lisice – kaže Sergej.
- Dobro, evo sad ću da ih skinem. Eh sad si slobodan kao slobodni građani Stare Grčke!
Sergej nesigurno kuca. Čeka, ali se upravnik ne javlja. On sam uleti unutra. Upravnik je tom prilikom razgovarao sa satanom, hteo neku dušu da mu proda, zato što je dvoličan, pa hoće svoje loše strane da se otarasi na vreme, pre nego što se spoje u jedno.
- Što ne kucaš Sergej! Vidiš da ovde dogovaram neki biznis!... Satano vidimo se sutra imam neku stranku..
- Znači dogovorena je cena, nisam ti dao avans, ali ko ga šiša – odgovori mu satana
- Šiša ga Petar Veliki i skraćuje bradu gospodine satano. Dođi sutra u isto vreme. Vidimo se. Šta vidimo se, bešte od mene crne misli!
- Dobar dan, gospodine ko ste vi, što su vas doveli – reče upravnik Sergeju
- Ja sam Sergej gopodine, siromah.
- I onaj prethodnik što je ušao bio je siromah, šta je ovo, svi Sergeji siromašni. Mora da si ti opljačkao sve smo do sad ispitivali svi su bili po malo sumnjivi, hajde sad da vidimo tebe! Zašto si oplljačkao banku
- Nisam opljačkao banku, išao sam samo da pecam
- Pa što su te onda uhapsili?
- Pecao sam na ribnjaku.
- Hmmm...Slobodan si!
- To! Ura!
- Ali samo u čekaonici, svi ste mi sumnjivi!
Prolaze minuti i minuti, Sergej se nervozno šeta po čekaonici i ne želi da progovori ni reč sa ostalim Sergejima, ne želi da upozna samog sebe. Čeka presudu upravnika.
Upravnik otvara naglo vrata, jednom zvižne i dolete oko dvadesetoro policajaca svim Sergejima stavljaju lisice i stavljaju ih sve u jednu ćeliju, u tom kaže jedan Sergej gej biolog -
– Ubacite centriole da se razmnožavamo hermafroditski!
- Tišina, svi ste uhapšeni. Ukrali ste sve pare iz banke, osuđeni ste na čitavu večnost! – sve im to reče upravnik
I na taj način su mnogi ljudi uhapšeni, a zato što nije bilo toliko zatvora za osuđenike morali su da ih sve puste. Tako su prolazila vremena i sve je bilo više pljačkaša, jer su svi isto izgledali i, niko ih nije mogao prepoznati, sve dok se takav zakon nije ukinuo.
(Prethodni delovi: 1, 2, 3, 4, 5, 6)
I, eto, prošlog puta stigoh sa ovom epopejom do dela kada je Srbija napokon oslobodila sve teritorije koje je smatrala svojim, i još se pripremala za ujedinjenje sa Crnom Gorom i svima koji to budu želeli. No, ne lezi vraže!
Srpska vlada nije bila blesava: kada vam neko duž granice gomila trupe, koje pritom povremeno pucaju po vašoj pograničnoj straži, normalno je da preti da izbije (još jedan) rat. Jedino što su Pašić i ekipa mogli da urade, jeste da ne daju nikakav povod. No, baš kao što ni na stadionu vođe navijača ne mogu da kontrolišu sve budale koje bi sudiju i protivničke igrače gađale novčićima, mobilnim i upaljačima (zbog čega voljeni klubovi moraju da plaćaju visoke kazne), tako ni srpska vlada nije mogla da kontroliše sve svoje građane. A naročito ne Srbe izvan Srbije.
Prvi svetski rat- 1. deo
Odmah nešto da razjasnim: "Mlada Bosna" nije bila srpska nacionalistička organizacija, kao što se priča danas. Bila je upravo pro-jugoslovenski orijentisana organizacija, u kojoj je bilo i Srba i Hrvata i Muslimana. E, sad, da onaj nesrećni Gavrilo Princip nije bio Srbin, ko zna da li bi se njegovi revolverski pucnji uopšte pretvorili u povod za ono što je usledilo. Inače, jedina veza koju je "Mlada Bosna" imala sa Srbijom, bila je upravo preko pro-jugoslovenske organizacije "Ujedinjenje ili smrt". No, austrijska istraga nije gledala ideologiju, već samo činjenice. Jebi ga. Bosanski Srbin je ubio austrijskog prestolonaslednika, a oružje i motivaciju je dobio od Srba u Srbiji.
Elem, jednog mirnog jutra, u Pašićevu kancelariju je iz Beča stigao ljubavni telegram, od koga čoveka strefi infarkt: ultimatum. Austrijska vlada je otvoreno optužila Srbiju da joj je koknula princa prestolonaslednika, i zahtevala neke stvari, od kojih bi se i Sijera Leone osetio poniženim, da mu ih zatraži Amerika. Da stvar bude interesantnija, Srbija je prihvatila sve zahteve osim jednog: onog koji je podrazumevao da austrijski istražitelji i sudije mogu neometano po Srbiji da hapse koga god žele. Odgovor je, tipično srpski, poslat u minut do 12, dok se austrijski ambasador već pakovao da krene.
No vratimo se na opšte mesto: ni svet nije bio blesav. Još pre nego što su balkanske zemlje sklopile savez, sličan pakt su napravili Nemci i Austrijanci, i on je podrazumevao da se napad na jednu od njih smatra na obe. Nanjušivši sranje, slično su postupili Francuzi, Englezi i Rusi, stvorivši savez Antante. Srbija nije pristupila ni jednom od ova dva saveza (furao se Koštunicin fazon: politička i vojna neutralnost). Ipak, Pašić i Karađorđevići su dobili garancije od ruskog cara da će Rusija objaviti rat Austro-Ugarskoj, ukoliko ova napadne Srbiju. Najinteresantnije od svega je, ipak, što su sve evropske dinastije bile u veoma bliskim rođačkim vezama, tako da se ono što će uslediti može posmatrati i kao neko malo porodično raskantavanje sa milionima žrtava.
Elem, kada je odgovor stigao u Beč, nije zadovoljio tamošnje vlasti. Ipak, pre konačne odluke, carev izaslanik je otišao u Berlin. Nemački car je dao mig. Srbiji je objavljen rat. Pokrenut je domino-efekat.
Za divno čudo, Rusija je ispoštovala obećano: ruski car (koji je možda još uvek osećao grižu savesti što svoje kumove Obrenoviće nije zaštitio od atentata) objavio je rat Austro-Ugarskoj. Nemačka je momentalno objavila rat Rusiji. Francuska je objavila rat Nemačkoj i Austro-Ugarskoj. Dva dana kasnije, Velika Britanija je sledila Francusku. Telegrafija je činila svoje, pa su evropske sile o početku rata saznale pre nekih balkanskih, ali, čim je golub pismonoša stigao na Cetinje, kralj Nikola je postavio topove duž granice sa Hercegovinom, objavio rat Austro-Ugarskoj, i predstava je mogla da počne.
Narednih mesec dana, rat se uglavnom vodio međusobnim granatiranjima: austrijska artiljerija je gađala Beograd, a po prvi put, grad je bombardovan i iz aviona. Crnogorska artiljerija je gađala Hercegovinu. No, dok je na Balkanu, među zemljama koje su pokrenule sve, trajalo zajeb..., pardon, zahuktavanje, činjenica da su goleme borbe otpočele na istoku i na zapadu, svedočila je o pravim razlozima izbijanja Prvog svetskog rata: trebalo je da to bude sukob velikih sila, koji će okončati sve ratove. Nemačke trupe su prohujale kroz praznu Belgiju, i naletele na francusku vojsku. Rusi su formirali front širine stotine kilometara...
No, to nas ne interesuje. Mi se vraćamo na naš sporedni kolosek, sa koga je, jelte, ipak sve i pošlo. Elem, Austrijanci su posle mesec dana odlučili da pokrenu kopnenu ofanzivu. E, sad, način na koji su osmislili realizaciju dotične malo je zbunio i srpski generalštab. Umesto da pređu Savu i odmah osvoje Beograd, odlučili su da idu korak po korak, pa je ofanziva išla preko Drine. Ovaj genijalan plan ih je koštao kao ono kad je jednom `nomad Jamada ispao u prvom krugu Nindža ratnika, jer se previše osilio. Pripadnici Drinske divizije, a potom i celokupna Druga armija, posle nekoliko dana bitke na Ceru naterali su Austrijance u beg preko Drine (e, sad, neke budale su krenule za njima, pa su se podavile, jer nisu znali da plivaju). Dva meseca kasnije, ofanziva je krenula preko Drine, a onda i preko Save. Osvojeni su Beograd, ali i još neki gradovi. Činilo se da je Srbija gotova.
Ali, kurac! Sva srpska vojska koja je mogla da se sakupi, otpočela je ofanzivu na frontu koji je išao duž reke Kolubare. Čak je i kralj Petar uzeo pušku i učestvovao u borbama, štaviše, vojnik sa njegove desne strane je ubijen, a sa leve ranjen, dok samom kralju nije falilo ništa. Front je probijen, a Austrijanci su pobegli. Beograd je oslobođen.
Gotovo godinu dana, Srbija je imala priliku da sklopi mir. Štaviše, Austrijanci i Nemci su ponudili Nikoli Pašiću da potpiše separatni mir (odnosno, sama, bez obzira na druge saveznike)- Srbija nikada nije pristupila Antanti, što bi značilo da ne mora da vezuje svoju sudbinu za Francusku, Rusiju, ili druge. Ono što je usledilo, nije mi sasvim jasno: bez trenutka razmišljanja, Pašić je to odbio, tvrdeći da će nas Austrijanci i Nemci prevariti. Štaviše, u isto vreme, srpska vlada prvi put zvanično donosi odluku o neophodnosti ujedinjenja svih južnih Slovena- iako su se mnogi od njih borili protiv Srbije (izuzetak su Crnogorci, koji su u to vreme imali jedan izlet u Hercegovinu, i planirali su da zauzmu Sarajevo. Bezuspešno). Srbiju je morio još jedan problem- epidemija pegavog tifusa, koji su, navodno, preneli mađarski vojnici. E, sad, nisam baš nešto siguran otkud ta ideja- mislim, po čemu su mađarske vaške opasnije od srpskih. Mislim, logično je da je najveće žarište bilo Valjevo (jer se tu blizu vodila bitka), ali drugo najveće žarište je bio Bitolj, na krajnjem jugu zemlje (ne zaboravite šta je sve obuhvatala Srbija u tom trenutku), a otkud tamo Mađari, to stvarno ne znam.
Elem, posle 3 godine ratovanja (računajući i Balkanske ratove), Srbija je bila slomljena. Granatiranja pograničnih gradova su se nastavila, pegavac je ostavio traga, a Austrijancima su se na balkanskom frontu pridružili Nemci. Vlada i vrhovna komanda su doneli odluku da se izvrši povlačenje do Grčke, koja je prihvatila da ponudi utočište Srbima, iako je formalno bila neutralna. Taman se otpočelo sa time, kad su u rat ponovo ušli i Bugari, koji su sada uzeli celu Makedoniju za sebe. Još jednom velikom ironijom slučaja, Srbi su sada mogli da se povuku samo kroz jednu zemlju, protiv čijeg formiranja su bili, a zahvaljujući čijoj neutralnosti su bili bezbedni- kroz Albaniju. Crnogorci su u bici kod Mojkovca usporili austrijsko napredovanje, ali su ubrzo kapitulirali. Posle više meseci epskog povlačenja preko albanskih gudura, Srbi su stigli do obala Jadranskog mora. Bez ijednog broda na vidiku. Ruski car Nikolaj, ponovo se pokazao, nažalost, poslednji put: zapretio je povlačenjem Rusije iz rata, ako saveznici ne pošalju transport za iznurene Srbe.*
Posle nešto više od jednog veka obnavljanja nezavisnosti i teritorijalnog širenja, Srbija je faktički nestala sa svetske karte za svega nešto više od godinu dana. Tačnije, morala je da otpočne sa izgradnjom sopstvene budućnosti na grčkom ostrvu Krf. Ali kakvu su budućnost izabrali, u sledećem nastavku.
