Na samom početku želim da objasnim nešto da ne bih stvorio zabunu. Ne, pod ovim terminom se ne misli ni na kakav politički pokret levog bloka već na stil života koji i dan-danas živi dobar deo stanovnika ove napaćene zemlje. Na pomen socijalizma ljudi u svetu obično prvo pomisle na Karla Marksa, rusku revoluciju, neke afričke i azijske gerilce koji se kolju po svetu za boga pitaj zašto, a ovi naši na neka "lepša vremena" kada je sve bilo zdravije, lepše i bolje.

Dakle, kao što sam već pojasnio naš, srpski, socijalizam nema nikakve veze sa bilo kakvim političkim težnjama i promenama, već se danas ogleda isključivo u nekim navikama koje se jedino mogu objasniti nekom vrstom nostalgije, žalom za prošlim vremenima. Populacija koja praktikuje ovaj "stil" obuhvata pretežno one generacije koje nisu imale puno vremena da uživaju u čarima bivše države, nego su svoju mladost potrošile na ratove, inflacije i tranzicije. Dešava se da ovaj fazon furaju i mlađi ali to su neki hipsteri, budale. Prvima je nametnuto, drugi misle da su kul.

Sam taj "srpski socijalizam" se ogleda u svakodnevnom ponavljanju određenih aktivnosti kao što su na primer: rano ustajanje, jeftin duvan i ispijanje kafe i rakije na prazan stomak, kenjanje i odlazak na posao. A tamo radosti. Firma koja je u govnima zadnjih n godina. Sjebao ju je Sloba, žuti su je privatizovali jednom, a sad ovi hoće ponovo. Radnici nisu primili platu od kako je firma pukla poslednji put ali se ne žale. Plavi mantil na leđa, pa ispred firme i tu malo štrajkuju malo organizovano prodaju domaće prozvode koje im šalju roditelji sa sela. Rakija, kajmak, suvo meso itd. Matori su ali još uvek mogu da šljakaju. Na kraju krajeva, ipak su oni radili u ono "radio - ne radio, radi mi radio" vreme i nije da su se nešto potrošili.

Funkcionalnost mobilnog telefona koja Vam omogućava da pustite željenu melodiju u unapred izabranom vremenskom trenutku.

Služi da probudi cimera.

Isto što i moralna, samo što je delotvornija u kritičnim trenucima.

Komadići dobro ispresovanog i najčešće sasušenog blata koji otpadnu sa đona neočišćene čizme sa dubokom šarom.

Pijanog čoveka ne možeš ubediti ni u šta, čak ni u to koje mu je pravo ime.

Rekreacija i opuštanje su dvije misli sa kojima ribolovac počinje ribarenje. Ipak i za to je potrebna priprema. Počinje rano da se sprema. Prvo sprema štap. Možda ga malo i ispolira. Da bude sjajan i velik i da se presijava na suncu. Obuva najbolje čizme. Miriše se posebnim parfemom kupljenim preko telešopa Chasse and peshe-a. Čitao je da feromoni mogu da privuku ono što traži. Oblači najskuplju opremu. Stavlja veliki sjajni sat, sa lampicom, da bi i u mraku mogao da prati dvije stvari. Svoj rekord u lovljenju, i da se jednoj ribi ne posveti previše. Misli da i druge trebaju da dobiju jednako pažnje. Nakon što završi pripreme, još jednom provjerava svoju štapinu, na koju je izuzetno ponosan. Njega miriše posebnim mirisom, jer je uvjeren da će i to uticat na ' jadne ribice koje nemaju šanse protiv mene' , kako voli da se hvali svojoj ekipici propalih ribara.
Kad je stigao na mjesto akcije, polako izbaca svoje stvari iz kola. Ima običaj da vadi ključ iz džipa i da ga stavlja pored torbe sa alatom. Sonar koji prati kretnje (takođe kupljen preko Chasse and peshe-a ) stavlja na mjesto da svi drugi ribari vide i poljubomore.
Počinje da sprema mamac. Jer ' mamac je najvažniji pri odvajanju ribe' , veli naš junak djeci iz komšiluka kada ga pitaju o tome. Uglavnom je šaren. Ipak nije šarenilo to što privlači, već pažljivo odabrano meso. Naučio je njega djed, da za neke ribe, mora da ima mozak, za neke biceps brachii, za neke nešto treće. Zato je vazda spreman. Ima i biceps i mozak.
Zabaca mamac i čeka. Polako prilazi ribica. Naiđe na jednu koja voli i mozak i biceps. Ali nije laka. Nakon dvosatnog mučenja i odbijanja i nakon dvosatnog mučenja i lovljenja, konačno mu je došla u ruke.
Samozadovoljan i iscrpljen, sada već znojavog štapa, ribar ribici daje jedan poljubac.
Vraća je u vodu. Ona nastavlja da pliva zadovoljna što se ' oslobodila onoga sa smrdljivim štapom' , a on odlazi kući umoran, ali nasmijan. Još jednom je pokazao da je pravi Ribolovac!

Nikad nisam mogao sebe da ubedim da ustanem rano. Uvek je moja lenjost dolazila do izražaja. Alarm mi je, manje-više, služio samo da ga isključim, izgovorim ''jebiga, spava mi se'', okrenem se i nastavim sa snom.
Ali, jednog dana je vlasnik dvorišta koje se graniči sa zgradom u kojoj provodim studentske dane rešio da treba nešto da doradi u njemu. Svakog jutra su dolazili su građevinci i počinjali posao od 9 sati izjutra.
S obzirom da zgrada u kojoj sam podstanar potiče verovatno iz perioda dok je još Kralj Aleksandar karao po Francuskoj pre nego da ga roknu, tako da nema baš najbolju zvučnu izolaciju. Ali. još gore od toga, ispostavilo se da po nekim akustično-fizičkim-kurčevim zakonima svi zvuci sa obližnjeg gradilišta se skupljaju, prenose i završavaju tačno u mojoj sobi.
Svakog jebenog jutra od 9 sati, ja sam imao utisak da se ustvari nešto šljaka u mojoj sobi. Uzalud sam pokušavao da ignorišem zvuke i nastavim sa snom. To je jednostavno bilo nemoguće. Ti zvuci su bili toliko jaki da sam mogao da procenim šta se tačno u tom trenutku radi. ''Aham, sad postavljaju skele. Sad molerišu. Sad kucaju neke daske...''

I onda jednog jutra, kao i svakog drugog, budim se u 9. Ali sad je bilo nešto drugačije. Nema buke! Sav ushićen, proveravam da li stvarno nema buke ili sam ja ogluveo. I stvarno nije bilo buke! Kako su iznenada došli, tako su majstori iznenada i otišli. Sav srećan što više neću proživljavati jutarnju torturu, vraćam se u krevet i pokušavam da zaspim. Ali tuki... Iz nekog razloga ne mogu.
Ono što sam ja bezuspešno pokušavao ceo život kroz osnovnu i srednju školu, a i kasnije, hipotalamus (ili koji već deo mozga zadužen za budnost) je uradio sad sam od sebe: Izgradio naviku redovnog jutarnjeg buđenja. Svakog jutra, ma koliko pospan i umoran bio, ja se budim u 9 bez mogućnosti da nešto promenim po tom pitanju...
I onda, po neki put, tako iznerviran izađem na prozor i najebem se keve radnicima kojih već dugo nema tu. Onako, iz navike...

Jer tako je moralo biti. A i genitalije ne mogu doveka, jebiga. Omlitave, opuste se, pohabaju od česte upotrebe. A mladi dolaze, guze se – kako figurativno tako i bukvalno – traže svoju priliku da zasluže maštovit nadimak i na kraju je smena generacija neizbežna ali i sasvim normalna i očekivana stvar. Nekadašnje zvezde filmova za odrasle konačno mogu da odahnu, opuste se i uživaju u ostatku života bez brijanja, gutanja sperme, brijanja, gutanja, sperme, brijanja. Gutanja sperme. Čitav dijapazon mogućnosti je pred njima.

Međutim, tu se Svevišnji - u svojoj bezgraničnoj vickastosti - pomalo našalio sa našim dragim pornićarima. Neki bi rekli - i prokleo. Jer, ko jednom od kurca živi, muku ima da bez njega nastavi. I to shvatite veoma, veoma transcendentalno. S jedne strane, imamo grupu onih kojima je kamera očigledno prirasla uz srce pa su, siroti, pomislili da mogu i da zapravo GLUME, tj. u kojekakvim serijama, filmovima - razume se, šurnaestorazredne kategorije. To se, nažalost, ne završi ničim dobrim po iste jer em što pružaju interpretacije nivoa Slavka Štimca iz filma "Orlovi rano lete", em što publika na njih gleda kao na zalutale ali lepuškaste debile, nego i oni samo imaju flešbekove iz sopstvene mračne erotske prošlosti, sećanja koja ih vuku nazad, duboko, duboko, ah, duboko!

Izuzetaka, ipak, ima, ali cenim da ćete se složiti sa mnom kada kažem da je jednu vreću za udaranje isuviše lako odglumiti. Potresna ispovest Sandre Bulok o tome kako je, navodno, ranije svaki put prilikom snimanja ljubavnih scena bacala peglu, samo je jedan od brojnih dokaza oštećene podsvesti kod bivših porno-glumica i nemogućnosti poimanja nečega što ne uključuje jebeni kamšot. Hvala Bogu, Sandra se nekako izlečila ali šta je sa gomilom onih koje kurac još nisu uspele da sklone ispred očiju? Šta je sirotim Ronom Džeremijem, koji je danas potpuno prolupao bez vijagre i koji jedva neko žensko može da pogleda a kamoli nešto ozbiljnije? Kako da nastavi svoj život ovaj velikan porno industrije kada zna da mu je najveće dostignuće u istom da sam sebi poblajvi bananu?! Surova je sudbina jednog ex porno-glumca, nije smešno...

Ekipa koja se sastoji od bliže i dalje rodbine a neretko i par komšija koji uskaču za ne daj bože jer nikad se ne zna kad može da zatreba stručna pomoć. Dovuku se rano ujutru, obavezno oko osam časova a onda prave sedeljku uz burek i ispijajući prvu kafu i pričaju o planovima šta sve treba i odakle da počnu. Rasprava traje tri sata a ako se umeša i domaćica kuće onda se usvaja njen predlog jer je najrealniji i najbolji ali tek posle desete konstatacije da se ne može uraditi kako je prvobitno zamišljeno jer domaćica najbolje poznaje svoju kuću. Počinju pripreme za rad koje traju pola sata. "Jel idemo?" "Hajde." Petnaestak minuta pauze. "Jel počinjemo?" "Počinjemo." Deset minuta ćutanja i sedenja i napokon ustaju sa stolica. Radovi su konačno počeli. U toku radova, dolaze do zaključka da je teča zaboravio da ponese četku, da je deda starojko zaboravio svoje naočare. I ništa ne bi bilo da komšija nije poneo četku ali ipak snajka treba da skokne do dedine kuće po naočare. Braća od tetki se tuku oko toga ko će šta uraditi. Ponovo konstatacija da su zaboravljeni alati. Kum uskače u kola i ide po alate dok deda starojko nestručno malteriše. Konačno su svi alati na okupu i ozbiljni radovi mogu da počnu. Između radova popiju još po pola litre kafe, dve litre piva, soka i uz malo sreće vode, napune stomake hranom. Kraj radova. Svi gledaju, procenjuju i mere na kantar šta je ko i koliko uradio. Zid koji je deda starojko sam uradio je malo krivlji nego što bi trebalo, daske na gelenderu koje je teča merio i sekao nisu dobro premerene pa zbog toga moraju da seku odgovarajuće parčiće drveta da bi popunili prazninu. Kum koji je nameštao prozore je zadovoljan svojim radom i ako je prozor u kuhinji malo otišao u levo a onaj u sobi u desno. Komšija, naravno ništa nije uradio nego je samo bio povremena veza između alata i majstora. I pored svog inteligentnog rada zaključuju da je sve urađeno kako treba i po meri.

''Hmm, već je pola 9, još malo, i palimo na jezero, ima neka svirka. Sjajan način da se proslavi kraj letnjeg raspusta... eh, kada samo pomislim da je sledeće nedelje škola. Kada se vratim verovatno ću da džedžim na Vukajliji do nekih 06:00... valjda će mi se do tada prispavati... mislim, danas sam baš preterao, ustao sam u pola 4 posle podne. Keva popizdela, ručak mi se ohladio, a ona ne voli kad se podgreva... posebno slatki kupus!'' Ponesem mišlju o opojnom mirisu slatkog kupusa - probudio sam se. Bilo je 07:03. Telefon je zvonio, ko zna koliko dugo. Nije mene lako probuditi, a i ipak sam prethodne noći zaspao oko 4... šta ću, nisam navikao rano da ležem. Javio sam se. ''Esi ustao?'' ''Jesam kevo, šta je bilo?'' ''Da ti kažem da nije hladno napolju, ne moraš onaj debeli duks da oblačiš'' ''Važi, hvala na obaveštenju, odoh da se spremam...'' Stao sam pred ogledalo. Prizor nije bio prijatan. I dalje nisam siguran da li sam to bio ja ili se neko usrao. Hmm, odavno nisam video sunce u ovom položaju na nebu... Bilo je pod veoma oštrim uglom. Protegnuh se kraj prozora i potražih nešto da odenem, smrzao sam se, ne smem više spavati bez majice. Obukao sam onu sa logoom Jelen piva, popio 2 čaše vode i ispreturao natkasnu ne bi li pronašao neku svesku koju ću poneti u školu kako bih zapisao u nju raspored časova. Eh, treća godina gimnazije... Kad već 2 proleteše? A i ovo leto, nešto kratko trajalo, jebem li ga... U kući je bilo prohladno... šta ću, nisam navikao da se budim u hladnoj prostoriji. Glava mi je bila teška, kapci nabubreli... pulsirali su, tražili su, odnosno zahtevali! da ih sklopim. Večeras moram leći ranije, makar ostao budan do svitanja... da, definitivno ću leći ranije. Još 10 minuta do polaska... kako ispuniti to vreme? Znam... upaliću komp, i na Vukajliji ostaviti definicije koje sam noćas zapisao na telefon u nedostatku sna. Kako sam samo inspiracije imao. Postovanje završeno, vreme da se krene...
Sreća pa su časovi skraćeni, potreban mi je predah, ovo trosatno spavanje kao da samo još više umara, jebem li ga... Vrata su se zatvorila za mnom nekako volšebno. Zaključao sam ih, i opreznim korakom krenuo niz stepenice. Sunce je jarko sijalo. Zaslepilo me je.

Pos'o - kuća, kuća - pos'o. Iz kreveta u košulju, iz košulje u krevet.

Prsnuću. Pregoreću kao sijalica. Odvešće me čike u belom. Konstatacija. Zaključak.

Nesto sto nas je vecina iskusila bar jednom u zivotu.Vecina nas,iako kao nikoga nema kuce za sta da ujede,ima neka imanja van gradova,male vikendice,pa cak i citave poljoprivredne komplekse koje su nasledili.Roditelji,pogotovo stariji,siti grada i rada u fabrici vremenom pocinju da se loze na selo,seoski zivot i zdravu hranu i tako pocinju sve cesce da idu na svoja imanja,pocinju da nicu baste i vocnjaci koje naravno treba odrzavati i na kraju ubrati plodove.Tu nastupa omladina koja,na poziv roditelja(citaj direktno naredjenje pod pretnjom ukidanja dzeparca)dolazi na imanja i okusa se u poljoprivrednim radovima.Sta se tu ustvari desava?Vrlo jednostavno,dozivljava se patnja nepojmljivih razmera,kako fizickih,tako i psihickih.Dizu nas u 4 ujutro(a legli smo oko 1,jer smo celo vece proveli na netu),onako sanjive transportuju prema imanju(nekako me taj transport podseca na transport Jevreja u logore) i patnja pocinje.Rano ujutro na poljima je rosa,znaci noge su do kolena mokre,prohladno je a mi kunemo sudbu,trudimo se da sto brze radimo kako bi sto pre dosli kuci iako znamo da cemo kuci tek predvece.Sunce polako pocinje da izlazi,sve vise greje,prvo nam je prijatno a onda to prerasta u pakao pun znoja i suza(suze krijemo u sebi).Skidamo nase majice ali nas odmah napadaju razni insekti,borimo se s tom posasti,radimo,trpimo ekstremnu toplotu i pridike roditelja kako ne radimo kako treba.Vreme od 10 do 3 nekako cak i brzo prodje ali nama za to vreme postaje svejedno da li cemo kuci,od tolike patnje postajemo ravnodusni prema bilo cemu i onda,kada dodje vreme da se sprema za polazak,nama se cak iz nepoznatog razloga i ostaje,ne ide nam se iz pakla.Kada stignemo domu,upalimo nase kompjutere,konektujemo se na net,i iako smo na netu obicno u stalnoj komunikaciji s drugim ljudima,mi nekih par sati samo sedimo za kompjuterom,gledamo u home page fejsbuka i cutimo.

Zakoni koji rade po vrlo sličnom principu Marfijevog zakona. Uvek neko vidi nešto što ne bi trebao da vidi, uvek se desi nešto što ne sme itd.

Miodrag Petrović-Čkalja rođen je 1. aprila 1924. godine u Kruševcu. Bio je jedan od najpoznatijih srpskih glumaca i jedan od najboljih komičara na teritoriji bivše Jugoslavije. Umro je 20.oktobra 2003. godine u Beogradu.

Miodrag Petrović je bio četvrto dete Čedomira i Hristine - Tine Petrović. Sudbina je htela da se najveći komičar bivše Jugoslavije rodi 1. aprila, na dan šale. Porodica Petrović živela je u Balšićevoj ulici u Kruševcu. U rodnom gradu završio je gimnaziju, gde je i počeo da se bavi glumom - u dramskoj sekciji.

U vreme Drugog svetskog rata nalazio se Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ. Nakon rata i demobilizacije upisuje studije veterine u Beogradu. Nastavlja da se bavi glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“.

Godine 1946. postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde i počinje njegova popularnost učestvovanjem u emisiji „Veselo veče“. Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu. Glumi i u prvoj seriji Televizije Beograd - „Servisna stanica“, od 1959. godine. U toj seriji se proslavio tumačeći lik kuvara Jordana. U pozorištu, između ostalog, igra u predstavi „Bog je umro uzalud“ (snimljen i film) i antologijskoj komediji Dragutina Dobričanina „Zajednički stan“ (kasnije je snimljena i TV verzija).

Od 1976. godine imao je status slobodnog umetnika.

Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u TV serijama. Najbolje uloge ostvario je u serijama "Servisna stanica" (1959), "Ljubav na seoski način" (1970), "Kamiondžije" (1972), "Vruć vetar" (1980) i "Kamiondžije 2" (1983), kao i u filmovima "Orlovi rano lete" (1966), "Bog je umro uzalud" (1969), "Paja i Jare" (1973), "Avanture Borivoja Šurdilovića" (1980) i "Kamiondžije ponovo voze" (1984).

Imao je uspešnu saradnju sa kolegom Mijom Aleksićem.

Dobitnik je više nagrada: 1974. je dobio Sterijinu nagradu, 1977. Sedmojulsku nagradu, 1991. Nušićevu nagradu za životno delo, 1995. RTS-ovu nagradu za životno delo, „Zlatnog ćurana“ za životno delo na danima komedije u Jagodini...

Čkaljin sin, Čedomir Petrović, takođe je uspešan glumac.

Poslednje godine života proveo je tiho, povukavši se iz javnog života. Javno se angažovao 2000. godine u predizbornoj kampanji demokratskih snaga.

U Kruševcu, u Balšićevoj ulici, pred Čkaljinom kućom, 2005. godine podignut mu je spomenik. Nekadašnja ulica Milanka Kušića, na Zvezdari u Beogradu, od novembra 2006. godine zove se po Miodragu Petroviću Čkalji.

Čitaj: Malo su laprdali, svako je rekao šta je imao, nisu se dogovorili ništa

SMS servis za razonodu ekipe koja u slobodno vreme žvaće stiropor. Jednostavni algoritam koji računa koliko su dve različite osobe kompatibilne i to prikazuje kroz procente putem TV ekrana dok u pozadini šipči neki digresivni melos. Funkconiše jednostavnim slanjem sopstvenog, kao i imena voljene osobe, a sve po simboličnoj tarifi, pri čemu makar jedno od to dvoje (uglavnom ono koje poruku šalje) mora biti maloumno. Nakon toga se hipnotisano blene u ekran kako bi se dočekala famozna i vrlo verodostojna brojka.

pa ustanete za vas prilicno rano (oko 11-12h) a do tad su sva najbolja mesta na avali , adi i u kosutnjaku ugrabljena pa tad mrzovoljno konstatujete da je svaki "seljak" vama u inat ustao bog te pita kad zauzeo neko lepo mesto samo da vas nervira . potom shvatate da niste kupili cumur , meso za rostilj ima neki cudan miris jer ste ga preko noci ostavili u gepeku kola pivo je mlako jer ga je keva izvadila iz frizidera sinoc kad je trazila kupus za sarmu . ortaci koje ste poveli da vam pomognu vec uhvatili ono mlako pivo i debelu ladovinu i kukaju kako ste los domacin i organizator prvomajske terevenke jer niste uspeli ni ladno pivo da obezbedite . tu vasim mukama nije kraj jer se vasoj devojci piski nema toaleta a suma je puna odvratnih stvorenja buba gusenica a videla je i nekog dekicu perverta koji se sunja po gustisu i krisom je zagleda da ne pominjem stikle koje upadaju meku zemlju i slomljeni nokat o kome ce vam draga zvocati u kolima kad krenete kuci . sad sta je tu je iz ove se koze ne moze iako vam je glava kao kosnica (navalio sinoc kum da gledate tekmu ladan jelen i eto desava se) , vi herojski uzimate tupu sekiricu iz gepeka i krecete usumu kao nekad davno vasi preci u potragu za ogrevom konacno vam se smesi sreca jer ste nasli neko suvo polutrulo granje pa uspevate da zalozite vatru i pripremite zicu za rostilj . bacate snicle i cevape na zicu i zamolite nekog upolovacenog ortaka da prpazi na meso dok vi skoknete po ladno pivo iz obliznje prodavnice koja danas prodaje pice po duplo vecim cenama . vracate se sa pivom meso je izgorelo jer su svi otisli da pikaju loptu draga ne prilazi rostilju da se ne nadimi i isprlja a vama pada mrak na oci . sedate u kola ostavljate nezahvalnu pijanu stoku i nervoznu bestiju i palite tri lepe . sta vam uopste i bi da se bahcete oko uranka ? sami ste krivi :)))

Uvlačenje osobi u dupe, polako ali sigurno kretanje, od običnih, glupih tema i pitanja ka onom pravom , onom koje nas istinski interesuje, samo je prethodno trebalo skupiti hrabrosti i postaviti ga, ali može i ovim, gore navedenim, lakšim putem.

Imas cigare, nemaš upaljač/šibice. Drugi slučaj je da imaš upaljač/šibice, a nemaš dovoljno para za cigare. Onda jebeš sebi sve po spisku...

Vrsta obuće sa drvenom potplatom.
U ukrašenim varijantama može da ima visoku potpeticu, šljokice, perlice itd. Te fancy varijante nanula obično idu u kompletu sa atraktivnim kupaćim kostimima koji baš i ne služe za kupanje.
Često se nalaze kao motiv u sevdalinkama.