Isterivanje lika i dela Novaka Đokovića iz posrnulih grešnih Srba rasutih po belom svetu a i šire.

Iskustvo... Iskustvo je ništa.

Baba smarač, supruga, verni drug i ženska verzija Muharema Serbezovskog. Peva jednu pesmu godinama u kojoj propagira da Boga ni raja nema jer šta drugo znače stihovi, citiram: ’’pre odlaska u večiti mrak hoću zlatni dan, suncem okupan?’’ Kako ti Bisera znaš da je večiti mrak na kraju, da nisi doživela kliničku smrt, a i da jesi to ništa ne znači, to su lagarije što si ti videla – prelest teološki rečeno - komunjaro jedna ako je za tebe mrak za vernike nije i taj zlatan dan šta je koj kurac bilo na tom moru toliko važno, jebo te neki Mišo Kovač, u jaka stvar jebo te, pa šta, tolka frka oko jednog dana ispunjenog seksom na yu plaži?
Jao samo opet da proživi taj tren: kapljice na njegovim leđima se slivaju, hani sokovi, zaždilo sunce, Bisera se kupa i izlazi iz vode debeljuškasta, zlatan sat, zlatne kapi, zlatno runo i Splitske večeri i festivale, šlager sezone, autoput Omiš-Trogir; cvrči se na suncu zlatna šumica Biserina puna malih Miša Kovača koji obdelavaju zemljište tu.

Čovek, Beograđanin, lingvista, pisac, umetnik, jedan od prvih koji je imao dovoljno hrabrosti da ukaže na sve kontroverze, nameštaljke i spletke vezane za B92 i Drugu Srbiju. To je učinio najpre svojim filmom Slobo-Klintone (1999), zatim angažmanom u prvom srpskom web-zinu "Krompir" (1999 - 2005) i sve to krunisao alegorijsko-satiričnim romanom "Leposava" (Kornet, 2007) kojim je uzburkao strasti u redovima Druge Srbije i za svaki slučaj od strane najuticajnijih njihovih predstavnika (Teofila Pančića i Nataše Kandić) proglašen za fašistu. Ovaj roman nominovan je za NIN-ovu nagradu, a Ćosić posle toga više nije pisao romane, ali je objavio kapitalni "Rečnik sinonima" ("Kornet", 2008.) koji predstavlja ogroman korak u savremenoj srpskoj leksikografiji. Koliko je moguće saznati danas, bavi se pisanjem svog drugog romana za koji se nada da će, kako navodi u intervjuu za srpsku Wikipediju, dostići jednak uspeh u Srbiji i Hrvatskoj i time ponovo po nečemu postati PRVI.
Inače, Pavle Ćosić je delovao u umetničkim trupama "Pipi kola", "Talent Factory" i "Ilegalni poslastičari". I dalje predstavlja deo srpske andergraund, avangardne umetničke scene.

Nekada su skrndelji mogli biti lepi samo uz pomoc znacajne kolicine alkohola, a onda je dosao Facebook...

Ljudi koji su 24h dnevno uključeni na fejsbuku ili sličnim mrežama.

Moderne provodadžike.Mesta gde stidljiv i zbunjen traži zbunjenu i stidljivu zbog braka i dugog i srećnog života ,a pri tome ni jedno ni drugo ne znaju da rade na kompjuteru i imaju averziju prema internetu...

Reč, čije postojanje još uvek nije utvrđeno i koja prkosi svim pravilima srpskog jezika, ali prirasta za srce svojom neoborivom logičnošću.

Ne mislim na političare koji emtuju svoju "scensku" energiju prema prijemnicima svojih sledbenika, već na one pojedince, posrednike, koji nakon oglašavanja prethodno pomenutih, svojim manifestom izazovu piramidu radosti kao i talas negodovanja.

Vicevi koji opisuju rivalstvo dva prošlo-pored-velegrada mesta.

Magična reč u izveštajima o poljoprivredi u Srbiji danas. Pardon, Ovo je Srbija. Ma ono što ide u vreme ručka na prvom, u 3. Reč koja odiše domaćinlukom, pomalo setnim, svođenjem bilansa. Ide u tandemu sa nezadovoljni ratari. Dok ide neka slika sa njiva od letos, sunce opeklo, zlati se žito, drmusa se u kombajnu onaj debeljko, domaćinski glas sredovečne reporterke saopštava rod za ovu godinu i ono najbitnije: 22 odsto više nego lani! Posle idu neki debeli paori što se žale na državu al to nije bitno, koga briga. A nije ni bitno to što je poraso rod samo zbog toga što bila suša prošle godine pa je moralo da poraste pa da jebe oca. Ne, bitan je tren kada reporterka iz Zrenjanina kaže više nego lani! To je kulminacija. To je simbol valjanosti. Znak napretka, u našem društvu. To je umesto rakijice da otvori apetit. Posle toga mož se postavlja ručak pošto već prošlo tri sata, oladi se supa, digla se i ova pijandura, čuli smo lani, mož da jedemo, čak šta više čuli smo više nego lani tako da ne moramo da brinemo o lebu za narednu godinu. Bdi nad nama On.

Kaže se za nešto nevoljno ili nedovoljno dobro odrađeno.

Ime albuma sa slikama koji svaka zgodna Srpkinja na internetu treba da poseduje. Bog nas je pogledao, pa je zgodnih Srpkinja koliko voliš. Onda nas je ošamario, jer ga nikad ne poseduje baš ona Srpkinja koja nas zanima.

Lik koji brije samo brkove.

Beograd je stomak Srbije koji je uvek gladan i nikada neće biti sit. Slično Šankmajerovom Otesánek-u.
Beograd je ruka koja bi vam i margarin s hleda skinula.
Beograd je metropola samo ako ste mrav ili liliputanac.
Beograd je glavni diler Srbije koji je navučen jedino na sebe, bez svih ostalih bi mogao. Svi drugi gradovi nisu Beograd.
Beograd je urban.
Beograd je urban.
Beograd je urban.
Beograd je urban koliko i broj kupljenih zlatnih i srebrnih patika.
Koliko i hiljade copy-paste glupača koje više ne znaju koga da kopiraju, modnih frankenštajna, pičaka koje nose skupe stvari da bi se znalo koliko koštaju.
Beograd su likovi koji podignu jednu nogavicu da bi im se videla tetovaza.
Beograd je grad u kome samo pičke daju žmigavac kada se prestrojavaju u drugu traku.
Beograd je grad u kome dvadeseti lik u koloni na semaforu trubi svima ostalima, jer je on najvažniji.
Beograd je grad gde ima dobrih ljudi, jako dobrih, ali je šabana mnogo više.
Beograd je grad koji može da bude jako lep, grad koji može da promeni mnogo toga, ali koji , na žalost, nikada neće promeniti ništa, jer je suviše opterećen sobom.
Sveko može da pronadje i lepši Beograd, kao što mi je jednom Tobić Tobić rekao: "Ja sam našao onakav Beograd kakav sam želeo." Svako ga može naći, ako je spreman da zatvori oči, na sve druge Beograde.

Vaditi silikone iz sisa.

To su komentari koji uglavnom nemaju nikakve veze sa muzikom, oni koji pisu te komentare se dele na vise grupa:

- Kvazifanovi (45 posto) - ljudi koji pisu kratke komentare poput "Yeah, this is my fav song" ili "I LOVE ________", komentari im vise sluze kao reklama, da bi i drugi ljudi gledali njihove klipove.
- Hejteri (30 posto) - Oni koji u svojim komentarima pricaju kako je to najgora pesma od najgoreg izodjaca na svetu. Ostavljaju 4-5 komentara i posle se ne pojavljuju na klipu. Njihovi hejtevi su verovatno njihova teznja da ispadnu mudo.
- Predatori (10 posto) - Oni nikad ne dolaze na neki klip osim ako taj klip nije okacio neko ko se nalazi na njihovoj "listi za odstrel". Ubrzo nakon kacenja predatorovog prvog komentara, nastaje epska bitka izmedju njega i svih ostalih "fanova", koja moze da se razvuce i po 3 strane.
- Seratori (10 posto) - Ljudi koji, omesto da pisu nesto normalno oni postuju sazetu biografiju Copy/pasteovanu sa Wikipedie. Ponekad se upustaju u manje svadje koje se uglavnom svede na to ko je bio u vreme kad je izvodjac sa klipa imao vrhunac svoje karijere. Najveci seratori imaju preko 40 godina.
I na kraju ostalih pet posto pripada pravim fanovima, koji ce samo da uzivaju u muzici i nece pisati komentare.

Bice koje je izumeo Homer J. Simpson,cak je i pesmu o njemu napisao. Pesma je bila izuzetno popularna za vreme prikazivanja filma i jos par meseci posle,da bi vec sad otisla u zaborav. Ponekad se nadje jos neko kome je to melodija,ali takvi su retki.

Neaktivirana bomba.

Međ' narodom našim silnim, opšteprihvaćeni idiom za medije, bez obzira na to da l' su isti "štampani", odnosno "elektronski". Isto tako se za jednog zaposlenog u pomenutim, da ne kažem, novinara, može reći da je - paz'te sad - "predstavnik sedme sile", i to takođe bez ikakvog obzira koliko je isti ljigav, agresivan ili u kom stadijumu raka pluća, crni pojas, 7-i dan. Ovako i kad ponovim to još koji put za sebe...predstavnik sedme sile, predstavnik sedme sile...imam utisak k'o da govorim o kakvoj važnoj osobi, izaslaniku iz neke daleke, civilizacijski razvijenije galaksije, a ne o bičaru od čoveka koji je za dobru vest spreman najpre nekoga i sam da ubije a potom krene u zavetnu osvetu za ubicom.

Dobro, kenjam i ja malo, realno. U našoj zavetnoj zemljici skoro i da nema takvih novinara, Bogu hvala, mada nije isključeno da će jednog dana u bliskoj budućnosti Miroslavu Lazanskom konačno dopizdeti neprofesionalizam koja hara srpskim medijima te da će uzeti jedan oveći topuz iz svog šteka podno Trebinja i pobiti armiju piskarala i voditelja koji nam iz dana u dan govore kako živimo i kako TREBA da živimo. Ovom rečenicom i dolazimo, zapravo, do porekla izraza iz naslova, a koje datira iz 19.veka i opšteevropskog poimanja postojanja 6 evropskih sila: Velika Britanija, Francuska, Austrougarska, Pruska, Ruska Imperija i Otomanska Imperija. Elem, kako je štampa u pojedinim od pomenutih zemalja bila nezavisna i imala veliki uticaj na narod, time i mišljenje istog, vremenom je sasvim zasluženo ponela i tu laskavu titulu sedme sile, da bi danas zajedno sa televizijom, radijom i ostalim medijima jednako zasluženo bila važan deo državnog aparata, odeljenje za "Pranje mozgova".

Rade, fazon, 0-24.