Izgubiti se u gužvi. Nestati u gomili. Poput kameleona u polju fikusa utopiti se u okolinu i nestati sa GPS-a. Postati ljudska "igla u plastu sena".

Uglavnom, idiom koji najviše hejtuju preambiciozni roditelji a nekako najviše pogađa profesionalne ubice koji za život zarađuju snajperom.

Časopis napravljen za zaglupljivanje domaće dječurlije koja počinje da ga čita već sa 9, 10 godina, ako ne i ranije. Pun je savjeta tipa: Kako biti kučka već sa 11 godina, Kako se obući kad napuniš 12 i kreneš da ganjaš swatke mawe momke po školi, Kako treba da izgleda savršen dečko za vatanje/ljubljenje/peting/seks (sa sve slikama dotičnih), Šta doručkuju trebe iz Pusiket Dolsa, Koja je dijeta najbolja za uzrast od 10 godina itd itd.
Najgore od svega je što roditelji dozvoljavaju djeci da to čitaju. Da li nikada nisu prelistali te "novine" ili im je jednostavno lakše pustiti da neki idioti iz kancelarije uče dijete šta je kondom, pilula za kontracepciju, seks itd.
Novine su pune anoreksičnih djevojaka koje oni proglašavaju zgodnim i time nabijaju komplekse djevojčicama koje još maltene ne znaju ni kako se zovu i onda im daju sistem vježbanja kako da postignu istu liniju.
Jedina normalna stranica je ona gdje piše ko je izdavač.

Osetiti nečiju slabost i odmah, istog trenutka udariti u tom pravcu kako bi se ostvario određeni cilj ili srušila neka barijera.

Osobina koju poseduju ajkule, jer tako dolaze do plena da bi se prehranile i određeni ljudi, koji tako eksploatišu druge ljude i razne situacije, okrećući ih u svoju korist.

spušten želudac ili razni simptomi poput bolova u želudcu

moguća kila (hernija) želudca ili pluča, žgaravica, i druge bolesti oko želudca

Po vjerovanjima starijih ljudi ako čovjek ne jede često, onda ga ufati struna.
Javljaju se tegobe, simptomi, posljedice, u obliku mučnine, bolova, gušenja, nesvjestice. Vjerovatno supersticija (praznovjerje). (Slično praznovjerju da se zapetljaju crijeva ako mnogo skačemo ili ne jedemo ili da je sva snaga u zadnjem zalogaju hrane.)

Po vjerovanjima drugih, to može biti anatomski poremečaj želudca, hernija, ili druga bolest iz medicinske literature, jer doktori za strunu nemaju definiciju.

Po vjerovanju naturopata i ostalih koji vjeruju u zdravstveni post, struna čak i da postoji, nije uzrokovana nejedenjem kratko vrijeme, jer čovjek može bez hrane od nekoliko sati do nekoliko dana, bez posljedica, pod uvjetom da se ne izlaže nekom naporu u međuvremenu.

Često se može u novinskim oglasima naći kako stariji ljudi nude servis liječenja strune, alternativnom medicinom poput čajevi, trave, masaža, i pokoja vježbica.

Bez obzira na koju se bolest struna odnosila, moderna medicina će to prvo dijagnosticirati pa tretirati prema svojim nazivima i metodama (slikanje, operacija, ortopedska pomagala, lijekovi).

Strunu mogu da iskoriste starci koji nemaju ni pojma šta je to, već tek čuli površno u narodu o tome, znaju da je nešto sa želudcom, u svrhu dobivanja svoje hrane da zadovolje svoj apetit, isti onaj kao za nikotinom, kafeinom, alkoholom. U tom slučaju ne radi se o gladi, već o dosadi i ovisnosti o hrani i toksinima. To se zove psihološka manipulacija jer spominjanje strune zvuči ubjedljivo i zadaje strah osobi koja je dužna brinuti se za starije ljude, te će tako stariji ljudi lakše pribavit sebi hranu.

Klozetarski izraz, upotrebljava se u trenutku kada Vam se toalet papir (napiši omiljenu marku toalet papira) pocepa baš u trenutku kada Vi brišete zadnjicu.

Obično izgovoreno kada potpuno nepozvani dođete kod nekog u kuću, pa još očekujete da se napijete i najedete kao da je 1. Maj.

Porodica, uža i šira rodbina, komšije, poznanici...Koji te svako malo smaraju kada ćeš se ženiti, iako si gay za koga kiseonik postoji samo po retkim gradskim rezervatima. I tako godinama. Majka više i ne pita, otac pita samo kada zbog nečega želi da ti "utera", familija i porodični prijatelji na slavama, tudjim svadbama i ponekoj sahrani koju ne možeš da izbegneš, komšije te prepadaju po stepeništima, haustorima i liftovima. U početku se braniš izbegavanjem i smušenim odgovorima koji čak i tebi deluju neuverljivo, kasnije, u prolazu (pošto se više i ne zaustavljaš), dobacuješ kratko i nemarno "dogodine", "u junu", "sutra", "evo nije loše, kako vi"...Dok u sebi mrmljaš "sin ti šmrče gram i po žutog dnevno nesrećo" ili "ćerku ti po Košutnjaku razvlače ološ i Cigani"...Što opet nije otrovna strela prezira već suva istina. Tri su moguća izlaza - odlaziš u drugu zemlju ili grad i izbegavaš da se javiš na telefon (sem kome baš moraš);
ženiš se, i sa manjim ili većim uspehom živiš drugu vrstu agonije;
ženiš se sa najboljom prijateljicom koja je takodje gay.

Ali taj beg u legalne vode predstavlja tek kratki predah jer - nećeš stići ni da se osvrneš, a već sedite na nekom užasnom skupu, gde vas familije, prećutno, sažaljivo optužuju jer nemate dece (tvoja nju, njena tebe); dok neka prostodušna budala, u najboljoj nameri i možda s punim pravom, ne izgovori ono što se većina prisutnih odavno pita - dobro bre majku mu, kad će to unuče da se i ja malo radujem...Zatim, po pravilu, usledi dug trenutak opipljive, neprohodne tišine, koju napokon remeti neko sa dovoljno prisebnosti i zdravog razuma, uputivši nezgrapnu primedbu vezanu za politiku, sport, supu koju upravo odnose sa stola...

Prica o ONOJ kuci pocinje pre nekih 10 godina na samoj periferiji naseg nam dragog glavnog grada Beograda.
Naime, na tom ukletom mestu, neki gastrabajter posle ukenjavanja od 45-o godisnjeg rada po Nemackoj, Svajcarskoj i ostalim -oj drzavama resi da sagradi kucu pod parolom 'samo da je moja veca od komsijine, svi da gi vide i svi da gi je hvale'.
Dok se gradila za svoje vreme je bila ocaravajuca, mamila uzdahe i zavist.
Ciglu po ciglu, podize se velelepno zdanje tik pored auto-puta na ulasku u Beograd. Posle Bubanj potoka, penjete se uzbrdo, penjete, penjete...i bas na vrhu brda - eto nje!
Gradila se, gradila i gradila i nikako da se sagradi...
Neki kazu da su cak videli neka svetla unutra, kao da neko zivi, ali samo na kratko.
Mozda je jednostavno matori gastrabajter odlucio da mu ipak previse smeta buka sa auto-puta, i zapalio da se skrasi na rancu negde u Babusnici. A ionako su mu vec svi kucu videli i ishvalili, tako da je pola posla odjebao.
Na kucu su stavili veliki plakat na kome je pisalo 'NA PRODAJU'.
Svi kojima je kuca mamila uzdahe proteklih godina su na to samo odmahnuli rukom uz mrmljanje 'Ako njemu nije bila dobra, zasto bi meni?', 'Mozda je ukleta' ili 'Ipak je to previse buke'
Pocela je da propada, pod zubom vremena, ONA vise nije bila ONA. Umesto uzdaha i divljenja jedino sto je ostalo od nje je bio uzvik dece koja se vracaju kuci u Bg - 'mama, eno je ona kuca, jeeeej stigli smo!'
Onda su NJU prekrili bilbordima.
Verovatno pametniju svrhu od stajanja pored auto-puta i odolevanja vremenu nisu mogli da nadju.
Ta funkcija joj ostaje sve do danas. (*)
Zanimljivo je da je to jedna od prvih gradjevina koje se vide na ulasku u velegrad i itekako ostavlja utisak. Utisak je toliko jak da je cak dobila i definiciju.

Imam nepunih 16 i svaki dan na putu do škole prolazim pored jednog automobila.
To je crvena Alfa Romeo 1750 GTV, predivan sportski kupe. Stara je valjda koliko i ja, hoću reći, proizvedena je na samom kraju '60.
Ta Alfa nema motor u sebi, jer je rasturen i u delovima je u radionici pred kojom je parkirana.
Svaki dan provedem makar pola sata pored nje, kad odlazim i kad dolazim iz škole. Na njoj piše da je na prodaju "u viđenom stanju", zato što majstori ne mogu da poprave motor već mesecima. Nema delova za nju.

Jednog dana skupiću dovoljno novca i kupiću je, a motor ću naravno da odmah popravim, zato što sam ja pametan, mnogo pametniji nego oni balvani koji glume majstore u toj radionici. Tačno kada budem završio sve popravke i farbanje, napuniću 18 i uzeti vozačku dozvolu.
A onda, sešću u nju, upaliti je i pravac zapad. Voziću dan i noć bez stajanja, a kada budem stao na toj "Shell" pumpi(kod nas postoji samo "Jugopetrol" i "INA") da natočim gorivo, tamo će biti najlepša devojka na svetu, koja će me zamoliti da je prevezem do njenog grada. U tom momentu sa mog kasetofona u kolima(koji ću takođe da kupim), čuće se "La Grange" od ZZTop, što baš odgovara situaciji. Razgovaraćemo na engleskom, jer do tada ću i engleski da naučim, a ona će tu odmah da se zaljubi u mene. Provodićemo se ludo.

A sve to će se desiti samo zato što ja znam da ta Alfa nije krš i što ću je ja 100% popraviti.

..........

Negde na pola puta Mastriht-Ajndhoven.

Vozim auto star tri meseca koji od dodatne opreme nema samo flapsove od Boinga i masažu stopala, ali sam ipak nervozan. Mnogo je kamiona po putu, a i jebeno sunce mi bije pravo u oči. Kako do sada niko nije izmislio neku šoferšajbnu koja će da me poštedi ovog mučenja? A i koji mi kurac treba da vozim ovoliko, mogao sam avionom ili vozom...koji sam ja bolid!
Negde kod Maasbracht-a, veliki znak "Shell" i stajem da se natankam. Sipam gorivo i odlazim da platim.
Čim sam platio, izlazim napolje zevajući u račun-skuplje nego u Luksemburgu 10%! Majku li im jebem Holandsku, pa jebali bi se da ne uštipu neki euro više!

Ispred mog auta, jedinog na pumpi, stoji devojka, prelepa devojka i pita me da li idem do Ajndhovena. Verovatno je neka mlada prostitutka, ili možda nije, ne izgleda uopšte tako. Kratko odsečem da ne idem za Ajndhoven(za koji inače idem, ali me mrzi da razmišljam o tome ko je ona uopšte), uđem u auto, upalim ga i izletim na put.
Posle par minuta vožnje upalim radio i sa radija krene ZZTop da dere svoj prastari hit "La Grange".

...A ja se tada setim zašto sam ono beše hteo da popravljam onu staru Alfu...

Crni gavran srpske politicke scene. Majstor deemagogije, kralj srozanog recnika i dijaloga ispod svakog nivoa. Nikad direktno ne odgovara na pitanja, svi drugi su mafijasi, lopine a ako njemu neko postavi nezgodno pitanje, automatski je to "nista znacajno" i ovi drugi su "300x vise nakrali". Kakav majstor svog zanata, j**e pa rastura i opstaje vec 20 godina

Sediš ispred zgrade na niskom betonskom zidiću. Sve miriše na proleće. Čekaš društvo. Uzbuđen si jer je fudbal strast koju deliš sa njima. Gledaš u onaj improvizovani teren na parkingu. Još uvek osokoljen jučerašnjim golom, zamišljaš sebe u dresu omiljenog tima na ogromnom stadionu.

Nije to bio baš bilo kakav gol. Skočio si i šutnuo loptu iz vazduha. Golman nije mogao ništa da učini. Zatresao si mrežu. Bio si zvezda te utakmice i iako umoran i oznojen, beskrajno srećan dok su te drugovi nosili na rukama, najkraćih 200 metara ikad, do ulaza zgrade.

Iz daljine ti mašu Bane i Stefi. Otpozdravljaš i pokazuješ im rukom na sat. Kasne. Ni Miloš nije tu, a lopta je kod njega. Sedaju pored tebe i još jednom ti čestitaju na jučerašnjoj igri.

Dok po ko zna koji put raspravljate najvažnije pitanje na svetu, ko je najbolji igrač, zaustavlja se dečko na motoru pored vas. Prepoznaješ ga i pre nego je skinuo kacigu. Na kraju, njega svi u kraju znaju. Voleo bi da se družiš sa njim. On je kul, svakog dana ga viđaš sa drugom devojkom. Mada, znaš ga bolje od ostalih, ipak je to sin najboljeg druga tvog oca. Vidiš to kao neku svoju prednost.

Udara te pesnicom u rame, onako drugarski. Boli, ali ti si muško, stisni zube... Prija ti divljenje u očima drugara dok te pozdravlja Maki Točak kao nekoga sebi ravnog.

-Gde si bre ti mali…?
-Nisam ja tako mali, Maki… imam skoro šesnaest… Samo sam 5 godina mlađi od tebe…
-Dobro, dobro… nego, jebeš li šta?
-Nađe se tu i tamo neka ribica…

Odgovaraš, a znaš i sam da ribice viđaš samo u izgužvanim časopisima što te verno čekaju ispod dušeka.

-Lepo, lepo…

Portal ka svetu kontemplacije.

Romansa koja ima male šanse da se završi hepiendom.

Već dva dana ćuti. Stalno gleda u prazno i ne prati šta pričam. Da nema možda drugu? Čak je i za večerom bio tih. Ne sviđa mu se više kako kuvam. Šta da radim? Nazvaću Danijelu i Maju kasnije na kafu da popričamo o ovoj situaciji. One su možda imale ovakva iskustva jer su njih skotovi varali. Ceo dan je zamišljen. Šta god ja kažem on samo potvrdi i opet tera po svom. I tako od jutra do sutra. Ne mogu više da izdržim. Otići ću kod mame dok se ovo ne završi. Kad je ustao nije me ni poljubio. Opet isti bezosećajni pogled u daljinu. Celo jutro se muvao po stanu kao da čeka nešto. Sigurno da ona nazove. Iz sobe čujem telefon. Sav radostan se javlja i razgovor traje kratko. Prekratko da raspoznam šta pričaju. Srećan je. Izlazi napolje i dovikuje mi da će brzo doći. Šta to mene briga? Idi onoj koja te čini srećnim. Ko li je ona? Kurva! Iskopaću joj oči! Vratio se posle dva sata. Gde li je bio? Nema više sumnje, bio je sa tom profuknjačom. Smeje se i prilazi mi. Grli me a grlio je nju. Pravim se da mi nije dobro. Čim ode negde idem i ja. Pala je noć. Celo poslepodne sam plakala u kupatilu. Rekla sam mu da su oni dani. Odlučila sam da se borim za ovo što zovemo život, brak, ljubav. Ali kako kad on voli nju? Legli smo da spavamo. Kad sam ga pitala šta je radio danas rekao je da sređuje neki poslić i da će uskoro sve biti završeno. Već je odlučio znači. Ne voli me više. Okrenula sam se na drugu stranu i krevet je iznenada postao hladan. Naš mali topli dom se smanjio u kocku leda. U njemu ne žive ljudi, samo se ponekad čuje kako hodaju senke. Moj život je izgubio smisao. On me više ne voli. Tamo negde, u mračnoj sobi jeftinog motela, smeju mi se zajedno.

Žena. Ima mnogo strana i isto toliko lica na svakoj strani. Kada je upoznaš ona je skladna i jednostavna kao i rubikova kocka kada je kupiš, ali dalje što se više baviš sa njom, ona postaje sve zamršenija i ti počinješ gubiti nadu da ćeš je ikad više vratiti na ono stanje koje je bilo na početku. To te izjeda, trudiš se ali ne uspijevaš,uvijek je nešto kako ne treba. Zbog nje se nerviraš, raduješ se kada složiš barem dio, neprestano si u okupiran njome. I napokon, desi se da uspiješ rešiti, presretan si i ponosan na sebe, ali za kratko, prije nego što si ti i rešio našao se neko drugi i opet poremetio, opet je sve na starom. Vremenom to rješavanje postane tvoja opsesija, a rubikova kocka omiljena igračka. Počinješ se zabavljati rešavajući je, a i polako uviđaš neke algoritme, počinješ da je shvataš. Ali uvijek je drugačija borba, nikad ista – ne postoji univerzalno rješenje. Živiš za trenutke kad ćeš je složiti, i ne nerviraš se kada se poremeti. Ne želiš je drugačiju, nego baš takvu kakva jeste – nelogičnu i nesavršenu, ali tvoju – Uviđaš da je poenta baš to traženje,da je logična samo tako nelogična, i savršena jedino tako nesavršena. Da složena ne vrijedi ništa, to je plišana igračka, ne žena, ovako ona dobija duh, i smisao. I što je najvažnije – voliš je, a igračku ne možeš da voliš, ili nekoga koga ne poznaješ, možeš samo da se zaljubiš. Dok nekome ne vidiš sve strane, i ne pojedeš kako narod kaže '' kilo soli'' sa njim, ne možeš da ga voliš.
Takav je i život – svaki dan nova borba, novi problem i nova priča, ali i takav može biti lep i prihvatljiv – ako naučiš da ga živiš i nosiš se sa njim, da mu se prilagođavaš – jer prije će buru preživjeri tanka, saviljiva travka nego debeli ponosni hrast.
To je ta najljepša čovekova osobina da prohvata neminovnost života na najbolji moguči način, da uživa u njemu takvom kakav jeste, i kakav je jedino moguć.

Odavanje priznanja nekoj osobi, pošto smo bezuspešno pokušali da je zamenimo u obavljanju njenih redovnih obaveza. Može da se koristi i u posprdnom značenju kao varijanta izraza nije tebi lako.

Baby don't cry, nije mama kriva što mora prvo da banuje neke trolove, da ne pogane topik s receptima. Hej, pa ustvari možeš i ti, samo no no pljuckati po monitoru...
E, ta beba ima 100% predispozicije.

Proces koji u našoj zemlji traje dugi niz godina, i ulazi u završnu fazu. Cilj procesa je da se na kraju ne razlikujemo uopšte od naše blisko-istočne sabraće, sa kojom smo počeli da se prisilno orodjujemo pre nešto više od 600 godina.

Istina, još uvek smo beličasti, krstimo se sa tri prsta i jedemo prasetinu, ali sličnosti je ipak mnogo, i sve ih je više..

''Hmm, već je pola 9, još malo, i palimo na jezero, ima neka svirka. Sjajan način da se proslavi kraj letnjeg raspusta... eh, kada samo pomislim da je sledeće nedelje škola. Kada se vratim verovatno ću da džedžim na Vukajliji do nekih 06:00... valjda će mi se do tada prispavati... mislim, danas sam baš preterao, ustao sam u pola 4 posle podne. Keva popizdela, ručak mi se ohladio, a ona ne voli kad se podgreva... posebno slatki kupus!'' Ponesem mišlju o opojnom mirisu slatkog kupusa - probudio sam se. Bilo je 07:03. Telefon je zvonio, ko zna koliko dugo. Nije mene lako probuditi, a i ipak sam prethodne noći zaspao oko 4... šta ću, nisam navikao rano da ležem. Javio sam se. ''Esi ustao?'' ''Jesam kevo, šta je bilo?'' ''Da ti kažem da nije hladno napolju, ne moraš onaj debeli duks da oblačiš'' ''Važi, hvala na obaveštenju, odoh da se spremam...'' Stao sam pred ogledalo. Prizor nije bio prijatan. I dalje nisam siguran da li sam to bio ja ili se neko usrao. Hmm, odavno nisam video sunce u ovom položaju na nebu... Bilo je pod veoma oštrim uglom. Protegnuh se kraj prozora i potražih nešto da odenem, smrzao sam se, ne smem više spavati bez majice. Obukao sam onu sa logoom Jelen piva, popio 2 čaše vode i ispreturao natkasnu ne bi li pronašao neku svesku koju ću poneti u školu kako bih zapisao u nju raspored časova. Eh, treća godina gimnazije... Kad već 2 proleteše? A i ovo leto, nešto kratko trajalo, jebem li ga... U kući je bilo prohladno... šta ću, nisam navikao da se budim u hladnoj prostoriji. Glava mi je bila teška, kapci nabubreli... pulsirali su, tražili su, odnosno zahtevali! da ih sklopim. Večeras moram leći ranije, makar ostao budan do svitanja... da, definitivno ću leći ranije. Još 10 minuta do polaska... kako ispuniti to vreme? Znam... upaliću komp, i na Vukajliji ostaviti definicije koje sam noćas zapisao na telefon u nedostatku sna. Kako sam samo inspiracije imao. Postovanje završeno, vreme da se krene...
Sreća pa su časovi skraćeni, potreban mi je predah, ovo trosatno spavanje kao da samo još više umara, jebem li ga... Vrata su se zatvorila za mnom nekako volšebno. Zaključao sam ih, i opreznim korakom krenuo niz stepenice. Sunce je jarko sijalo. Zaslepilo me je.

Svi znamo ko je bio u istoriji Baraba. Lopov, silovatelj, ubica i on je pusten umesto Isusa.
Ali danas su stvari drugacije, danas barabu mozes naci u skoli, na cosku, u gradu, u kaficu, u kafani, u klubu itd.
Uglavnom je kratko osisan, nekada i na "tarzanku". Nosi air max sto sareniji, farmerke nosi jedino za slavu(a mozda ni tada), dok trenerku ne skida(mora biti nike). Gore nosi suskavac, majice sa navijackim obelezijima, dukseve sa "Nike" obelezijima kada je lepo vreme, dok zimi nosi debele sarene jakne iz "Nike"-a koje je kupio od lokalnog sanera(lokalnog svercera od kojeg kupuje ceo kraj). Uglavnom nosi veoma brze cvike da bi bio jos zesci baja.
U skolu dodje uglavnom praznih ruku ili sa jednom sveskom u koju crta kosturske lobanje, pise navijacke pesme itd. Dere se na casu, dobacuje, smeje se svojim glupim stosovima, peva i lupka u klupu da uhvati ritam, kinji one koji sede sa njim ili ispred ili iza njega. Muva "ribe" iz odeljenja nekim barabskim forama npr. hvali se kako je se za vikend potukao sa petoricom i sve ih je prebio(naravno da laze). Kada mu neko kaze da je dosadan ili debil, taj ga je najebao. Em sto ce da ga posle skole saceka on i njegova barabska ekipa(a u toj ekipi sve moj do moga), em sto ce mu celo skolovanje smuci od njegovog zajebavanja. Govori kako je veliki vernik, a zadnji put u crkvi je bio kada su ga majka i otac krstili. Uglavnom mrzi Ustase(Hrvate), Siptare, Balije( Bosance)... Ruse obozava i hvali iako ni na filmu ih nije cuo i video.
Smeje se tudjem neznanju, iako i on ne zna, dok svoje neznanje mu uopste nije smesno. Ne usudjivati se smejanju barabskom neznanju. Duva pre skole, duva posle skole. Kuci ide da odspava malo, pa onda u kraj da bleji i da jos malo duva.
Sve u svemu Srbija je puna ovakvih baraba. Nazalost.