Covek laksativ.

Ili Зрьнко Колъик, daleko je najmističnije ime pomenuto u pričama s prašnjavih svitaka koje su deo tanke zaostavštine praslovenske zajednice. Ime ovog simbola svetlosti vodi poreklo od reči “zrno” i veruje se da je nastalo na festivalima plodnosti na kojima je izvođen obred pri kom bi glave porodica formirale krug prosipajući seme iz desne šake, dok izgovaraju čuvene stihove

“Зрьнко, Зрьнко, держи хвост,
принеси нам быстрый рост!”.

Verovanje u Zrnka se, iako je nastalo sa uporištem u agrarnoj populaciji, velikom brzinom proširilo kroz narod. Zrinko postaje zaštitnik svega čestitog i poštenog, božiji izaslanik i nesuđeni Robin Hud stanovnika hladnog i mračnog Zakavkazja. Iako Njegovo postojanje nikad nije potvrđeno, Njegov lik, onakav kakvim ga je narod učinio, stajao je iznad svakih kučnih vrata, bio neizostavan element gravure kovanog novca i improvizovanog sapuna od masti kojim se prala odeća na reci.
Njegove oznake postale su najcenjeniji ukrasi i stajale su na počasnom mestu na svakom plemenskom veću. Njegove reči za koje se nije sa sigurnošću znalo ni da su Njegove su besomučno i neumorno generacijama ponavljane i tumačene.

Kada su sloveni pokršteni u srednjem veku i saga o najvećem dobročinitelju o čijim su podvizima ispredane nebrojene priče pored logorskih vatri i na čiji su sam pomen devojke obarane s nogu, polako je iščezavala. Posle kristijanizacija, islamizacija i svih acija koje su protutnjale slovenskim tlom, posle oslobođenja i uspostavljanja demokratije, bile su potrebne godine, ali na kraju je usledilo neminovno vraćanje korenima.

Naš junak se vraća na tron, nadahnutiji nego ikad da sačuva svoje slovenske narode od svega što bi moglo da ugrozi dobrobit njihove duše. Takođe, ni vera u Njega nikad nije bila čvršća. Njegov lik, koji je zauzimao značajno mesto ranije, vraća se među nas.
Njegove tople oči gledaju nas sa svakog programa, sajta, paklice cigareta, toalet papira, sapuna od kozjeg mleka, kese od pet kilograma nemasnih medenjaka i večine poznatih industrijskih proizvoda. Njegova aura je praznik koji svojom nedokučivom duhovnošću bdi iznad svakog slovenskog ognjišta u tišini večnog, čuvajući slogu zajedno sa duhovima predaka, prosjački ponizan i kraljevski veličanstven.

Njegovo postojanje i dalje nije utvrđeno, ali zna se da je svuda. Kad god izgovoriš Njegovo ime, On dolazi na krilima vetra, pevajući svoju magičnu pesmu. Zrnko je kao vazduh. Zrnko je kao ljubav. On je ono čemu se nasmeješ ujutro i ono zbog čega se kafa sporije hladi. On je strofa “Зрьнко, Зрьнко, держи хвост, принеси нам быстрый рост!” koja odjekuje u kišnom danu. Zrnko je u svemu i deo je svega.

Naravno, kako su se sloveni u današnje vreme uveliko podelili, svaki narod ispevao je svoju varijantu mita. Iako je On samo jedan, za Njega danas postoji mnogo imena.
U Češkoj, to je Zdenek Kulek, U Rusiji Зрьнко Чолик, u Makedoniji On je Zmejko Kolek, dok Bugarski naziv za Njega glasi Zarek Koleski.

Najviši stepen sjebanosti. Budiš se, i priklještiš tukidida. Jaukneš i od tog trenutka osećaš da danas nije tvoj dan. Nekako se odteturaš do kupatila.,hramljeći na jednoj nozi. Usput udariš u par ivica i natakneš se na kvaku. Staneš ispred ogledala, i primetiš da je prljavo. Sad su već one sitne stvari počele da ti idu na živce. Gledaš u ogledalo sa određenom dozom gađenja i čkiljenja na jedno otvoreno oko. Neobrijan si. Raščupan. I zdibaš gore od tri nepokrivena leša na promaji. Ajde pod tuš, šta ćeš. Ali jebiga, nema tople vode. Proklinješ položaj u kojem si se probudio i ulaziš u kadu. Ladno, u pičku materinu. I, kako je sreća htela, keva otvara prozor i udari promaja kroz kupatilo. Smrzneš se k'o pička, i dereš se na Lika Gore: ''Jel ti zanimljivo ovo?! Da me jebeš ovako,a''?! Izlaziš iz kade, zamalo izbegnuvši poljubac sa podom, zato što je neko prosuo vodu. Razdereš se na najbližeg člana porodice. Sad ti je lakše. Vreme je za brijanje. Ali, kako je majka losiona htela, nema afteršejva. Jebeš brijanje. Razbuđen i malo čistiji, odlaziš do sobe da se spremiš za školu. Baciš pogled na sat. Kasniš. Proklinješ onog koji je izmislio satove, i časove, i tvoj već iziritirani nervni sistem nekako tu uglavljuje i seme i ''mrtvog Pantelića''. Žuriš da 'vataš bus. Busa nema. On kasni. A, bogami, i ti. Šta ćeš, uzmeš, sprintaš do škole. Nekako stigneš pre zvona, sa obe odvezane pertle, zadihaniji od planinara na 7000 metara, i znojaviji od ''onog malog debelog što ne zna da laže''. Pretrčavaš ulicu, i gaziš pravo u baru. Odoše patike. E, u pičku materinu i sa današnjim danom. Stižeš na čas, mokar i izmoren. Svi te hvataju ispod oka. Sedaš u predzadnju klupu, i moliš se da dan prođe što brže. Ali, slaba vajda. Prozvan si po dnevniku. ''Profesorka, stvarno nisam obnavljao, naučiću za sledeći..'' Bandera. Pu, jebemti, ko te napravi. Sada već mrtvog Pantelića zamenjuje cela profesorkina porodica i jedan nevini zid koji ti je zapao za oko. Nekako proguraš školu. Hvalim te bože. Pun si dobrog osećanja, kao da samo nabolje može da krene. Eh, da je tako jednostavno. Opet nema busa. Šta ćeš, gde ćeš, vraćaš se peške kući. Usput te zaustavi jedno desetoro male prgave dece sa ispruženim rukama. Teraš sve to u kurac, grišće te savest sutra. Samo da se dokopaš ulaznih vrata. Ali tuki, taboravio si ključ. Zvoniš komšijama. Neko je dovoljno glup da otvori. Ulaziš u zgradu, pališ svetlo, kad cvrc, pregorela sijalica, i sapleteš se o prvi stepenik. Kuneš se da ćeš da spališ celu Elektrodistribuciju jednog dana. Aleluja, kući si. Keva te čeka sa standardnim ''Kako bilo u školi, sine?''. Samo odmahuješ rukom, bacaš ranac, i legaš na krevet. Preživeo si.

Likovi i ribe koji se zanimaju od malena političkim igrarijama na tlu Srbije. Obično se uglavljuju u omladinske grupacije raznoraznih stranaka želeći pre svega POSAO. Jebi ga, takvo vreme došlo. Oni su svakako samo deo mašinerije koja radi na lokalu, dok drugi su omladinci više klase: ćerke, sinovi i seksualni objekti starijih članova stranke koji će pre naći posao od gorenavedene paradne snage.
Paradna snaga služi samo za paradu, organizaciju, pripremu i raspremu. Boga mole da njihova stranka pobedi na lokalu da bi konačno dobili visokoplaćen posao evidentičara brojeva mobilnih telefona sitnih činovnika mesne zajednice koji su karakteristični za fakultetski/srednjoškolski obrazovanog čoveka koji naprosto mora negde da se umuva preko stranke da radi.

Popušiti karu života. Prebaciti se s konja na magarčev kurac i bolno aterirati na najniži podeok skale bitnosti.

Obilaženje kafana u kojima rade isključivo konobarice, na nivou jedne manje opštine. Nema smisla ako se obilaze kafići u velikom gradu, što zbog njihovog velikog broja pa se ne može obići za veče, a I mora se potrefiti neki gdje je jedna dobra konobarica, pa se izgubi draž za traganjem. Ovako između dva zla biraš manje, I nadaš se boljem u idućoj kafani. I tako to krene , negdje pred veče, otisne se odabrana ekipa na putešestvije. Vođeni glasinama, uđeš u prvu kafanu koja liči na gubavca, što visi to I otpada, fali komad zida, okrajak šanka, I nogar od stola.Gazda ne da ture da mu je posljednaj.Ali zato kod konobarice preliva ko da su je pravili NS seme I pančevačka azotara. Drmneš tu dvije tri, nisi ni ti zagrizo da je muvaš a I njoj je tek počela smjena pa logično, nećeš jebati. Nećeš jebati ni ovako ni onako, nigdje, zato svi idu na turneje ali je konkurencija jaka pa samo rijetki uspiju piti do kraja smjene I biti u stanju da mogu jebati. Ideš u drugu kafanu, bolje su konobarice, čuo si tako. Samo nisi kontao da je tu sjedište drvne industrije. Ali za konobarice su bili u pravu, dobre. Ostajete tu. Kafana pored puta, a ona dobre volje. Odlazi sa nekim šumarom u carske odaje, nakon nekoliko minuta izlaze, on ne može više stajati na nogama, a ona se ponaša kao da joj je trn up’o u oko pa ga izvadila I nonšalantno sjeda drugom u krilo, a trećem već šalje poljubac. Ljubomorni jebač započinje kavgu. To je rat klanova u drvnoj industriji, između sjekača I brentaša. Skontašmo da mi stojimo između dvije vatre ko radikali na b92. Sporazumjevamo se pogledom, a moj kum cijedi kroz zube ne pomjerajući usne, ko logoraš kad ga juri oberšturmfirer:”Ajmo , izginćemo”. Pokupimo se kod prvog razbijanja čaša, da nas ne pomješaju sa suprotnim taborom, I razgulimo. Idemo u iduću kafanu, sa vrata nas dočeka pičvajz, konobarica odvalila sisu ko bromzu ovna predvodnika pa krivi nekog baju što joj dobacuje, jebe mete ništa ne ostavlja kaže kako je bila na demonstracijama u Beogradu I murija je jurila da ce mu se krvi napiti,naruzi ga ko baba Sarova. Nema ni tu ništa, idemo dalje. U sledećoj se popičkale konobarice pa smo se ponadali da ćemo gledati tuču ženskinja ko u američkim filmovima, ali ništa ni od toga, bilo trijeznih, pa rastavili. Vakat kući. Sretne se tu svakojakih likova, seoskih pijanaca, normalnih likova, propalih I uspješnih studenata, sirovina I mekušaca, svi okupljeni oko nje, jedne, jedine, konobarice. Hvala im što postoje, ako ikad budem imao kafanu biće I konobarica.

Sipaj mi ulje na ovo moje užareno stanje, bole me kurci, oguglao sam! Utrneo sam, sine, na to. Jebeš ga, kasni mi plata, a došli da režu struju, znam da nemam odakle, jebe mi se. Sedeo sam u mraku i '95 i '99. Sipaj i naftu! Sipaj i benzin! Ma landara mi pišore!
A to: to mi ne sipuj! Da ti ne bi' jebao čorbu od Isusove koske!

„POGLEDAJTE kako se stvari kradu!“

~ Džordž Buš Mlađi

„Iskreno nas više nije briga. Oni se samo bore kao deca. “

~ Kapetan očigledan o Balkanu

Balkansko poluostrvo je istorijsko mesto na Zemlji i značajno mesto na Farskim ostrvima. Njegova istorija datira od početka čoveka i bacanja kamena. Neki od prvih oblika ljudskih bića evoluirali su na ovoj teritoriji i od tada očigledno više nisu evoluirali. Balkansko poluostrvo nalazi se levo od kraja sveta. To je najsjebanije mesto na svetu, neposredno ispred Skandinavije.


Istraživači tek treba da pronađu Balkan. Priča se da je to negde između Evrope, Azije, Afrike i krajnjeg idiotizma.

Demografski podaci

Ovu teritoriju su uvek zagađivale mnoge vrste, posebno albanska (ilirska ili grekofobična) i crnogorska (lazodojska) plemena, kao i bugarski (tatarofonski), grčki (monkeidonophobic) i majmunski (Firomians ili Bugari iz samo-obične-idiotske ) plemena, pod vođstvom srpskih (Ifuckiouallfuckinfuckheadedfuckheads) vrhovnih plemena. Danas je zemlja naseljena milionima ovaca i:

Albanci (koji su posvećeni napornom / mekanom / psećem radu na tome da postanu većina na Balkanu, Švajcarskoj, EU i ostatku sveta, čak i Kina (do sada neuspešno, ali Vlada SAD radi na rešavanju tog problema))

Bošnjaci (kriza identiteta, ali oni znaju da nisu Srbi niti Hrvati)

Bugari (koji su u stvarnosti Cigani i Turci i Tatari, ali svi ostali Sloveni su Bugari)

Hrvati (što će izazvati nerede bilo gde, bilo da se radi o tenisu, vaterpolu ili rukometu ili dalmatinskoj izložbi pasa)

Grci (koji su vlasnici svega, zapravo su šanse da oni stvarno poseduju vas, ali vi još uvek toga nisu svesni. Vole sir.)

Cigani (svuda su, osim tamo gde bi trebalo da budu - Indija)

Majmuni (Firomians) (koji su drevni ljudi)

Crnogorci (koji su lenji Srbi)

Rumuni (država koja je nacionalno jelo je čorba sa želucem, salata od povrća i „sarmale“. Zemlja sa najviše Cigana koji govore mađarski jezik.)

Srbi (Najjači narod na svetu !!!.)

Slovenci (koji više nisu Sloveni, ali poput imena, peglanje nogu (ne shvatajte to doslovno) (mislim da to shvataju kontra-doslovno) (ne, drugi utisak) (da, na to sam mislio))

Turci (koji su ceo ovaj region okupirali 500 godina i sjebali ga u potpunosti i zauvek)

Sve te vrste imaju veličanstveni običaj: kukanje i prepiranje oko svih ostalih vrsta. Borba protiv plamena je moćna zabava i dovela je do mnogih srećnih festivala pljačke i pljačke na dobrom starom Balkanu. Turiste se podstiče da uđu i klade se u kazinima ko će pobediti u ratu (a tu je, naravno, obično jedan ili više njih, koje se obično vode horde varvara u odeći fudbalskog tima sa plamenim natpisima i vile, uzvikujući ime neke ekipe "foodball").

Istorija

10000. godine pre nove ere, malo pleme humanoidnih stvorenja uselilo se u centralnu Evropu. Ovo pleme bilo je predak današnjih Balkanaca. Rani, neolitski Balkani bili su jednostavno, ratničko društvo. Kad nisu u lovu, Balkani su obično bacali kamenje na glave svojih suseda, popišani na travu komšija ili su jednostavno provodili slobodno vreme ubijajući se. Iako se čini nemogućim, evolucija je uspela (blago) poboljšati Balkanijce, pa se neće međusobno često ubijati. Takođe, današnji Balkani nisu toliko dlakavi, neki od njih čak i hodaju ravno i artikulišu reči kada govore. Ali, divljaštvo je i dalje prisutno u životu današnjih Balkanaca. Samo je pitanje vremena kada će ustati i baciti kamen na glavu komšiji.

Religija

Balkanci su politeističko društvo, ali tradicionalno obožavaju samo nekoliko glavnih bogova. Pomenućemo neke od njih: 1) Ozujsko izgovara se O-zhooi-skou. Boginja sreće, plodnosti i smeha. Sudeći po nekim pećinskim slikama, predstavljena je kao velika boca jeftinog jakog piva. 2) Pelinkovac Palin-ko-vatz. Bog snage. 3) Spek Shpeck - bog zdravlja i muškosti. Obično se predstavlja kao kriška slanine. Drugi, manje popularni bogovi su Luk, Cevapi, Pečenica, Droga itd. Neka balkanska plemena takođe obožavaju mračne bogove poput moćne Rakije Rah-kee-iah - boginje smrti i ludila, zle sestre Pelinkovca. Rakija se obično predstavlja kao boca vrlo jake šljivovice. Religiozni rituali se izvode gotovo svakodnevno, što je važan deo života svakog Balkanaca. Nažalost, nemamo mnogo informacija o verskim ritualima Balkanaca, ali neka iskopavanja nam govore da su ti rituali uglavnom koncentrisani na to da se napiju, pevaju glupe pesme i (ponekad) pokušaju da uhvate ženu.

Takođe se mora reći da su bogovi koje su obožavali Balkanci dobro poznati širom sveta. Upravo su im druga društva dala različita lokalna imena. Neki od njih su se razvijali tokom godina, pa ne znaju svi svoje korene, ali sigurno ćete pronaći njihove tragove u svakoj kulturi / religiji na ovom svetu

Društvo

Balkanci održavaju vrlo jake društvene odnose između članova plemena, posebno muških ratnika. Mnogo vremena provode zajedno uglavnom slaveći bogove (vidi poglavlje Religija) i sisajući penis. Naročito kada njihove žene nisu u blizini - šireći epske priče o nečijoj borbenoj hrabrosti, seksualnim dostignućima ili izdržljivosti na pijenju. Iako su vrlo rječiti u ovim situacijama, u drugim stvarima su potpuno suprotne. Na primer, balkansko društvo ima problema sa određenim rečima, poput „rada“, „posla“ ili „posla“. Čini se da Balkancima nedostaje sposobnost da u potpunosti razumeju ove reči.Ova anomalija je posebno primećena u južnim delovima Balkana.

Žestok vid pretnje. Najžešći. Upozorenje dotičnoj osobi da bi je kosač mogao posetiti malo ranije nego što je planirao.

Poznato mi u pičku materinu, al' da ga jebeš ne mogu da se setim.

Radnja koja se uglavnom vrši kako bi se izbegli neprijatelji. Skup mera kojim se prekrivaju svi delovi tela od letećeg neprijatelja. Najčešće se vrši u krevetu i to u letnjoj noći, kad su temperature +25c, kad' nas uhvati san, iliti u najgorem slučaju u ranu zoru, kad neprijatelj vreba sa svih strana. Postoje razni principi takozvanog maskiranje, uzeti par ćebadi, jorgan, glavu pod jastuk nabiti, praviti se mrtav -ne mrdati dok komarac bombarder leti iznad glave i locira deo tela na kom će sleteti.

Zasnivanje institucije braka u epohi kada su naše dede i babe bili pred seksualnom afirmacijom. Sažeto rečeno - tapija na ženu. Pojedini se drže tradicije, pa evidentiranje u katastar praktikuju i dan danas.

Motiv iz makedonske narodne pošalice nakratko pomenute u kultnoj pripoveci iz NOB-a o Trajčetu partizanen banditen sa Karaormana i njegovom magaretu Dorču, ili Dorčetu ili kako već nalaže lokalna gramatika.

Glavni junak te priče je jedan poturica, kakvih je inače u tim krajevima bilo izobila uprkos plemenitoj krvi Aleksandra Makedonca koja samoproklamovano šiklja njihovim venama. Dakle, kako poturica generalno i nije bio neka retka pojava tako i ovaj naš nije bio po mnogo čemu poseban i da ne bi krajnje egzotičnog razloga njegovog turčenja niko, vaistinu, ne bi ni znao za njega. Naime, za razliku od ostalih koji su se, jelte, turčili da bi posle mogli da se turče po kraju on se proturčio, verovali ili ne, samo zato što mu se u jednom momentu dojeo pasulj. Možda će neko ovde i da zavrti glavom u neverici jer je FYR Makedonija po kvalitetnom pasulju čuvena, ali eto, njemu je dojadio, jeo ga danas, jeo ga juče, jeo ga sutra, uglavnom dodijalo mu je i seme zla tako bi posejano i strpljivo je čekalo trenutak da proklija.

Zaplet čitave priče kreće jedne vedre letnje večeri dok je naš pasuljar punog stomaka i obuzet crnim mislima kretao u kafanu. Sad, svi mi znamo da je kafana vazda bila najbolji lek svim brigama i svega ovoga sigurno ne bi bilo da ga neki šejtan nije naveo da preseče skraj šiptareve slast'ćarne gde je ugledao svog prvog komšiju kako se sladi baklavom i bozom. Nisu mu ni sline čestito krenule a već mu je sinulo, postaće Turčin pa će i on barabar s njima da jede tulumbe kao što je još Marija Antoaneta zapovedila. Kako je naumio tako i bi, namah ti se naš potomak osvajača Evropa i Azije oseti kao potomak Muhameda, nabavi čalmu i aleve šalvare ojačane na kolenima pa krete u mesnu zajednicu da se tako i izjasni. Lokalni Turci i poturci se tu, jasno, razduševiše i napraviše mu merhaba parti, a pošto beg naravno nije cicija doneo je svako i prigodne poklone, rezervnu čalmu, pojas sa pirotskom šarom, šiljate papuče za šutiranje kmeta... uglavnom bilo je svega i svačega. Oduševljen, naš ti hajvanlija zasede za trpezu i imade šta da vidi, prvo jelo koje su pred njega izneli beše pasulj. Kad je ugledao svog starog dušmanina novopečeni turčin pršte u smeh i reče: "pasuljča se eto otarasio nisam, a upravo mi pade na um da kao Turčin ne mogu više ni u onu kafanu gde sam išao na po digestiv snogu", i tu umre od žalosti.

Dakle, poenta ove priče je da su ti neke stvari jednostavno suđene i da, koliko god se korpcao, od njih ne možeš uteći.

Najvarljiviji osećaj koji može uhvatiti čoveka, koji se iz svog provincijskog mesta uputio u Beograd ili- što je još češće-u dijasporu, radi uhlebljenja.

Bila je to neka sumorna zima, ajde recimo devedes` i neke, kada zbog nedostatka benzina nije moglo iz rodnog Prčilovca ni lokalnim busom da se ide do najbližeg grada, pa se zaputilo pešice. Posle toga, iz voza u voz, iz busa u bus, bacanje poslednje marke koju si pozajmio od druga na izlaznu taksu i mito za mađarske lopuže... Dva dana kasnije, stiglo se nekako do "Beča u Njemačku". Tamo je neki nerođeni stric od nesuđenog zeta uspeo da ubedi gazdu da te primi da kopaš kanale...

No, to je bilo pre šurnaest godina. Ti si sada svoj čovek, zarađuješ više od srpskog akademika i uželeo si se rodne grude. Zahvaljujući društvenim mrežama, čuješ se sa svojom familijom svakog dana, sa nećakom koji se nije ni rodio kada si ti zapalio preko grane svaki dan igraš "Texas Hold`em Poker". Ni društvo iz škole te nije zaboravilo. Tvoja nekadašnja ljubav se još nije udala i flertuje sa tobom preko Fejsa. Ko zna, možda vas vreme i prostor nisu toliko udaljili...

Okej, razmišljaš čak i da se vratiš, ili makar da pomogneš svojima. Ali najpre da ih jednom kako treba obiđeš.

Vreme je prošlo, ružne stvari su izbledele, idilična slika zavičaja je ostala...

Postati konformista sa gravitacijom. Učiniti nešto posle čega svi putevi vode na dno. Iskazati iskrenu homofobiju ili antisemitizam na današnjoj političkoj sceni. Zasrati do balčaka.

Izostanak bilo kakvog vida kontracepcije u sportskom duelu, dok te protivnik u jednini ili množini puni k'o kuvarica Rajka paprike u studentskoj menzi. Dakle - brzo i bezosećajno. Biti nemi posmatrač događaja na terenu sa nepodeljenom željom da glavni sudija što pre označi kraj.

Ostati dosledan svojim principima, ne uzmaknuti ni pedlja. Držati se one stare, na muci se poznaju junaci i biti nepotkupljiv i zatvoren za sve mutne radnje. Ali kako to obično nije dosta da bi se mahinacijama stalo na put, morate preduzimati drakonske mere i sebi dodeliti ulogu večno istrajnog Don Kihota. Kao takvi morate na sva zvona oglasiti, šta se dešava u sredini oko vas, često podmetnuti svoja leđa i istrpeti čudne poglede ljudi oko vas, a i dalje ostati pri uverenju da radite nešto od nacionalnog značaja.

Koncentrat promiskuiteta. Beverly Hills na srpski način – Brenda Dilana, Dilan Keli, Keli Brendona, Brendon Brendu, Dejvid Stiva... i tako u nedogled, sve dok se maksimalno ne izmiksuju telesne tečnosti na nivou male naseobine. To je praktično ista količina radodavanja kao i u metropoli, samo podeljena na manje kvadratnih kilometara i glavića stanovnika, što zna da deluje zbunjujuće za došljaka, koji je recimo iz te metropole došao kod babe na vikend ili slavu. Sve dok dotični ne uvidi prednost novog lica među već viđenim seoskim življem.

On je stvoren da prkosi prirodi i proizvodnoj infrastrukturi, kao i svemu postojećem.
Može da pada kiša, ali njemu će biti otvoren prozor da "vuče" dim cigarete, može da bude mraz, ali njemu ne lede kederi, jer mu je kum doneo glicerin da podmaže kedere. Putevi mogu biti katastrofalni, ali on će i dalje terati službeni auto 80 km/h preko rupa, jer je to "njemačko" auto.
Prvo i osnovno pravilo za njega je, žensko nije za volan!On je naučen da retrovizore ne koristi u pravu svrhu, jer retrovizori su stvoreni samo da ženskadiju ocenjuješ otpozadi.
On ne voli pešake, jer da su normalni, ne bi išli pešice.Signalizacija na putu i saobraćajni znakovi ne koriste kurcu, jer to je napravljeno samo da bi neki direktor preduzeća koje proizvodi ili uvozi aluminijum oprao pare.
On se razume u automobile, žene i kladionicu, tzv. trijumvirat.Sirena služi samo i isključivo samo da bi onog ispred sebe opomenuo da krene na žuto, jer ne isplati se svaki put vaditi dizalicu iz kola kad neki ludak stoji na žutom.
Vozači motora i biciklisti nisu učesnici u saobraćaju, jer da su normalni, ne bi pustili da ih duva vetruština.On je najveća zbirka narodnih umotvorina, tj. psovki koje mogu da se izgovore u vremenskom intervalu od jednog minuta.
On u svakom momentu zna zašto dizel vozila dime pozadi, ako su starija od 10 godina.Pomaže u nevolji, samo i isključivo samo dobro stojećim ženama i devojkama 18-25 leta!
*On ima jednog jedinog prirodnog neprijatelja, a to je saobraćajni policajac.

Radni naziv definicije:''Idiotizam Srpske vlade''
Godina: 2005.
Krajnje vreme je bilo da se Yugo, koji se već 25 godina proizvodi (sa neznatnim izmenama)zameni.Stanje u državi je katastrofalno, para nema ni za penzije, a kamo li za razvoj novog automobila u Zastavi. Mudraci srpske vlade su došli na ideju da kupe licencu Fabrike Italianskih Automobila Torino, za njihov mali, jeftini, gradski auto Punto2.
*Punto2 je nastao još 1999. kao naslednik uspešnog modela. Godine 2003. je restilizovan kako bi pratio nove trendove u dizajnu, ali je tehnika u njemu ostala ista.

I dogovor beše postignut.Srpska vlada je FIAT-u plaćala licencu za Punto, i određeni procenat za svaku proizvedenu jedinicu ovog automobila, uz obećanje da će se on jednog dana proizvoditi u Kragujevcu.Italijanska fabrika je nastavila da proizvodi Punto2 , samo je sada nosio bedž Z10, i prodavao se na srpskom tržištu, a za svoje potrebe FIAT je izbacio potpuno novi model Grande Punto.

Godina: 2007
Bliži se vreme izbora. Vlada je u krizi, jer tokom svog mandata nije ništa uradila, i svesna je svog kraja.Država je u još većoj krizi.Ministar za prevare smišlja genijalan plan, platiće 400 miliona evra FIAT-u da ''kupi'' Zastavu, i u njoj nastavi da proizvodi i ovaj put i prodaje(bez carine) isti onaj Punto2 pod imenom Punto Clasic, a koji je do juče FIAT prodavao Srpskoj vladi kao Z10. Još veća ironija je, što je ovaj manevar iskorišćen u svrhu predizborne kampanje, i osigurao istoj Vladi novih 4 god. lagodnog života, nerada, i bespravnog bogaćenja.Nemojte da se varate da je FIAT uložio 700 miliona evra u ovaj projekat, 700 miliona evra je iznos kojim FIAT prebija dug Zastave za neisplaćena dugovanja za licencu Z10, jer se ona nije isplaćivala. Vlada koja je dosada pomenuti auto prodavala samostalno kao Z10 se odriče tog prava i profita!! u korist FIAT-a za nadoknadu od 300 evra po jedinici.

Punto se na našem tržištu prodaje kao domaći proizvod(sastavljen kompletno od italijanskih delova u Kragujevcu) po ceni od 6990 evra, sa uračunatim PDV-om, bez carine jer delovi koji stižu u Kragujevac se tretiraju kao poluproizvodi i nepodležu carinjenju.

Konkurencija:
Rumunska fabrika Dacia, izbacuje na tržište potpuno novi model Sandero, koji se sa uračunatom carinom i PDV-om kod nas prodaje za 6990 evra!!!

Godina: 2009
Mi proizvodimo automobil tehnički star 10 godina, koji smo doskora kupovali*čitaj preprodavali; i prodajemo bez carine po istoj ceni, po kojoj rumuni(kojima smo se dojuče podsmevali) prodaju nov, tehnički mnogo bolji, veći, sigurniji automobil.

Primer plastično prenesen na poljoprivredu: Imamo njivu i gajili bi paradajz al' nemamo seme.Kupimo od komšije gotov paradajz i na pijaci ga prodajemo kao da smo ga mi gajili.A onda komšiji platimo da dođe na našu njivu da gaji isti taj paradajz, ali ga sad on i prodaje tj. uzima našu zaradu. Bitno je da se po selu priča da mi pravimo paradajz.

Zaključak:
Naš razvojni put vodi samo u još veća govna.