To su ona slova na reklamama koja se pojave u vremenskom periodu od 0.001 milisekund i koja imaju zaista čudnu sadržinu.

Najbitnija stvar na uniformi svakog vojnika nekadašnje JNA i vrlo verovatno da je jedno takvo, naizgled beznačajno izgubljeno dugme glavni okidač za raspad SFRJ.

Ono kad ti nešto u životu ne ide, možda si i sam kriv zbog toga ali bolje kriviti sudbinu nego sebe.

Od pradavnih vremena u našem(dizvine komad1974) narodu bili su primetni izrazit osećaj za ostavljanjem traga u društvu i želja za slavom, poznat još i kao Manekenka da budem sindrom. Kada se to ukomponuje sa vekovnim srpskim idealom – ’lebom bez motike – dobija se ova na svakom koraku prisutna pojava.

Elem, kako je za prosečnog srpskog mladića(ili, u ponekim tužnijim slučajevima, tigritzu) previše naporno da primenjuje formalno upoznavanje sa svakom jedinkom koju želi da obavesti o svojoj malenkosti, on pribegava krajnje jednostavnom rešenju za koje su potrebni samo flomaster i tuđa fasada/ograda/školska klupa/kabina na bazenu i sl. Šta to čujem? To je tvoja fasada? E pa jbg dečko, ona će bar do sledećeg krečenja nositi ime ili nadimak, a možda čak i kraj grada rendom klinca koji je odlučio da je tvoja zgrada u najširem vidokrugu opštenarodnih masa koje bi se informisale o njegovoj kuloći. Neko će možda pomisliti da je tu kraj, da je namera izvršena i da je ambiciozno srce izgrednika ispunjeno samopouzdanjem i zadovoljstvom, ali u većini slučajeva će se ispostaviti da je, što bi rekli braća Hrvati, u krivu, i da se isti natpis šepuri na još dvadesetak mesta u krugu od 100 metara.

Kako je vreme prolazilo, autori su pronalazili sve kreativnija mesta sa kojih bi se njihovo ime smešilo prolaznicima, pa su sa pisanja markerom po klupi za dežurne učenike prešli na ogromne grafite po vozovima, krovovima ili nasipima, a onim kojima to nije bilo dovoljno koristili su svaku priliku da se na ekskurzijama ili proputovanjima potpišu na zid nekog nesrećnog Atile ili Dimitriosa. Počeli su, takođe, da se vode prvi ratovi potpisivača: škrabanje tuđih poruka i ostavljanje potpisa ''egzekutora'' ispod, na još veću žalost vlasnika mučenog zida.

To, pak, nije jedino čemu su ulični pisci vični, jer su, gonjeni željom za grupnom pripadnošću(a verovatno i bejzbolkom u ruci vođe huligana, prim. aut.) na zidovima počeli da se pojavljuju i murali sa imenima raznih navijačkih grupa i prijateljskim porukama poput ''BEZ MILOSTI''. Tu počinje pravi gang war između navijačkih frakcija, i kontragrafiteri postaju avangardni Stefani Mitrovići, koji se uništavanjem obeležja dušmanina uzdižu u očima svojih saplemenika i stiču na početku pomenutu slavu.

Mada, iako se čak ni u ovakvoj šarolikoj enciklopediji tradicije ne može naći mesta za baš sve potklase pripadnika nebeskog naroda, malo prostora se mora sačuvati i za onu drugu vrstu fasadnih potpisivača - one kojima to jednostavno izgleda kul. I zamislite da izađete i na svojoj zgradi ugledate ime nasumičnog klinca - zar se ne biste oduševili? Možda biste, doduše, i vi tada uzeli sprej u ruke...

Telefoni koji kostaju jedan dinar...

Prigodan nadimak sa kvalitetnim šiptarskim prizvukom za osobu koja na svaku tehnološku novotariju odgovara jednim odsečnim - štaćemi!.

Uvaliti pušku nekome, ali onako krajnje džumarski, bez trunke suptilnosti i obzira prema toj osobi.

Može i da se koristi kao izraz za nešto što je dovelo do dominantne konkluzije neke rasprave, kada strana kojoj je krnut kurac, ostaje nekoliko minuta zabezeknuta i u šoku, a titranje oba oka su jedini znaci da je taj neko živ.

Izuzetno lako zapaljivo. Gotovo samozapaljivo, posebno u kombinaciji sa budalama. Moderna zamena za slamu, benzin, hepo kocke...

Neizostavan dio gotovo svih akcionih filmova. Ako je vjerovati stručnjacima iz Holivuda majstor neke od istočnjačkih borilačkih vještine u stanju je da savlada i po više protivnika naoružanih vatrenim oružjem a ako je dotični uz to i Azijat to isto učiniće sa nevjerovatnom lakoćom.
Od borilačkih vještina koje se mogu svrstati u ovu kategoriju u filmovima holivudske produkcije najčešće se sreću karate, aikido, nindžica i kung-fu. Uz to vrijedi dodati da je i tajlandski boks bio naročito popularan krajem '80ih i početkom '90ih.
Obično se u toku filma može sresti samo jedna scena borbe u pravom smislu te riječi i ona se ostavlja za sami kraj filma. Sve borbe do te scene uglavnom se svode na premlaćivanje hordi protivnika od strane glavnog lika i eventualno njegovog pratioca a jedini izuzetak od ovog pravila su filmovi u kojima se borbe odvijaju na nekom turniru.
Kada dođe čas za obračun sa glavnim negativcem, sve one tehnike koje je protagonista do tada uspješno koristio kao da prestanu da funkcionišu. Naravno one i dalje mogu da upale ali ne i protiv gotovo omnipotentnog protivnika naspram koga se junak priče u tom trenutku nalazi. Borba obično počinje potpunom dominacijom negativca koji u jednom trenutku obično nokautira protagonistu. U stvarnosti ovo bi predstavljalo uvod u cipelaranje ali u očima holivudskih stručnjaka ovo je pravi trenutak da onaj koji je do tada gubio preokrene borbu u svoju korist iako je do prije samo par trenutaka jedva bio u stanju da stoji na nogama a do toga obično dolazi jer se ovaj sjeti nekog još uvijek neispunjenog obećanja, svega što je njemu i njegovim prijateljima njegov protivnik učinio nažao ili svega onoga zbog čega treba još uvijek da živi. Negativac nikada ne biva savladan nekim klasičnim udarcem kao što je npr. prednji direkt već nekim impresivnim zahvatom čije je izvođenje u stvarnosti protiv jednog prosječnog borca teže od postizanja sporazuma po pitanju naziva izvjesnih tjestenina.
Sve u svemu poruka koju nam Holivud šalje bi bila da se ne kačimo sa majstorima borilačkih vještina a da je najveća greška koju pritom možemo učiniti napad na iste u grupi jer tada njihova borbena moć dostiže epske standarde.

Reklame su svuda oko nas pa su se tako uvukle i u knjige, jedan od najboljih primera je pisac Den Braun koji je u svoj bestseler ”Da Vinčijev kod” ubacio koka-kolu i sitroen gde god je mogao, sličnu stvar je uradio u knjizi “Izgubljeni simbol” gde je ubacio blekberi i ajfon.

ricati o uticaju reality show na neverovatan broj konzumenata ovog tv formata,sasvim je izlisan jer dojucerasnji ucesnici raznih velikih bratova svinjskih farmi,menjam zenu ( prvi svingerski reality show u Srba),su danas narodni prvaci,cija se svaka izgovorena postuje ili sledi.S toga,nakon vise godina prikazivanja gore navedenih,stice se potreba da i sami napravite jedan tako kvalitetan,ali originalan program ,ciju cete licencu kasnije prodati nekim tv kucama koje su jos uvek u povoju.
Potrebno :
-stara napustena stala
- 10 - 15 ljudi spremnih da u svakom trenutku naprave takvu dramu,da ce pola Srbije ukljuciti program u bilo kom dobu dana ili noci,ne bi li ispratilo krvavu raspravu oko neispraznjene piksle,npr...
-kamere
-mikrofoni i ostala tehnicka pomagala
Prvi komplikovaniji zadatak je svakako selekcija ucesnika,kojoj se mora posvetiti dosta paznje,jer sam projekat od njih i zavisi.Do sada nepogresivi izbor producenata sa iskustvom ,znatno olaksava posao.Dakle sastav ukucana ( stalana ? ) bi izgledao ovako.Prvo odaberite pobednika, koji miri zaracene strane,umeren u jelu ,picu,izjavama i cutanjem odaje utisak mudraca i dobrocinitelja.Vljalo bi ako je u mogucnosti da kad-kad i zaplace sto ce auditorijum naterati da ga jednostavno zavoli.Nasuprot njemu mora stajati sredovecni,zadrigli,cinicni,svadjalacki nastrojen,stalno nervozan i pomalo perverzan (opa,rima) ,ali nadasve naroCki covek.On u svakom trenutku mora da potencira to da njegove 4 godine u osnovnoj skoli znace mnogo vise nego sve diplome ostalih ukucana.Inace,njega laznim i namestenim brojanjem glasova cuvati do kraja,kako bi iziritirani gledaoci tonama sms poruka trazili njegovo izbacivanje.Njegov glavni oponent je mutant covek-zena sumnjivih seksualnih normi,ali dusa od coveka-zene koja nikome ne nanosi zlo i na najbolji nacin popularise svoju manjinsku zajednicu.Ali naroCki covek ima obavezu da u svakom trenu brani principe na kojima se temelje moralne vrednosti drustva.Sledeci ucesnik bi trebao biti apstraktni,nedokucivi,i od male sredine neshvaceni umetnik koji ce svojim proseravanjem biti inicijalna kapisla za pocetak svakojakih svadja i pravljenja klanova u svakom cosku stale.One koji bi ,u terminu prikazivanja Velike Stale ,ipak pogledali spansku sapunicu, obradujte uvodjenjem musko-zenskog para.Ona-mlada,lepa,glupa .On-mlad,lep i glup.Njihov zadatak je da se u toku celokupne sezone ocijukaju,da bi se na kraju smuvali i otisli u krevet,kako bi svaka popijena kafa narednog dana u Srbiji,bila predmet rasprave da li je to bio samo laksi peting ili je bilo nesto konkretno. Potreban je jos jedan slican musko-zenski par,ali mnogo skromnijeg izgleda i jos skromnijih intelektualnih sposobnosti ( ako se moze ici ispod nivoa gore opisanih),kako bi se otvorio manevarski prostor za pravljenje ljubomore,sto opet vodi do zeljenog cilja.Jos 2,3 neprimetna lika i igre mogu poceti.
Kako bi gledaoci bili liseni svake dileme hoce li biti napeto,od samog starta stalane nalivajte velikim kolicinama alkohola,budite ih bukom motorne testere i nedozvolite da spavaju duze od 4 sata dnevno.To ce ih dovesti do ivice nervnog sloma i naterati da se obracaju jezikom vidjenim u filmovima najperverznijeg porno sadrzaja.U isto vreme gledaoci ce slati bezbroj sms poruka uz duz i popreko ekrana sa najglupljim sadrzinama ikada vidjenim,naivno smatrajuci da time uticu na ishod glasanja za izbacivanje.Nakon izbacivnja jednog po jednog,pred milionskim gledalistem postavljajte pitanja tipa "a kad vas je dupe u stali najvise zasvrbelo" , "je l' se cesete zato sto imate sugu ili se skidate sa kokaina" .I uspeh je jednostavno nezaobilazan,sto za rezultat ima izjave gledalaca "ja ne gledam to sranje,ali je l' si video nocas u 3 kako je onaj prdnuo..." Nakon zavrsetka serijala pobednik ce da nestane bez traga i glasa,narocki covek i covek-zena ce postati najbolji prijatelji ,propevati i zabavljati ex yu narode u rasejanju,apstraktni umetnik ce odrzati izlozbu u prostorijama mesne zajednice lokalne samouprave nekog sela.Mlad,lep i glup par ce nastaviti da bude mlad,lep,glup, ali i poznat.Nakon 6 meseci napravite V.I.P. verziju velike stale,i dovedite brdo anonimusa glupih zanimanja i nova avantura moze da pocne...Mada,ne gledam ja to..

P.S. Ako ste u mogucnosti obavezno uvedite legendarnog Mikija,jer ima dovoljno staza u ovakvim projektima da ce uskoro zaraditi penziju.

P.S. na P.S. Nagrada se i ne dodeljuje jer svi su oni tu da bi se zezali a ne da bi zaradili pare.

Nova nacija. Više ih ima nego Kurdistanaca. Treba im dati državu. Grenland recimo.

U momentima kreativnosti, u tim napadima inspiracije, ovi mladi "umjetnici sa zdravim stavovima" sipaju svoje najdublje misli pravo na široki internet. To su instant umotvorine, savjeti za ponijeti, sarkastične opaske na račun države, društva i dogadjaja u gradu, romantične poruke, pozdravi, čestitke, depeše... - asortiman je ogroman, mogućnosti su nelimitirane.

To je okej. Društvene mreže i postoje, izmedju ostalog, iz tog razloga da omoguće ljudima da lako i brzo, barem negdje olakšaju dušu i privuku pažnju, čak i zavrijede osjećaj da ih neko sluša. Medjutim, ova ogromna grupa mladih kritičara, što po godinama što u duši, sve više shvata i cijeni sopstveni trud. "Ko će koga ako ne sebe sam ja sad?" Tako oni kuckaju svojih rečenicu, dvije, par, pasus, esej, trude se svojski, zapnu, i iseru to govno da im krasi elektronske zidove.

(Preskačem dio o iščekivanju lajkova, lajkovanju, inteligentnom zahvaljivanju za lajk i vodjenju još inteligentnije diskusije.)

Tada naidje Rajko Lola, po zanimanju ribar, čuo da ima pičke na fejsu, rado bi zavukao, i traži mamac. Naleti na status sa gomilom riječi tipa srce, ljubav, razočarenje, odradi copy/paste (iš'o Rajko na kurs), jedinu stvar lakšu od samog pisanja te umotvorine, i prosto rečeno - UKRADE IM STATUS.

Ogorčenje i ponos, izmiješani kao med i žuč. Sa jedne strane, neko im je ukrao status, jer je tako dobar i jak, dubok, moćan! Sa druge strane - neko im je ukrao status! Gledaju nalijepio ga Rajko na njegov seljački, mizerni zid, tik iznad Cecinog spota. Bez navodnika, bez reference... I još dobija lajkove! I komentare. Rikvestove... Uh, sledeći pasus, već se i meni srce steglo.

Šta raditi? Otići klikom do tog sramotnog zida, i očitati prevarantu lekciju javno? Jebati mu majku u pičku plagijatorsku, pederu jednom, i to javno, po sred zida? Previše nisko, a rado bi. "Ne treba se raspravljati sa idiotima, povuku te na svoj nivo, i dotuku te iskustvom", drhti njihova ruka po tipkama, kucajući novi status. Zatvarajući navodnike, duhovito se izdižu iznad situacije, sijeva poruka lopovu: "Idući put pitaj da pozajmiš status, ja se ne ljutim :*". Eh, da su svi ljudi tako veliki...

Veliki vernik (redak slučaj, meri se promilima) ili daleko češće "vernik" (mnogo češći slučaj, meri se svim preostalim procentima). Toliko obuzet duhovnim i svetim da čak i kad nešto nalik na simbol vere vidi, čak i pred nekom zdravstvenom ustanovom, to što jedva da podseća na krst, on oseti obavezu da se prekrsti.
Ovakav tip vernika (barem ovu daleko veću grupu) karakteriše striktno, puritansko i na neki način ekstremno shvatanje verskih načela. Kad su drugi u pitanju. Svaka, pa i najsitnija greščica u poštovanju Svevišnjeg se odmah primećuje i grešnome subjektu trlja na nos. Dijapazon je širok: rad na crveno slovo, nepoštovanje dana kad se meso ne konzumira, po koja psovka... Iminentna reakcija sledi! E sad, kad to treba na njega da se primeni, malo je drugačije. Tad su pravila nekako rastegljiva i, što bi Džefri Raš u "Piratima sa Kariba" rekao: "To su više smernice". Na kraju krajeva, drugi citat sa TV ekrana to pokriva. Štono bi Lucifer iz istoimene TV serije rekao: "Pa šta ako je to greh? Dođeš, ispovediš se i nikome ništa. Dakle, slobodno"!

Dve subkulture popularne '90. koje sad polako izumiru... Padavicari su bili grungeri i neki moderni rokeri(slusali neki death metal, ex - yu, grung itt.), ali je bilo i prezivelih pankera(premalo, gotovo ih nije ni bilo) i thrashera koji su od praistorije do '91. mlatili na trgu republike dok nije doslo vreme dizelasa kada duga kosa nije smela da se nosi... padavizcari su uvek sedeli u uglu razmisljali "o vaznim drustvenim temama", dok su dizelasi bili hiperaktivni i rugali se "misliocima"... Dizelasi su imali one tapirane siske, kajle, kopije roleksa, Air - Max... dok su padavicari imali masne kosetine, martinke, vijetnamke, kajseve s' metcima, maskirne tole itt. Naravno "tapiri" su bili popularniji od "mislilaca" pa je tim bilo 'ne - popularno' i 'zabranjeno' biti padavicar... evo jedan tipican razgovor izmedju ove dve kreature devedesetih...

P.S.: Izvinite što nisam uključio latinicu na "crnogorskom jeziku".

Generalno gledano, traje duže nego što mu ime govori (nekada i po nekoliko minuta; sati; dana) a njegova svrha je:
Skupiti muda za neminovnost bolne istine koju već u napred znaš
Obično se javlja jaka potreba za njim dan nakon pijanke.
Ova pojava gotovo bez izuzetka inicira šablonsku reakciju:
Udarac po glavi praćen glasnim i bolnim uzvikom "Joooooooooj!" i hiperventilacijom sa tendencijom gubitka svesti.
Inače još uvek ne istraženo polje patološke-fiziologije.

Metafizičko geometrijsko telo koje se nalazi ispred centra za razmišljanje u kori velikog mozga blistavog uma i ima ulogu filtera.

Svaki podatak se analizira do detalja... složene poglede drugih ljudi razlaže po veličini, talasnoj dužini i po energiji... reči se parčaju do oblasti subatomskih čestica.

Čar na dar.

O Madonna i moćni Konane nek ste mi u pomoć sad. Joj reko bi čovjek da sam pobožan, nego da se vratim na temu. Čuj temu, prije jedno od onih usranih životnih dešavanja. Uglavnom, upao sam u životnu crvotočinu, dalji životni slijed je inspirisan stvarnim događajima, svaka slučajnost je nenamjerna, nego da batalim prdoklačenje.

Počinješ radni dan tako što si prvo ustao iz kreveta, sa tim da ti dosta puta mozak još spava i boli ga kurac za sinhronizaciju i kontrolu tvojih pokreta. Dosta puta ga razbudiš iznenadnim udarom u kakvu prepreku - stolicu, orman, luster. I ajde, počinješ dnevnu rutinu koja zavisi kolko vremena imaš do posla. Organizam koji si godinama navikao na kafu ti vapi za istom. A ako imaš vremena piješ je ono meraklijski, minimum 20 min. Poslušaćeš usput kakve vijesti, čisto da se informišeš da napolju nije izbila kakva masovna zaraza, da se nisu svi pretvorili u zombije, jel Amerika pivukla kakav meteor jer je namirisala nafu na njemu i slično.
Kad si to obavio krećeš na posao. Posao ko posao - sjedi, kucaj, ponesi ovo, ponesi ono, prni u šefov hodnik (čisto da ga natjeraš da promijeni taj odvratni jebeni osvježivač vazduha koji je izgubio miris još kad je Krkobabić bio štićenik Ramzesov), opet sjedi i pravi se da nešto radiš. Uglavnom sivilo svakodnevno za taj pišljivi prihodak, kojeg kad pomeneš uvijek se sjetiš (od prosječne Crnogorske plate kupili bi ste stan za 5 godina, sa tim da živite o vazduhu i vodi pod uslovom da je besplatna). Da, glava počinje da pulsira momentalno.
Nego srećom, šef i nije toliko govedo, makar je internet besplatan. Eto malo razonode. Pošto si socijalizovan u toj mjeri da si patosiran redovno, što od svadbi, što od sar'ana, što od nekih žurki; provjerićeš prvo socijalne mreže jelte u kojima si. Tu dolazimo do mitskog inboxa.
Otvaraš ga, očekujući kakav redovni spem tipa:''Dear mr. Marko you've got 2,000,234$ in our Bank of PičkeMaterineiZabiti, Amalisa Bekele you're lawyer.''.
Ali na tvoju sreću/nesreću (ovo nesreća tek slijedi) socijalne mreže te obaviještavaju kako su ti iste pune poruka od raznih ženskih individua. Hajd' ulaziš redom i čitaš.
Sine, jesam li ja upravo postao Čarli Šin, ili šta? Jer, upravo si pročitao mitske pozive na sex! Njih 10, od kojih 6 vrištećih poziva na sex. Jebote, ustaješ i zapljuskuješ se nekom vodom i vadiš iz džepa ličnu zalihu alkohola.
Kad si se malo sabrao, listajući ta imena, dolaziš do zaključka da tu nije ONA. Jes, možda će i zvučati pičkopaćenički (ali boli me patak); NJU uvijek tražiš pogledom po ulici, nju tražiš po busu, pratiš je kroz masu urađenih goveda na Mikijevoj žurci, sanjaš kako je trsiš uz kakav totem dok je ona obučena ko preplanula indijanka. Ali nema NJE iako se već odavno pratite po socijalnim mrežama, pa i te nekolike kafe na kojima nikad nisi mogao ostati sam sa njom duže od 30 sekundi, zbog njene pit bul drugarice, pa i plesovi i mala vatačina među masom na žurci, kad nisi jebeno mogao da razaznaš ništa, od dranja lokalnih rokera.
E tu nastupa nesreća (gore pomenuta). Iako si davno zaključio da si operisan od bilo kakvih emocija, sem ljubavi prema alkoholu i opijatima, dolaziš do još jednog zaključka, ONA je ta koja ti srce pokrene, ne da ga pokrene, nego da ti počne pucati ko probušen auspuh na starom trabantu. ONA ti pokrene cirkulaciju krvi ko u ždrepca kad se vata za kobilom. ONA, ali nje nema.
A šta je nesreća? To što si oladio za sva vremena tih 10 cura, ajd cura, ljepotica manje više, sem jedne kojoj fali 5-6 zuba. Nećeš ih jebati, iako vrište tvoje ime, iako te svaki put kao nehotice udare sisom po čelu na žurci, nećeš ih jebati, jer one nisu ONA.
Smjena ti se završila, odlaziš kući, jedeš usput neki usrani sendvič (ko da su ga od bajate vojne čizme napravili), zastaješ da kupiš cigare, odigraš kladžu. Usput i odjebeš gazdu koji 3 put već traži kiriju.
Veče je došlo. Provirio si na terasu da vidiš vrijeme kakvo je. Mjesec se pojavljuje, praćen sa njegovim ljubavnicama - zvijezdama.
Stigla ti je poruka, kako te jedna koleginica zove na rođus. Oblačiš se na brzaka. Bacio si korak i nestaješ u noći.
Sjutradan, kad si se resetovao, premotao film, nastavio si sa svojim svakodnevnim ritualima. Kafa, posao, kauč, pijanka.

Skupina subjekata i objekata na jednom mestu uglavnom krevetu sa činom upražnjavanja seksualnih aktivnosti, zahteva tri ili vise subjekata. Najčešče deo pokvarene mašte svakog muskarca zabetoniranog u poslovne i porodične vode. Često smo deo grupnog seksa a da nismo toga ni svesni.

Pokušaj utehe od strane ortaka koji je rešio da se žrtvuje tako što će pola sata slušati tvoje kukanje, jer si popio ispalu od ribe pre nego što si je i poljubio u obraz radi pozdrava, a kamoli nešto više. Njen izgovor je ,naravno, bio da nisi njen tip, a u podtekstu to znači: "Ružan si, a ja hoću princa na belom tenku! "