Dan 1- pakovanje
trpanje svega sto vidim oko sebe u kese, kutije, i ostale pogodne objekte. Ne tako naporno.

Dan 2- pakovanje
rastavljanje regala, vitrina, kuhinja, kreveta, uz pomoc dobrih ljudi koji su na to pristali ne znajuci sta ih ceka. zahvaljuci njima ovo je trajalo samo 1 dan, mada rane na mojim stopalima od silnih eksera dovoljno govore o tome koliko nije bilo jednostavno. Ko me jebe kad idem bosa.

Dan 3- pakovanje
trpanje svih zaboravljenih sitnica kao sto su spomenari iz osnovne skole, crtezi iz vrtica, stare kutije kondoma iz delova stana za koje niste ni znali da postoje u kese, kutije, i ostale pogodne objekte.

Dan 4- selidba
sa prozora vidim, stize kamion sa 4 fizikalca, njihova krsna gradja mi uliva poverenje, nemam razloga za brigu.

Prvo odnose glomaznije stvari, daske, staklene stolove, velike kutije. Molim ih da budu pazljivi, sve je lomljivo, a oni obecavaju da ce sve biti u redu. Lome jedan stakleni sto. Lome drugi stakleni sto. Preznojavam se od besa, ali se tesim, bar nisu ogledala, imam samo 5 godina nesrece dok se ne isplati kredit.

Cetiri masivna fizikalca uzimaju 8 kutija, odnose u 2 lifta, i silaze do prizemlja. Na putu od lifta do kamiona pucaju tri kutije. Pedesetak kila knjiga i garderobe okupiraju prizemlje, komsije pocinju da besne. Nema vremena za plansko slaganje, samo trpam u kamion.

Cetiri fizikalca uzimaju 16 kesa. Vec se tresem i vristim da ne rade sve od jednom, jer kese ce puci. Jedan od njih podizuci kese gore-dole me uverava da ce sve biti u redu. Nemam snage za raspravu, ljubazno im saopstavam da su imbecili i pustam ih da rade svoje. Oni su profesionalci. Guraju se u 2 lifta i spustaju do prizemlja. Na putu od lifta do kamiona pucaju 4 kese. Komsije vec zapenile, nema vremena za slaganje, trpam u kamion.

Nuceni prethodnim iskustvom ostatak stvari fizikalci nose pazljivo, i polako. Prija mi naredjivanje, sladak osecaj pobede se siri telom, ispala sam pametnija.

Poslednji put se vracam u stan da proverim da li je ostalo jos nesto. Izlazim na terasu i nailazim na iznenadjenje u koje sam vec ugazila.
Moj pas mi se sveti sto sam ceo dan zaboravila da ga vodim napolje.
U celom stanu je iskljucena voda, komsije me vec mrze, a i nisu orni za pomoc jer smrdim. Opojan miris me je pratio ceo dan.

Najzad, stigosmo do novog mesta stanovanja.

Fizikalci mi kulturno saopstavaju da cemo dalje, familija i ja, morati da nastavimo sami, jer ovo nije njihov deo posla.
Usput mi se izvinjavaju sto se u kamionu slomilo ogledalo jer ga nisu dobro pricvrstili.

Ispracam ih najraznovrsnijim psovkama i proklinjem dan kad sam odlucila da se selim.

- od 0 do 3 : odmah pored roditelja, paze te kao malo vode na dlano, govore ti svo vreme kako da jedeš i hvale te pred ostalima

- od 3 do 12 : na kranjem kraju nekog stola ustvari ima specijalan minijaturni sto za tebe. Upoznaješ se sa drugarima tvog godišta, raspravljate o tome da li je jači Crveni ili Plavi rendžer, ili se svađaš sa nekom devojčicom oko toga da li su dečaci ili devojčice pametnije.
Devojčice pošto ranije sazrevaju, gledaju na dečake kao na malene balavce.

- od 12 do 18 : e, postaješ muško. Kao takav sediš za pravi sto, ali skroz pri kraju sa ostalima tvoga doba. Ako si pak dobre duše, žrtvuješ se pa se vraćaš za minijaturni sto da čuvaš one od 3 do 12. Inače sada raspravljaš o tome da li je jači Partizan ili Crvena Zvezda, ili se svađaš sa svojom devojkom oko toga zašto su ženske tako komplikovane u ljubavi. Pošto devojke u tom vremenu brže sazrevaju, one još misle da si u kategoriji od 3 do 12 - što u duši i jesi, pa one ranije napuštaju proslavu da se sastanu sa svojim momkom koji vozi Harlija ili BMW.

- od 18 do 30 : period kada polako počinješ da se ističeš u društvu, al' shvati da u duši nisi mrdnuo dalje od 12 godine. Kao student raspravljaš o tome da li je bolji Haineken ili Jelen ili se svađaš sa svojom devojkom oko toga zašto ne možeš da je razumeš. Ipak, rado se vraćaš nazad na mesta prethodnih kategorija - u nekim slučajevima još uvek si na prvom nivou pored roditelja koji te čuvaju kao malo vode na dlanu. Devojke u ovo vreme shvataju da su svi muškarci večita deca, pa te merkaju jer si još mlad i zelen, a i ako imaš sreće ti si taj koji sada vozi BMW.

- od 30 do 45 : Vrhunac života, ti si u centru stola. Predstavljaš simbol stuba društva i sada kao ozbiljan čovek raspravljaš da li je bolji Tadić ili Nikolić dok se svađaš sa ženom oko toga zašto si se oženjio njom kada je komplikovana do zla boga. Ti si bog za devojke daleko ispod tvog godišta i sa svojim bogatim životnim iskustvom shvataš da su one samo klinke i pitaš se zašto si toliko o njima lupao glavom. Sada kad god koristiš priliku bežiš na niže kategorije da se podsetiš dana kada si bio klinac, ali i da gledaš kako tvoj potomak izrasta i prolazi kroz sve što i ti kod stolova, i samo plačeš što ne možeš da imaš ponovo njegove godine, a svoje iskustvo.

- 45 do 65 : ti si sada u odnosu na centar proporcionalno u istom mestu kao i kategorija od 18 do 30. Više nisi najvažniji stub društva, ali si i dalje solidan oslonac njemu. Više ne raspravljaš šta je u čemu bolje, boli te dupe jer sad ne možeš da biraš, jer moraš da plaćaš BMW svom potomku ili miraz svojoj ćerci. Počinješ da dižeš ruke od žena, i svađaš se sa svojom oko toga zašto ona zaboravlja da ti opegla košulje. Ne bežiš više na niže kategorije, jer sada potpuno ne možeš da shvatiš omladinu i šta se sa njom desilo i zbog čega je zapala u takav razvrat i blud, kada u tvoje vreme toga nije bilo.

- od 65 do 80 : Eh, godine penzije. Gledaš svog potomka kako je u centru stola i sećaš se kako je nekada... kako je ono nešto bilo, ma nije važno ova starost te je skroz uhvatila. Mladima daješ korisne savete svog životnog iskustva koji oni naravno ignorišu jer oni kao znaju bolje od tebe čoveka koji si sve to preživeo. Sediš na kraju stola, sa ostalima koji su uspeli da prežive do sada i ponosno zaključujete da je bolji bio Crveni Rendžer i da Jelen ima bolji osećaj u grlu od bezakoholnog Hainekena. Partizan i Zvezda su isti, sve to vode neki sumnjivi likovi i to više nije važno, jer sve je to deo života. Starice vide dede i dalje kao nedorasle dečake, ali shvataju i da one nisu dalje odmakle od njih. Što se tiče tvojih pokušaja da razumeš ženski rod, to si konačno svrstao u otkrića jednaka nalaženju Svetog Grala ili Atlantide, ali za celu oktavu teže od njih, a sa ženom si ionako do svoje šezdesete sve rekao što si mogao...

- od 80 do naviše : ti si odmah pored tvojih potomaka. Možda si ostao jedini od družine koje je ponosno krenula da osvaja mesta na stolu na početku života. Sada ti je jedino važno da li bolje upijaju Pampers ili Boni Suprims pelene jer ne znaš da li ćeš stići do WC-a, dok te tvoji potomci gledaju kao malo vode u dlanu. Sa svima ispod tvog godišta, deliš neki koristan savet da živi umesto da previše razmišlja o banalnim izborima, ali ne vredi kada je u punoj snazi i misli da može da osvoji svet. Žene su.... šta su to ono beše neka mitska bića ili nešto drugo ?
Deca ti se keze, mladi te poštuju, a tebi je jedino sada važno da li tvoje pelene zaista imaju dobru moć upijanja.

On oznojen, nasmejan, opuštenog međunožja, sretan i ponosan. Ona - ništa.
On spreman da pogine samo da da sve od sebe, da opravda ukazano povjerenje. Kad je bio spreman zakleti se svim svojim seksualnim iskustvom da je doživela nekoliko orgazama, on i sebi priušti jedan. Zadovoljan vlastitim učinkom, dok oboje, ležeći i smešeći se, uzimaju daha, on ponosno pita: "jesi li svršila?" Ona se smeje i kaže: "Ne!"

Sve je mogao očekivati ali ne i taj odgovor koji kao munja udara u ego velikog ljubavnika. To sebi ne može dozvoliti i prianja na posao, ovaj put još strasnije nego prvi put. Kad je mislio da je siguran da je ispravio propust iz prethodnog puta, on prekida svoje susprezanje i po drugi put dostiže orgazam. Nakon što dolaze do daha, ovaj put, siguran u njen odgovor, ponovo pita: "Jesi svršila?" No, i ovaj put dobija isti osmeh i isti odgovor: "NE!"

E, ovo mu se u životu nije dogodilo. Sad već iznuren, ali i zabrinut, odlučuje da takvu sramotu, da ženu ostavi nezadovoljenu, ne može dozvoliti. Po treći put prianja na posao, ali sad sa promenjenom taktikom: upotrebiće svu svoju snagu kojom je do sada usrećio svaku, ali i tehniku, koja mu nikad nije bila neophodna i kojom se teše oni sa malim kitama. Ovog puta je bio siguran da nije falio i nakon što sebe čašćava trećim orgazmom, ne čekajući da dođe do daha, pita je: "Jesi sad svršila?", na šta dobija odgovor: "NEE!"

Naravno, vi ovo možete razumeti kao vic, ali stvari su puno ozbiljnije. Nisu li svi pravi ljubavnici nalik ovom iz prethodne priče? Jeste li sigurni da naše partnerke zaslužuju našu spremnost da poginemo u krevetu da bi ih doveli do orgazma? Kakva je to Božija nepravda da one mogu doživjeti i po nekoliko orgazama, dok se solidnim ljubavnicima mogu smatrati oni koji su u stanju vazda ostvariti i samo dva? A kakva je tek ovo nepravda: ako žena ne doživi orgazam, kriv je muškarac; a ako muškarcu ne može da se ukruti kitson - opet je kriv on.

Osim toga, one nas često foliraju da su doživele orgazam i to kao čine zbog nas, da kao ne povrede našu sujetu. A, ustvari, ima li išta podlije od toga da kao štite nas time što nisu u stanju da dožive vrhunac?

Zbog svega navedenog, muškarci, ustvari, uopšte ne trebaju voditi računa o tome da li im partnerke tokom odnosa doživljavaju orgazme. Dragi muškarci, znajte da nikad nismo bliže majmunima nego kad pitamo partnerke jesu li "svršile". Naša požrtvovanost tada se tumači kao naše neiskustvo, naša nesebičnost kao vlastita nesigurnost, naša spremnost na dopunski angažman kao naš hendikep.

Zbog toga nikad ne pitajte partnerke jesu li doživele orgazam. Ako nisu, to je njihov problem, valjda im medicina može pomoći. Mi apsolutno nemamo razloga za osećaj krivice. Ako je ko kriv - one su! Nemojte se ugledati na Mrsoja sa početka priče! Ako već hoćete - ugledajte se na Crnogorca, iz druge priče, koju mnogi pogrešno nazivaju vicem:

Upozna Crnogorac ženu i završe u krevetu. Žena vidi da mu se i nakon uobičajene predigre kita nikako ne diže, te da sve od sebe ne bi li je osposobila. Dok je pokušavala nešto učiniti i nakon drugog sata, Crnogorac je upita: "Rečimi očiju ti, dešava li ti se ovo često?"

- NEMAČKA

Švabe. Jebeni fašisti svi odreda. Bebe, deca, odrasli, stari – majku li im jebem fašističku ja! Posle Šiptara, Albanaca, Hrvata i Amerikanaca, najomraženiji narod međ' Srbima. To visoko peto mesto nije produkt samo partizansko-komunističke zaostavštine i užasnih uspomena stradanja iz Drugog Svetskog rata već je dobrim delom osvojeno i iskustvom naših gasterbajtera koji su, iako vrativši se kao bogataši u svoja rodna mesta posle 20 godina napornog rada i u inat komšijama podigavši kućerine i kapije s' belim lavovima, proneli veoma nepovoljan glas o Nemcima, svojim debelim i nacističkim poslodavcima, kao i o njihovim gojaznim, sisatim ( al' ne na dobar način ), grobno ružnim i u celosti atraktivnim poput progorelog stolnjaka, ženama. Nemačko pivo i automobili, doduše, ne podležu sličnim kritičkim opservacijama...
ČINJENICE : Pre 56 jebenih godina završio se najveći rat u istoriji čovečanstva. U njemu su Nemci izgubili a Saveznici pobedili. Samo nekoliko godina kasnije, ceo svet je shvatio da je to ''saveznici'' zapravo značilo ''Amerikanci'' a danas beremo sočne plodove tog kobnog saznanja. Jasno je, dakle, da i od fašiste ima veći fašista. Nemačka je ovih dana verovatno najjača zemlja u Evropi a tome je zasluga jak psihološki momenat njenog germanskog stanovništva u šta se, još pre više od 2000 godina, uverio i Julije Cezar kada je pokušao da ga pokori. Naime, ta lepo ukrašena glava kurira kojeg je poslao germanskim poglavarima sa uslovima predaje, i dan-danas se čuva u Nacionalnom Muzeju u Rimu. Elem, Nemci su od tada preživeli sve i svašta i danas važe za jednu od najcivilizovanijih nacija na planeti. Doprinosi kulturi, umetnosti, nauci, tehnici i kladioničarskim listama su krajnje neuporedive prirode a spoljašnji izgled stanovnika nije baš TOLIKO STRAŠAN. Koj' vas tera da ih ženite, bre...! Poslednjih godina, na nemačkom tržištu imamo sve veću potražnju za automobila iz istočnih zemalja a razlog tome je njihova umerena cena i solidan kvalitet. Pivo, pak, neću da im diram...

- ITALIJA

Zemlja pice, špageta, raviola, kanelona, njoki i ostalih vrsta testenina. Imalu su valjda davno par slikara, vajara i sl. al' koga boli kurac za to kada jebena Fiorentina ne mož' da veže dve pobede u trci za Skudeto! I onaj upišani Albinolefe, nataknem ga na kurac krasni, drka kitu cele sezone – ne mogu da odigraju 3+, pa to ti je! A tek Roma! Jebote, onaj Toti se rodio povređen, mamu li mu povredim ja! Jedino onaj Napoli retko prodaje na tiketu. Napuljska mafija, šta ćeš...A i dobili blagoslov od Pape, jebiga.
ČINJENICE: Leonardo da Vinči, Rafaelo Santi i Mikelanđelo Buonaroti, samo su neka od velikih imena italijanske i svetske umetnosti. Ustvari, siguran sam da među nama ne postoji niko ko ne poznaje bar jedno grandiozno delo nekog od navedenih majstora. Pica jeste lepa ( na koju god vi mislili ), ali smatram da u Italiji ima mnogo lepših stvari – i tu ne mislim na stadion ''Artemio Franchi'' – od parčeta testa posutog paradajzom, sirom i šunkom. Jeste da siroti Papa poprilično unižava status Italijana u našim plavim, ortodoksnim očima ali ne zaboravite da je Vatikan država za sebe i zemlja koja verovatno jedina na svetu iznajmljuje zemljište na kojem se nalazi. Nisu, bre, žabari budale...A ni Toti, Inzagi i ''ekipa''.

- FARSKA OSTRVA

Ko ih jebe – samo da se ne ponovi Azerbejdžan...

- KINA

''U životu je važno imati samo zdravlje. Sve ostalo možete nabaviti kod Kineza''. Vođeni ovim mudrim aforizmom o životu, mi Srbi smo, posle mnogo godina netrpeljivosti, razvili neobično prisan i duboko zavisan odnos sa Kinezima a čini mi se da su tako postupile i ostale zemlje u okruženju. Ne ulazeći previše u sporne prokopane kanale, samo bih brzo prokomentarisao ''male žute''. Dakle, svi rade u fabrikama, jedu jebeni pirinač non-stop, igraju stoni-tenis i vežbaju kate (karate ; prim.prev.). Veče je rezervisano za pravljenje dece a vikend za sastančenje po partijskim sindikatima. Kako samo održaše Olimpijadu a da se ništa nije srušilo, bre...?
ČINJENICE: Takvim malim, mršavim i žućkavim kakvim ih je Bog stvorio, sirotim Kinezima nije ostalo ništa drugo sem da ćute i rade. I oni rade. Rmbače. Ustvari, rmbače toliko dobro da će uskoro hraniti, oblačiti, obuvati i štititi od jebenih komaraca čitav svet!
Sama kineska civilizacija postoji već skoro 3,5 hiljada godina a među izumima koje je iznedrila ( i tu ne mislim na samolepljive papuče, električnog nobelovca i sl. ) su papir, barut i kompas. Taj prokleti komunizam sigurno nije idealan, ali za njihovo brojčano stanje predstavlja verovatno najbolje rešenje. Uostalom, dokazali su organizovanjem najbolje Olimpijade ikada da itekako mogu da naprave nešto što će trajati duže nego držači za led u oblika jebenih šargarepa ili magična kreda za zadržavanje vode. To verovatno samo prodaju nama i ostatku sveta...

Bolji život
Snežana Savić u ovoj seriji glumi kafansku pevačicu,siromašnu i jedva poznatu malobrojnoj publici.Od strane Snežane u ovoj seriji stradaju mladjani Boba Popadić,koji se pijan potukao,pa zbog toga morao da odleži zatvorsku kaznu,njegov otac Dragiša Popadić koji je hteo da zaštiti sina u kafanskoj tuči,a kome se svidela pojava Snežanina,zatim emotivno raskrhan biva i rukovodilac sa iskustvom,Stevica Kurčubić,pa i direktor jedne firme i opaki biznismen Jataganac.Svi oni su različite starosti,od dečaka do matorca,a ipak padaju na Snežaninu pojavu.

Srećni ljudi
Snežana se u ovoj seriji pojavljuje već kao bogata gospodja kojoj treba zaštita od mnogobrojnih uzurpatora.Ona ima sumnjivu prošlost - pobegla je u Italiju i tamo na "pošten" način zaradila milione.Po povratku u Jugoslaviju,u doba sankcija,ona biva napadnuta od kriminalaca iz prošlosti,elite koju je iskoristila,onih koji su hteli da je karaju,a nisu uspeli,pa čak i od lopova niže klase,Kontea Marija Marka del Tintoretoa,s pravim imenom Mića.Da bi se zaštitila od ovakvih osoba sa kojima ne želi da ima ništa,ona traži svog heroja i nalazi ga u Vukašinu Vuletu Goluboviću.No,njena prva ljubav iz mladosti,čovek koga glumi Aljoša Vučković,pojavljuje se pred nju iznenadno,te nastaje ljubavni trougao.Vukašin se potukao sa Aljošom i slično kao u prethodnoj seriji Boba,završio u ćuzi.Konte se u medjuvremenu uvalio kod sestre Antonije,da bi na kraju serije ostao da živi kod Cane Fontane u Ranču prokletih.

Porodično blago
Savićka se u ovoj seriji ponovo spušta na nivo obične žene - ona je konobarica u malom i nepoznatom restoranu "Kafana kod Mačka".No,ona i tu ima svoje udvarače - svaki pijanac je uhvati,na šta burno reaguje njen muž,vozač kamiona,Bogoljub Gagić Čerčil.Ponovo se,i u ovoj seriji,javljaju duhovi prošlosti - Labud Stojanović,koga tumači Dragan Nikolić,iznenadno se pojavljuje pred gospodju Savić.Ona shvata da je to njena prva ljubav sa kojom ima i vanbračno dete,ali je napustio ženu da bi imao karijeru u svetu.Čerčil je osoba koja sumnja da njegove žena ima ljubavnika,te se javlja iz stana vračare Roske pretvarajući se da je u Turskoj.Kad sazna da laže,Rajna (tako se Sneška zove u ovoj seriji) pada u naručje Labudu i sa njim želi da beži,ovog puta ne u Italiju,nego u Francusku,zajedno sa detetom Brandom.To sve posmatra i Mačak,vlasnik kafane u kojoj Rajna radi.On je potajno zaljubljen u nju.Na kraju serije,Rajna biva kobna za sve muškarce u seriji - u kafani daje otkaz,što se Mačku ne dopada,dok Čerčila pijanog gaze kola nakon što je saznao da mu žena beži.Brando i Rajna se predomišljaju u medjuvremenu i otkazuju let za Francusku,čime Rajna dolazi glave i emotivno sludjenom Labudu koji jadan mora sam da se vrati u Francusku,bez svoje voljene i bez svog sina!

Stižu dolari
Siniša Pavić kao da eksperimentiše sa likom i delom Snežane Savić.Tako već u ovoj seriji Snežana je ponovo bogata i ponovo sa sumnjivom prošlošću.Ona je vlasnica 51% akcija hotela "Luks" u Beogradu i jedna je od dužnika lokalnog mafijaša Lake Jovanovića Guštera.Ona je dobila svo nasledstvo od svog starog i iznemoglog muža koji je umro,baš u trenutku kad je ujka Gorčilo došao iz Amerike.Ona,svojom privlačnošću,pokušava da sludi Gorčila kako bi joj ostavio milione.U priču se uključuje i Laka,koji je očigledno imao i ljubavnu vezu sa Elizabetom (takvo joj je ime nadenuo Siniša ovde),te on hoće da spreči i nju i korumpiranog predsednika opštine da se domognu Gorčilovog bogatstva.Ona biva po drugi put fatalna za glumca Danila Lazovića - on indirektno zbog nje završava u bolnici,izgubivši partiju pokera sa starim Gorčilom.Gorčilo u medjuvremenu traži od sestrića Nenada Neše Ljutića da mu donese vijagru jer,iako je mator,sva čula su mu oživela kad je video gospodju Elizabetu!I Nenadu se svidja Elizabeta,ali odbija da donese vijagru.U priču se uključuje i šumar Budimir Buda,zvani Šišarka,koga Elizabeta šalje da pomogne Gorčilu ukoliko mu treba neka pomoć.On to naredjenje izvršava i Gorčilo ga angažuje za svog telohranitelja.Kao takav on je sa puškom trčao kroz grad,te je i on završio u zatvoru.Indirektno,upravo zbog Snežane.Poslednji u nizu Elizabetinih ljubavnika je i čovek koga tumači Miodrag Krivokapić,izvesni Lazarević,koji od Elizabete saznaje da Gorčilo ima ogroman novac,te pokušava da ga prevari u pokeru.No,pametni Šišarka i Gorčilo ga sprečavaju u tome uz pomoć belih miševa.Na kraju,predsednik opštine,nadajući se da će mu Gorčilo pokloniti novac,daje ujki iz Amerike ogromnu vilu u kojoj je živeo drug Tito,a sestrići Nenad i Predrag saznaju da nema ništa od novca,dok Elizabeta ipak obilazi "mladjanog" Gorčila,što ukazuje na mogućnost da se Gorčilo oženi njome.I njega je sludela!

Da nije smiješno, bilo bi za plakati.

Malog Miću život nikada nije mazio. Još kada je imao dve godine majka i otac su ga zlostavljali. Jednom prilikom su ga toliko nagrdili i potom misleći da je mrtav otišli za Nemačku. Mića, iako mali, zapamtio je neopisiv bol koji su mu svakodnevno nanosili roditelji, a naročito njegov otac svojim falusom. Dalji život ovog deteta činio se nemogućim. Međutim, priča ne bi bila priča da tu ja kao autor nisam umešao prste. Njega je sledećeg dana poluonesvešćenog pronašla suseda Marta koja je došla da od ove porodice zatraži malo šećera da ne silazi u prodavnicu. Rešila je da ga prisvoji i odnela ga je sa sobom u svoj stan na poslednjem spratu. Tokom par godina, Marta ga je negovala, pa mu je čak nadenula i novo ime. Nazvala ga je Dorijan. Njegov život se polako vraćao u normalu. Imao je nekoga ko bi mu svako veče pred spavanje čitao priče, ušuškavao u krevet i oblačio ga u haljine.
Jednoga dana, neka to bude recimo 14. Decembar, Marta je umrla. Sahranjena je pored svoga muža. Dorijan je tada imao 8 godina i Martina porodica nije htela da preuzme brigu o njemu. Smestili su ga u internat. Kako nije imao šta drugo da oblači osim haljina, to su pojedini profesori shvatili kao znak da krenu u akciju. Njegova bolna iskustva iz detinjstva su se ponavljala iz noći u noć na stolu zbornice. Tokom 3 godine boravka u internatu, Dorijan je usvojen od strane bogatog para koji nije štedeo ne bi li imao što više dece. Dorijan je mislio da su to dobri ljudi i da će mu pružiti dom. Ovi razvratnici su ustvari usvajali mnogo dece da bi mogli da orgijaju svakodnevno. Muž je bio lekar, a žena učiteljica. Dorijan je živeo sa njima i stoički trpeo razne stvari u svojoj guzici. Par koji ga je usvojio smatraoje da nije više seksualno zanimljiv jer je omatorio. Napunio je čak 18 godina. Dorijanu su dali karticu bez limita u znak zahvalnosti za sve što je pristao da uradi.
Rešio je da iskoristi neograničen priliv novca i da se okrene putovanjima po Evropi. Putovao je po mnogim zemljama. Došavši u Francusku naučio je da treba pažnju posvetiti modnim trendovima. Često je išao u Luvr obučen u haljine po najnovijoj modi. Bio je veoma srećan pošto su te haljine bile markirane i lepo su mu pristajale. Jedne večeri je imao zakazan sastanak sa kustosom Luvra. Zvala se Emili. Pošto je hteo da izgleda lepo, otišao je kod frizera i ofarbao se u plavo. Popevši se na vrh Ajfelove kule gde je sastanak trebao da se održi, video je Emili kako stoji uz ogradu i zove ga da priđe. Odmah ga je savatala. Primetivši da Dorijan reaguje na njene poljupce nečim između nogu, shvatila je da on nije žensko kao što je mogla pomisliti zbog haljina koje je oblačio. Ona je bila lezbijka i to joj se nimalo nije svidelo. Pobegla je kući. Zbog ovog incidenta, Dorijan je odlučio da se preseli u Milano i promeni svoj život iz korena.
U Milanu je primio katoličku veru. Primio je u svakom smislu te reči, ali o tom po tom. Kupio ogroman stan i počeo da se oblači kao muško. Išao je na razne događaje, tako da je i poziv mladog druga Đanija na fešn vik oberučke prihvatio. Gledali su nove kreacije za proleće-leto i to je Dorijana oborio s nogu. Posle revije je otišao kući i očistio prašinu sa kutije u kojoj su se nalazili karmini, tange, haljine i umetci za kosu. Ponovo je krenuo po starom. Jednom prilikom dok je bio u Vatikanu da vidi papu, puklo mu je slepo crevo. Morali su hitno da ga prevezu u bolnicu i operišu. Kada se probudio, shvatio je da je u katoličkoj bolnici gde su lečili sveštenike, pa i samog papu. Tu su ga smestili jer sa rasprsnutim slepim crevom ne bi stigao do neke dalje bolnice. Kada je se malo oporavio i došao k sebi primetio je da ga kardinali i sveštenstvo koje se tu lečilo gledaju sa oduševljenjem. Znao je da oni žele nešto što njemu nije strano. Iz tog razloga, ustao je sa kreveta i natrtio se. Pala je neviđena katolička redaljka. Na kraju je stigao papa i dok ga je odrađivao urlao je na Dorijana da se moli dok ga on guzi jer je to jedini put, put pročišćenja. Posle dva meseca Dorijan je pušten iz bolnice. Poučen ovim iskustvom i herpesom koji je dobio od sveštenstva rešio je da promeni veru. Postao je ponovo hrišćanin.
Otišao je u Makedoniju da živi. Tamo je krenuo na časove pevanja, ali je ubrzo izbačen jer nije znao da peva. Pošto je već prilično nabacio kilažu tokom boravka u bolnici, haljine mu nisu više pristajale tako dobro kao pre. Rešio je da se oproba u šou biznisu kao pevaljka. Dobio je svoj tv šou koji ga je proslavio. Ova nacija ga je prihvatila takvog kakav jeste i pružila mu šansu da postane njihov zaštitni znak. Dorijan je nastavio da se oblači kao žena i da peva izazovne pesme koje su masovno privlačile mušku, seksualno neopredeljenu publiku. Dorijan je sve to prihvatio sa uživanjem. Njegov život se konačno sredio i on je sada bio potpuno ispunjen i srećan.
Pošto je sad bio član pompezne makedonske estrade, znao je da mu pored imidža treba i umetničko ime. Sinulo mu je! Želeo je da se seća Marte koja je umrla 14-og decembra i morao je to da ubaci u svoju ličnost da je ne bi zaboravio. Ime koje mu je ona dala trebalo je da zvuči izazovnije, tj. pederskije. Posle sumiranja ovih faktora bitnih za estradnu identifikaciju, Dorijan je sebi nadenuo ime Doki 14. Sve ostalo je istorija.