Osoba koja te odmjeri od nožnih prstiju, pa do čuperka na glavi u roku od jedne sekunde.

Šamar realnosti i hladan tuš života.
Vožnja izbrazdanom trakom u trci najvećih uloga i očekivanja, slobodna i nestvarna, krije pred sobom hiljadu etapa. Hiljadu prekida. Hiljadu semafora.
Možeš juriti i riljati, možeš iza sebe vući prtljag ili se spuštati lagan kao pero, kad dođeš do te tačke, ti i ja smo isti - anulirani. Semafor je, jbg, crveno te potkačilo, isto kao i mene, isto kao ovog što se vukao kao prebijen i isto kao i ovog koji će od uzhitrenosti da izdahne pre zelenog.
Nije to bitno, stari moj, nije to ni prvo ni poslednje crveno, bitno je da ćeš opet biti ispred jajara i da ćeš na sledećem uhvatiti zeleno. Ili na onom tamo. Nema tu pravila. Na sreću ili nažalost. Idi lagano i gledaj stvari oko sebe, a do cilja ćeš svakako stići - išao korak po korak ili halapljivo grabio kilometre. Ideš li alavo i bezglavo, sva će ti lepota promaći koja elegantno mili pored tojih točkova duž celog putovanja.

Izabranik srca mlade Ruskinje Marije, od milošte - Maše. Jedini muškarac koji ima dozvolu da svoj privatni i najbitniji ključ umetne u Mašinu bravu, da se tako prelepo i metaforički izrazim. Nije on preterano lep, bistar je koliko i čovečija ribica, ali je Maši draži nego što je njenom ocu bio Staljin.

Odbrambeni sistem organizma koji deluje u raznoraznim situacijama:
1.Traje sve vreme dok mi devojka ne kaze:"Dobila sam!"
2.Za vreme usmenog dela ispita dok profesor zamišljeno gleda u moj indeks i razmišlja da li da mi da prelaznu ili da se vidimo u sledećem roku...
3.Posle dužeg perioda konzumiranja suve hrane u toku istovarivanja tereta koji baš i ne mili da ugleda svetlost dana.(nezaobilazne graške znoja).
4.Kad se vraćam sa slave a zaustavio me je saobraćajni policajac i postavlja pitanje:"Da li ste uzimali neko alkoholno piće?"
5.Kad imam 300 dinara u dzepu a devojka u kafiću naruči i taj kobni treći martini.
6.Kad se švercujem GSP-om i fina gospodja pored mene se magično transformiše u kotrolora.
7.Kad u domu zdravlja moram da predam urinokulturu na pregled ali nikako da napunim bočicu.
8.Kada u Maxi diskontu čekam u redu sa 2litra Coca-Cole a gospodja ispred mene plaća 200grama kafe i ratluk kreditnom karticom.
9.Kad pokušavam u studentskoj službi da saznam pravo vreme za potvrdu izlaska na ispit.
10.Kad posle svega ovoga legnem da spavam...

Stil i filosofija života. Opuštencija. Žene i pivo. Pivo i žene. :-)

Udari grom na Svetoga Savu! Sinji gavran zakuka u zoru. Puče ogledalo. Povuče Kon masku, uši mu se okrenuše napred, turi je pod bradu i pogleda u kameru.

Biće sranja.

Vučićev pandemični Luka Brasi, stari, iskusni beli vuk, čovek kome plač dece ne smeta, jecaj majki mami osmeh, a molbe za milost, i pozivanje na razum prolaze kao bela buka kroz more vrisaka, dok radi posao za koji je plaćen.
Jer plaćen je da razglašava loše vesti i on to radi.

Nema škole! Škole su opasne! Festivali? Tu se poštuju mere, nisu to deca. To su glasači. Penzioneri su glasači. Njih štitimo. Deca nisu bitna, deca se ne bune.
Zdravlje nacije? E mili moji, ništa ne razumete. Ništa to nije bitno. Izbori su bitni, sve ostalo je priprema da se dožive izbori. Da nije izbora, ja ne bi sedeo ovde a vi ne bi ste sedeli tamo! Razumete li vi to? Ja bih bio doktor, a ne struka. Stuka se plaća a ja radim samo svoj posao.

Naziv za ponašanje one grupe ljudi koja stalno drami da će negde zakasniti.
Prepoznaju se po satu ili mobilnom koji uvek imaju uz sebe i na svaka dva sekunda gledaju koliko je tačno sati i računaju koliko im treba do odredišta. Okolinu obično uznemiravaju brzim hodom i histeričnim krikom "kasnimo!" poput uzoru na belog zeca iz "Alise u zemlji čuda" koji jurca unaokolo sa časovnikom i mrmlja "zadocniću" do iznemoglosti.

To su oni koji uvek negde žure, čak i kada ih niko ne čeka i kada je totalno nebitno da li dolaze za pet minuta, pola sata ili tri sata. Oni koji se za dvanaest godina osnovne i srednje škole nikada nisu uspavali i propustili prvi čas, ne daj Bože zakasnili sa odmora. Na fakultet, udaljen desetak minuta vožnje autobusom, kreću sat vremena pred početak predavanja. Pred svaki ispit se bude u pet ujutru i kreću minimum tri sata pre početka istog jer se nikad ne zna u kakvu gužvu mogu da upadnu usput. Svaku sedeljku i žurku prekidaju histerijom kako moraju da idu kući jer je već kasno, jer žure negde i jer ih neko čeka.

Igrom sudbine, ovakvi ljudi zakasne po prvi put u životu baš onda kada se to najmanje očekuje.

Mnogo je ružna brate mili. Toliko je ružna da ti Ruška Jakić deluje kao rasna lepotica. Odavno su naučnici sa univerziteta u Masačusetsu utvrdili da su muškarci vizuelna bića, pa shodno tome reagujemo na svaki lepi primerak osobe suprotnog pola koji negde zateknemo. Šta bi nas drugo i privuklo nekoj devojci, ako nije izgled. Mislim, intelekt je super stvar, ali postoji li neko ko bi bukvalno voleo da jebe u mozak? Dajte, nemojmo se tako grubo šaliti.
Sve kod muškaraca može da prođe kad su devojke u pitanju. Ako nije baš lepa u licu, mi ćemo se fokusirati na telo. Nije nam strana čak ni upotreba kese samo ako grudi, zadnjica i sve što uz to ide zadovoljavaju naše ''visoke'' kriterijume. Prosto rečeno veoma smo fleksibilni kada tražimo u pripadnicama lepšeg pola određene kvalitete, odnosno kada smo stvarno suva kurca. Međutim, postoje devojke zbog kojih postajemo krajnje kruti (ne tamo gde se računa) kada zaista nemaju ništa što bi nam odgovaralo ili kad nam jednostavno ne daju.

Prevozno sredstvo u kome je sve moguće. Glavnokomandujući je majstor, a putnici uglavnom stariji ljudi, penzioneri - obična pešadija. Klasično bojno polje. Mala je verovatnoća da ne sretnete gomilu "starijih gospođa" u svakom mogućem autobusu, svakog mogućeg sekunda. Sve te navedene babe verovatno će imati svakojake falinke: od išijasa, reume, preko Alchajmera, do bolova u kolenima (u kolenu se krije detektor za predstojeće padavine i javlja se baš uoči neprilika). Na kraju će doći do "rokade" tako što će baba sesti, a Vi uredno stajati (uglavnom pored automata za karte "ako kojim slučajem naiđe kontrola") u novim japanskim autobusima koji greju čak i kad motor ne radi, a i leti podrazumeva se.
Nije poželjno, ali dešava se da u prepuni autobus (prepun je tek onda kad se zgura još sto tries' ljudi posle predviđenih dvesta pedes' - što se često i dešava) s vremena na vreme uđu bendovi željni afirmacije (ciganin saksofonista, u pratnji dece, malih "slavuja" i opaskom: "Bato, može neki dinar?").

Naravno, tu je i kočijaški žargon, od rane zore:
"Pomeri se s' vrata, konju! ; Pusti me da uđem, stoko!"
"Sredina malo nazad da vam JA ne bi doš'o tamo, jeste čuli!"

Na kraju se neretko sve završi jednom majstorovom: "Svi napolje pukla guma (nestalo benzina), sa'će pošalju drugi autobus" - i džaba ste se švercovali.

Momentalno asocirati na nešto. Pod posebnim uslovima, u određenim momentima, na tačno određenom nivou osvetljenja. Nešto nam je zaličilo na nešto drugo, ali je trenutak brzo prošao i uvideli smo da od prvobitne asocijacije zapravo nema ništa.
Prolazna sličnost bez prave osnove.

Kao što narod lepo kaže: ''U ljubavi i ratu je sve dozvoljeno.'' Pogotovo ako je još malo pa žrtva tvoja mnogovoljena sekica ili mili batica, ali mogućnosti su bukvalno neograničene.
U današnje vreme ovo je objava rata prilično čudnom neprijatelju- dečku ili devojci brata ili sestre. A vi, drkondža kakva se samo jednom rađa, naravno, ne odobravate krajnje ''egzotičan'' izbor partnera svog dragog rođaka.
Nekada su očevi i braća sa tavana skidali dedovimu u vidu zastarelog vatrenog oružja da bi branili čast svoje ženske rodbine, samim pokazivanjem puške a ponekad i ispaljivanjem pokojeg hitca u vazduh. To je obično teralo nadostojne udvarače.
Danas hormonalnu mlađariju oba pola nije tako lako odvratiti od cilja, pa se koriste druga sredstva (što maštovitija to efektnija), ali cilj je isti. Da Plejbojev zakonja ili začica skinu šape sa tvoje rodbine. Naravno, nije na odmet da imate nešto čime možete da potkrepite svoje argumente: utrenirano telo, razbacanog dečka, brz auto, još brži analitički mozak... Uzročno-posledična veza se stvara od momenta kada otvorite usta.
Živimo u džungli, ljudi!

Iskoristivši šansu nastalu usled preokupacije pravoslavnih purista Srpskog jezika lovom na islamske turcizme i protestantske anglicizme, (koji bivaju labelovani kao strani i nepotrebni i kao nešto što uništava mili nam maternji jezik), u svakodnevni govor su se neprimetno uvukli najpre germanizmi, a zatim i italijanizmi - ovi poslednji - pozajmljenice koje svojom provaljenom, umiljatom melodičnošću i evropsko-mediteranskim apelom nikome ne staju na žulj.
Tiho su se ušunjali i pustili duboko korenje u svakodnevnom govoru i nemaju nameru da odu. Niko ne diže hajku na njih, niko ne pravi pitanje.

Ne može da bude da je to zato što dolaze sa katoličkog govornog područja. Ne može da bude ni zato što Italijane posmatramo kao neke dominantne, latinske ljubavnike, (mi smo zdravo samouvereni, da citiram Indeksovce, veliki ćirilski ljubavnici). Nije ni zbog njihovog pro-aktivnog fašizma u Drugom svetskom ratu, ni zbog njihove dobro reklamirane, jeftine "testenina i sos od paradajza" kuhinje, koja je, brat bratu, smešna u poređenju sa našom.
Istini za volju, koriste se italijanizmi i u mnogim drugim zemljama. Ali kako to da su stekli imunitet na progonjenje kod nas, ostaje pomalo nerazjašnjeno.

Ženski prekor na izbor odeće njenog partnera. Za razliku od drugih ljudi, koji mogu da se obuku kako hoće, muž jedne žene je potpisao da trpi zajedljive komentare za čitav život po pitanju izbora odeće.

Fizičko i psihičko stanje koje nastupa onog trenutka kada osoba u vreme špica uđe u propali, polu-raspadnuti autobus (ako se to može nazvati autobusom) GSP-a linije 56, koji mili maksimalnom brzinom od 15 km / h a pritom je prepun ljudi, dobrim delom penzionera koji se gadno osećaju i na stanici preko puta ulice. Ovde preovladava miris jeftinog parizera koji se velikom brzinom širi u svim pravcima i vec posle dve-tri stanice postane dominantan, naravno ako izuzmemo znoj koji se konstantno oseća u svim autobusima GSP-a. Naravno, stanje šoka neretko pojačava i čovek sa dugom bradom koji neodoljivo podseća na Mojsija, a koji propoveda ko-zna-o-čemu i pri tom, naravno, viče na sav glas. Takodje, veliki stres za ljudsko telo predstavlja i velika temperaturna razlika između 30 stepeni napolju, i paklenih 45 do 50 unutra, mada precizna merenja jos nisu urađena iz prostog razloga sto pri ulasku u ovakav haos nikome ne pada na pamet da radi bilo sta osim da nabije glavu kroz prozor i da se usredsredi na puko prezivljavanje ostatka voznje u 56-ici.

Lepa je. Ima dečka. Fin momak, naravno. Duga veza. Neke dve-tri godine, nešto tako. On prati fudbal, ona lakira nokte. Voli decu. Drži (uspešnu!) dijetu. Karakter joj je jači od upornosti Bore Drljače, tako da ni pod kojim uslovima neće jesti posle šest popodne. Možda se ne udubljuje u avanturističke crtica ljubavne romane, niti ih čita nešto mnogo, ali zato, brate mili cepa ekonomije i te neke finansijske nauke na ekonomskom fakultetu u Novom Sadu. Ne šali se nešto mnogo, ali ume uvek da prepozna kada da se nasmeje, a mama joj puca od ponosa. Naravno, voli more. I sunce i školjke i to sve. Sve jebeno ide kako treba! S-V-E! Skroz po pravilu. Baš onako kako je neko preterano smoren nekada davno napisao napisao iz ko zna kog razloga. Mislim da se taj samo zajebavao, iskreno. Ono, kontam, ajde da ugradimo neke standarde koje niko neće moći da poštuje, pa onda da gledam ljude kako padaju u depresiju, hehe, ALI PRC, ZA'EBO SI SE, CURA SVE TO POSTIGLA, nadam se ne na račun mentOlnog zdravlja.

Još samo posuti šljokicama, u pozadini pustiti Sergeja i umotati obojenim celofanom iz Turske i dobijete tipičan primer alfa ženstvenosti. Simpli febjulus.

Mnogo neverovatno.

Fudbalski žargon za relativno kratak vremenski period kada te je posr`o golub. U tom vremenu, možeš kao Ronaldinjo da strpaš lokalnom rivalu 23 gola za 90 minuta (i da tvoja ekipa pobedi sa 23:0), pa da te primete skauti velikih klubova, možeš da položiš tri ispita za uslov u trenutku kada su te svi otpisali; ili pak, možeš kao tipičan nolajfer (ja), za jedno veče da napišeš 5 defki na "Vukajliji" i da sve imaju skor +20, a da na rejting tabeli skočiš za 10 mesta (beše jedno inspirativno avgustovsko veče, Crvena konjeva mas` se sigurno seća).
Najgori problem je što utripuješ da je to relativno duge prirode (odnosno da će potrajati), pa prizemljenje u prosek svakodnevice biva bolno.

Otišao si da izvadiš krv, uradiš analize. Mora jebiga, rekao doktor.
Nisi dugo bio u bolnici, očekuješ da je tehnologija uznapredovala!
Što i jeste, ali rukovanje istom nije.
Vađenje krvi, ne može da bude strašno?! Muškarčina si ti!
Pojavom medicinske sestre, koja bi mogla kamiondžiju da drži u zubima, strah se postepeno javlja.
Zabada sofisticiranu iglu, ko drvlje da cepa! Tebi bedak da zakukaš pred ženskom (ma koliko muževnije od tebe izgledala), i stoički podnosiš, pitajući se da ne drži privatno neku mesaru, i slučajno se zamislila i zaboravila koji posao radi.

Opis lika čiji stomak navodno ne vari baš svaku hranu / piće.

Sposobnost budale da se budi kad je naophodno.