Covek ,ne bas realnih ocekivanja.

Izrečena je velika i teška uvreda koja se ne može drugačije sprati osim krvlju. Ali ipak onaj ko ovo izgovara bi da izbegne robiju, te onome ko je izgovorio što ne treba daje to ovako na znanje, usput mu diskretno nabacujući da ima jako malo vremena da odatle zbriše, taman koliko da domaćica skokne do artiljerije, uzme džebanu i donese domaćinu. Možeš probati to vreme da iskoristiš da se nekako povadiš i povučeš reč, ali već zalaziš u rizičnu zonu jer će domaćin ispasti pizda ako ne uspeš, a puška je stigla i moraće pretnju da ispuni. A sebi skraćuješ udaljenost od domaćina čime mu olakšavaš nišanjenje. I naravno, ne vraćaj se više tu jednom kad odeš pod tim okolnostima.
Domaćinski sleng.

Ono što se desi kada te mama nazove na telefon.

Izraz koji se koristi kada neko ispadne teška jajara i ispali te onda kada si očekivao od njega da će uraditi ono što je rekao, a nije.

Osnovna karakteristika ljudi koji nisu od reči i na koje ne možeš da se osloniš, bilo da je to zbog toga što su pičke, ljige ili jednostavno zbog toga što mu je u krvi da bude jedan običan ispaljvač.

Idealan trenutak da i roditelji malo priteknu u pomoć i podsete se davnih školskih dana.

Prirodan put rješavanja birokratskih zavrzlama, uđe u naviku pa vremenom postane normalno. Može se koristiti i kao opis svakog uzaludnog procesa nakon kojeg ostanemo kratkih rukava.

Svi se sigurno pitaju kakve veze ima kvantaška pijaca sa ostala tri pojma. Najveća zajednička stvar im je zakon o ponudi i potražnji. Lepe žene imaju velike sličnosti sa kvalitenom robom.

Kolega koji se javlja ženi sa službenog puta na svakih pola sata.

Tako babe i dede kažu: izgrditi nekoga, naružiti ga, govoriti mu ružne stvari...
Može ponekad da znači i izvređati nekoga.
Isto tako može da bude i osramotiti.

" Isus je bio Srbin i kada je bio raspet na krstu vikao je Ilija, Ilija, što me napusti Ilija", Jovan Deretić, Knjiga ostanka, poslanica Nazarećanima.

Sve je nekako išlo dok se nije rodio Miroljub. Sunčanog jutra u rano proleće, kad se đubre izvozilo, babica je iz utrobe Nadežde Kostić, rođene Tanasić, iščupala malo sluzavo stvorenje kojem je majka dala ime Miroljub, po pokojnom mužu, koji je nastradao tokom njene trudnoće u trećoj smeni rudnika Kolubara, dubinski kop. Time je pokrenut uzročno-posledični niz koji će rezultirati nestankom Srba sa istorijske pozornice jednom za svagda. Ono što nije uspeo Turčin, katolik, Hitler, Bugar, Šiptar, Čedo Jovanović, načinio je Miroljub.

Miroljub je odmalena pokazivao znake natprosčne inteligencije te mu je majka omogućila školovanje u najboljim školama u koljima je Miroljub mogao da pokaže svoj puni potencijal. Bio je inovativan student, a tako je nastavio i kao doktor nauka, drugi najmlađi u srpskoj istoriji, odmah posle Šekija.

Naravno, nije sve bilo tako crno u početku. Krenulo je sjajno, te je pomoću njegovih izuma Srbija postala lider Jugoistočne Evrope. Izumio je kopačke pomoću kojih Srbi mogu da daju gol. Izmislio je bicikl kojim se može brati kukuruz. Programirao je softver koji predviđa kretanja dinara u naredne tri godine. Iz rude rudnika u kojem je poginuo njegov otac izolovao je element čijom se fuzijom može dobiti čisto zlato te je Srbija vratila sve spoljnje i unutrašnje dugove. Sve, sve ali Antimaterijski taster mu nije trebao. Izvorna ideja nije bila loša. Antimaterijski taster trebao je da omogući pravljenje hrane i vode ni iz čega čime bi se trajno rešilo pitanje hrane u studentskim domovima. Međutim, dve rakije previše, dve tipke pogrešne, povećanje frekvencije i opsega uređaja i....ode Srbija u kurac. Jednostavno nestala je zajedno s Miroljubom. Na području nekadašnje Srbije sada nema ništa, pojava slična Bermudskom trouglu. Stvari jednostavno nestaju k'o u skladištu Geneksa. Da, gospodo tako su nestali Srbi. Špekuliše se da se sada oni nalaze u Potprostornom kontinuumu, ali to je sve domen teorije. Dok nauka ne uznapreduje, o ovom slučaju moći da pričaju ljudi kao što sam ja, potomci prvih izbeglica nakon građanskog rata u Bosni koji su utekli na Novi Zeland. E sad, jedino se postavlja pitanje. Ako ikada budemo mogli da vratimo Srbe, da li će to iko želeti? Hvala na pažnji!

Fenomen kad ,,Frikom'' svakog sledeceg leta (jos od devedeset sedme) poveca cenu sladoleda za po pet dinara

Siguran znak da je seljak prodao njivu pored autoputa. Seljak zbog toga što je odmah seo u mercedesa, ne zbog njive ili mesta stanovanja, nemam ništa protiv ratara koji nas 'lebom 'rane već ih poštujem više od mnogih urbanih kvazizanimanja.

Kako pokazati selu da se ima, da se može? Kuća i auto, najupečatljiviji simboli. Tek posle idu kajle, garderoba, satovi.

Mercedes je auto ostalo su prevozna sredsta, njegova je deviza još od kada je gledao gastose iz Franfurta kako pred zadrugu dolaze kolima sa sjajnom trokrakom zvezdom i poručuju zidarca za sve. E neš ga majci i ja ću da se vozim sa stilom! Ne Fiat Stilom, mečkom bre, onom najvećom!

Onda mečkom pravac kod majstora, a gde bi. Dobro, prvo u glavnu kafanu na centru sela pa kod majstora. Ili sa majstorom u kafanu, najbolja opcija. Pa se pred svima dernja kako oće drečavu boju i stiropol desetku da mu majstor "turi" da bude kako valja. Al oko prozora da udari drugu boju da ima kontrast(dal se tako kaže?) da upada u oči.

Neka crkne selo, neka se vidi da imam, da sam teškom mukom zaradio. Nije lako bilo prodati askurđelovu njivu koja je decenijama hranila moju porodicu a slučajno se našla na trasi autoputa pa će tu sada biti lepo predstavništvo ugledne strane korporacije.

Da se razumemo, znam ljude koji su kapital stečen na ovaj način pametno iskoristili za obezbeđivanje lagodnijeg života i pametna ulaganja, ali ovde je priča o onima koji su pare spiskali na pokazivanje i dokazivanje pa su u neretkim slučajevima opet palili traktore i tražili beneficije od države za naftu. To su oni koji su seljaci u duši a ne po opredeljenju.

Došao je kraj školskoj godini. Svi smo veseli istrčali iz svojih klupa, teške rančeve i knjige ostavili kod babe na tavanu. Vraćamo se igri i šali. Leto je došlo u naš kraj. Počeo je odmor za sve nas. Bar sam ja tako mislio.

Kao i svake godine, protiv moje volje, odveden sam na selo kod tatinih. Tamo me je sačekala moja baka, umornog lica i mekih ruku. Deda je već bio utreskan, ja ne znam šta to znači, ali sam čuo od babe i tate da je on takav. Verovatno ga boli stomak ili tako nešto, uglavnom, znao sam da nešto nije kako valja. Pošto smo kasno doputovali, mama mi je objasnila da je razlog našeg dugog putovanja taj što je tata iz neke pripizdine i vukojebine. Ona tako govori kad tata kasno dođe sa posla, jer ga šef duže zadrži. Ja to razumem. Moj tata je degustator alkohola u nekom preduzeću. Ja sam išao jednom prilikom kod njega na posao i video da on i kolega Mile drže te flaše u ormarićima i malo-malo odlaze da provere kakvo je to piće, a kada se vrate viču "Dobro je, odlična". No, da se ja vratim na letnji raspust. Morali smo odma' da legnemo, jer ujutru treba uraniti. Čeka nas ceo dan na njivi, tj. livadi. Mora seno da se skuplja. Tata vozi traktor, a deda balira seno, a onda svi mi zajedno to seno sakupljamo i tovarimo na prikolicu.
Jutro je svanulo. Probudili su me rano, baka mi je podgrejala mleko, donela keks, a deda je i dalje bio utreskan. Baba ga je psovala i klela, proklinjala dan kad se udala za njega. Meni je dede bilo žao, po njemu se videlo da ga boli stomak, jer je kad-kad uzdisao i psovao komšiju Jovića što je stavljao šećer. Nisam najbolje to razumeo, ali nije me ni zanimalo. Tata je upalio traktor i bilo je vreme da krenemo. Kad smo stigli na njivu bilo je mnogo sena, ptice su u velikom jatu jurnule u nebo, uplašio ih je zvuk traktora. Deda tu njivu naziva "Prcalište za vukove", jer ima dosta uzbrdica i nizbrdica, pa ima nekih skrivenih mesta. Ja nisam video ni jednog vuka. Krenuli smo da radimo, ja sam na svakih tri sata trčao po vodu, noge su me strašno bolele, ali mi nije bilo teško. Na putu do kuće sam video komšiju Jovića kako radi one bezobrazne stvari sa maminom sestrom, a mojom tetkom. Pokrio sam oči i samo protrčao. Nisu me videli.
Kako je dan odmicao, a posao se bližio kraju, nas je umor stizao. U jednom trenutku iz traktora se čulo tupo krc, krc, puc, puc, proključččč. Tada je tata naglo zakočio, a iz traktora je kuljnuo taman dim. Deda je počeo da psuje dan kada ga je napravio i spominjao je neki kamen koji bi bolji napravio. Nisam znao da moj deda zna da pravi traktore i kamenje.

Volim letnji raspust, volim da odem i u selo, volim i kada deda psuje tatu, jer ume tata i mene da opsuje. Rekao sam tati da sam video tetku sa komšijom, a on me je samo potapšao po glavi i rekao kako je super što sam baš njemu to šapnuo i da sad ne mora da vrati nekih petsto evra.

Osoba koja se angažuje da nanovo odradi posao koji je vec završen i tako pokupi sve zasluge.

Napredniji oblik od "sutra počinjem da učim" ali sa istim krajnjim ishodom.

Užičani su poznati po svom govoru, koji je jedno vreme važio za najčistiji i najispravniji u Srbiji. Sada se najispravnije i najčistije govori na području Valjeva i Loznice. Užički govor se nekako „poseljačio“ u poslednjih 20 godina.

Iako Užičani nikada nisu imali problema sa padežima i korišćenjem istih, itekako imaju problema sa akcentima, hteli oni to da priznaju ili ne. Dovoljno je slušati užički radio ili gledati nekog Užičanina na televiziji i primetiti da Užičani jako otežu izgovor kod velikog broja reči. Naravno, većina Užičana će zatvoriti oči pred ovom činjenicom i reći : „Bolje da ja pričam užički, nego da zavijam kao Beograđani. Ko ih bre jebe“

Pojedine reči u srpskom jeziku imaju specifično značenje samo u Užicu. Primera radi, reč mutan u kontekstu : „On je baš mutan lik“. Na užičkom to znači da je neko zanimljiv, dopadljiv, cool. Kada ovu rečenicu izgovorite bilo gde van Užica, ljudi ce pomisliti da je to neko ko se bavi ilegalnim radnjama, odnosno da nesto muti (što je i logično, zar ne?)

Užičani, takođe, obožavaju da skraćuju reči. Po tome su jako poznati, pa se čak i studenti iz Užica u Beogradu prepoznaju po tome. Kao da im na čelu piše odakle su. Kao primer, evo liste nekih reči, datih sa prevodom u produžetku (za ljude koji nisu iz Užica ili ne razumeju). Osećajte se slobodno da listu dopunite u komentarima (naravno sa prevodima za one koji ne razumeju).

Student1 : „Sutra idem Užice“ (Pravi Užičani NIKADA ne koriste dva slova u, jedno pored drugog.)
Student2 : „Extra, spiči jednu kompletaru i za mene“

Karakteristične kratke reči : EVE, ENE, ETE

„Eve ti kilo rakije“, u ekstremnim slučajevima „Nadevo ti kilo“ – „Evo ti litar rakije“, označava davanje.
„Ene, duga!“ – „Eno je duga!“ ili „Pogledaj, duga!“ – Koristi se pri pokazivanju na nešto.
„Ete ti, jebalo te ono!“ – Označava davanje, slično kao i kod EVE, ali ljutito ili
„Gde mi je ranac?“ - „Ete ga“ – Označava pokazivanje na nešto.

Ko no to bi? – Ko ono to bi? (Inače najkraća srpska rečenica, sa 4 reči i 8 slova). Varijacije ove rečenice su: De no to bi? – Gde ono to bi? i Šta no to bi? – Šta ono to bi?

Skraćivanje pojedinih reči odsecanjem slova T na kraju istih : Vlas, čas, krs, lis, prs, mos, mas ...

Ček – čekaj
Jes – jeste
Jok – nije (ovo je, doduše, turska reč i znači NE)
Nek – Neka
Nemo – Ma nemoj
Numem – Ne umem
Oli? – Hoćeš li? (ovo skraćenje vuče korene iz Crne Gore, ali se puno koristi u Užicu)
Nasce – Nastavnice
Našče – Nastavniče
Upremase – Naspram, jedno prema drugom
Dela, dela de, dela der – Označava odobravanje, odnosno celu rečenicu : „Mislim da bi trebalo da to uradiš“. Primer : „Razmišljam da počnem dučim“, „Dela! Da se nisi rano setio?“
Jašta, jašta čini – Reč koja ima potvrdno značenje, da. Takođe se moze koristiti kao odgovor na SVAKU rečenicu ili pitanje.

Spajanje dve ili više reči :

„Nek je sasrećom domaćine.“ – „Neka je sa srećom domaćine.“
„Eve mi ga sin viškuće, igra se.“ – „Evo ga moj sin, iznad kuće, igra se.“
„Meščini da sam ga video.“ – „Meni se čini da sam ga video.“
„Ošdoći? Kašdoći?“, „Doću. Saću“ - „Hoćeš li doći? Kada ćeš doći?“, „Doći ću. Sada ću.“

Skraćivanje rečce da je jako često i karakteristično :

Didem – Da idem
Duzmem – Da uzmem
Dučim – Da učim
Dubijem – Da ubijem
Dizađem - Da izađem
Duradim – Da uradim

Skraćenje reči sa na s, koje je vremenom prešlo na z :

„Ček da siđem zbrda“ – „Čekaj da siđem sa brda“
„Ja se zimi grejem zdrvima“ – „Ja se zimi grejem na drva“

Žena koja propeva nakon što joj pritisneš pičku. Elem, to je žena koja se nakon kvalitetnog snošaja u potpunosti otvori i sa partnerom podeli sve što ima, bilo da je partner to tražio od nje ili ne. Takvoj ženi je jedan dobar treskavac potreban da u muškarcu nađe sve što joj fali - rame za plakanje, ljubavnika, utehu, čoveka od poverenja i prijatelja.

Fin, kulturan način da objasniš zašto wc i svi putevi ka njemu moraju biti slobodni celog dana.

Oni su klasika. Oni su takva jebena klasika da u poredjenju sa njima kadilak, pustinja i rok'n'roll izgledaju kao izlazak u diskoteku. Oni su iskusni. Pre. Plave, svetle oči, bradica ispod usne, proćelava, proseda, a duga kosa(nikako neuredna, ne, ne...).
Šta rade matori Italijani? Matori Italijani rade stvari koje matori Italijani obično rade. Oni kuvaju neke paste, špagete, piletinu sa testeninom, ćufte, prelive, nadeve, sve sa nekim vinom, maslinovim ulje, mariniranje, ovo, ono... Uz njih je neka mlada gospodjica, nikako ljubavnica, već ćerka možda, nećaka, drugarica, obavezno lepa, koja prima komplimente, kikoće se, proba sos prstićem, sugeriše da treba malo soli možda... Tebi za ljubav, draga, ide prstohvat, da nisi ti kazala, onda nije ni trebalo... Opet kikot. Jelo je na nivou prosečne musake, ali uz takvu priču, ukus je božanski.
Matori Italijan je visok, uspravljen, koža mu je tamna od sunca. Zavrće rukave košulje izmedju lakta i zgloba, ako je hladnjikavo prebaci prsluk. Pije vino, sedi sa ženom, koja je tiha, voli male poklone, sitne osmehe, cveće, muziku i njega. Slušaju stare italijanske romanse, vole mladost oko sebe, otvorene koncerte kod zidina starih gradova leti, kada pokazuju novim generacijama kako su to oni nekad, pa počnu da plešu, tako i tako, lepo i kratko ipak, godine su to. Ali galantno, lepršavo, šarmerski.
Matori Italijani su verni, i mirni kao jezerska voda, tu i tamo zatalasaju, pristojno, dosledno, povratno. Nije to kao nekad... A kako je bilo nekad, pričaju ponekad posle koje prerane čaše crvenkastog vina nekim mladim mangupima koji ih podsećaju na njih. Negde kod pete sede stavili su tačku, priznali jedinoj u srcu da su sve druge bile važne, bile divne, kao septembarsko sunce na Siciliji, kao kasno proleće u Rimu, kao firentinska jutra sa zracima medju zvonicima... Bile. I od tada, samo jedna ih vodi, u šetnje, u spavaću sobu, u smrt, kad joj dodje dan.
Oni su vrsni poznavaoci sporta, savremenici Paola Rosija, sa kim su se kalili nekada davno, iz sopstvenih priča, ali žene su ih odvukle noćima toplog vazduha i rečima crvenog zvuka, pa sada tek ponekad neki od njih namesti slobodnjak ili zalepi loptu za čelo, pa je prebaci na vrat, onda peta, štikla od pozadi, dočeka je na grudi, pa na butinu, umiri na stopalu, nasmeje se, spusti je na zemlju... Nasmeje devojku, zadivi mališana, podseti momke zašto se igra fudbal...
Matorih Italijana uskoro neće biti, zameniće ih neoženjeni matori žabari, ekvivalent našim tečama nejebačima, koji će na račun tudje stare slave pokušavati da ispune starost nečim što vredi proživeti. Umiraće kao mladi djedovi.
Matori Italijani se bude rano, piju kafu, rešavaju ukrštene reči dok im traje kafa u šoljici; Ležu kasno, nakon šetnje ili sedeljke, i poljupca za laku noć. Dan počinje i završava ugodno, i to je dobar dan. Savršen. I da je poslednji, ne bi ništa menjali.

Veoma slaba rakija. Ovaj izraz se najčešće može čuti u župskom i paraćinskom kraju, u kojima sva žestina slabija od pedeset dva posto alkohola važi za izlapelu. Elem, uvek treba uzeti u obzir i kraj iz kog je osoba koja vam nudi rakiju jer može da vam se desi da razočarate svoje nepce nekom brljom ili pak da pogorite ono malo zdravih organa što vam je ostalo.