Prolazak kroz groblje, u večernjim časovima, za normalnog čoveka nikako ne može predstavljati prijatnu i jednostavnu stvar - čula se izoštre sama od sebe a pod kožu mu se uvuku nelagoda i nekakav potmuli nemir, i on se trza na svaki šum, ubrzava korak, i jedva čka da se dokopa ulice i sveta živih iz kog je na dug i mučan trenutak bio potisnut.
Jer - kada muka natera čoveka da noću krene kroz groblje, i usput, iza kakvog spomenika iskrsne kakav šum ili pokret - u njemu oživljavaju davno pokopani strahovi i bapske priče i niknu mu pred očima zaboravljene prikaze veštica, duhova i utvara, i on samo moli Boga da što pre i po mogućstvu čitav stigne do izlaza i utekne sa strašnog mesta (po pravilu, iza spomenika se sunjaju pas ili mačka koji samo traže hranu, i svako traumiranje je smešna i nepotrebna stvar).
Sa druge strane, kada muka natera Dilan Doga da noću pešaci kroz groblje, i nešto šušne u pomrčini, on mirne duše i sasvim nezainteresovano konstatuje-pa dobro, neki jadan pas ili mačka cunjaju po groblju i traže nesto da pojedu (po pravilu, iz tame iskaču vampir, tiranosaurus, čudoviste sa osam glava ili kakva druga napast koja se vešto skrivala i čekala da ga ubije).

Medjutim, kada čoveka u Srbiji nevolja primora da noću prepreči do kuće kroz groblje, i nešto se mrdne iza spomenika i odvuče mu pažnju, u sećanje automatski krenu da mu naviru priče o drekavcima i vešticama i ludom komšiji koji se povampirio i sekirom ubio baba Jovanku, seti se scena iz Leptirice i Glave šećera i našminkanog Taška Načića u ulozi davitelja...I Srbin čovek smelo staje, okreće se, krsti se tri puta, pljuje u stranu i viče prema provokatoru-alo bre ukleta žgadijo, nemoj sad tamo da vam dodjem majke li vam povampirene i nevaspitane, malo mi je moje muke pa mi samo vi još falite (jebem li vam seme repertoar). No-po pravilu, iz pravca gustog i proždrljivog mraka iskaču novi predsednički kandidat sa nedvosmislenim dokazima boljitka, novi broj kurira i informera, kasapin u službi erste/aik/adiko/komercijalne...banke sa novim neverovatnim ponudama, Vučićević i Mitrović, džihadista sto u Alepu odseca glave iz nikom jasnih pobuda i maketa Beograda na hlebu i vodi, uvećani račun za struju, lik što plače nad sudbinom slane plazme, neka random kurva sa hepi televizije i Nada Macura...jednom recču-stoglavo čudovište koje baulja grobljem i hrani se dućama nesrecnih koji su primorani da tuda prolaze. I čovek se brže-bolje okrene i ubrza korak i moli Boga da se živ i zdrav dokopa izlaza i granice sa Madjarskom/Rumunijom/Bajramom (Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija), gde na trenutak uspe da odahne i odakle gleda da nastavi svoj put u pičku lepu materinu.

EDIT

Pisano pre tačno 5 godina, mislim u trećoj smeni dok sam još radio u jednom hotelu. Kačim ovde jedino iz razloga što se ništa nije promenilo (sem što nisam više u hotelu, to je dobro).

„Ne dozvoli da ti kukavičluk obraz uzme i ...“

Koliko god se trudio nije uspevao da se seti ostatka đedove rečenice na rastanku. Odneo ju je vetar s Gučeva, a sakriše je talasi valovite Drine. A s one strane Drine, nikad lepše i zelenije nego tog leta, činilo mu se, udarila sila i aluždija, da pregazi, otme i satre sve što mu u životu beše drago.

I zaista, hrabrosti mu nije manjkalo. Onomad, u pomamnom jurišu na Kosanin grad, tamo na vrh Cera, sam zarobi celu posadu jednog austrougarskog topa. Carski soldati se dadoše u beg, ali ih jedno njegovo resko: „Stoj ! Ne mrdaj !“ ukopa u mestu. Beše začuđen otkud to da ga razumeju, sve dok jedan od njih ne promuca: „Nemoj, brooto, mi smo naši ...“ Ubrzo saznade da su golobradi momci, njegovi vršnjaci, mobilisani tamo negde u Bosni da služe bečkoga ćesara. I sažali mu se srce ratničko, te ih sprovede u komandu. Malo zatim, Obilićeva medalja za hrabrost zasija mu na grudima. Lično mu je vojvoda Stepa prikopča na šinjel. Srce ovoliko, hoće iz grudi da iskoči. Požele da je soko, da poleti sa vrh Cera i sleti u Tičar-polje da ga vidi đed.

A onda, ratna sreća se okrenu. Počeše ogorčene borbe, ona sila i aluždija se učetvorostruči, Austrijancima se priključiše Švabe, a pomoći niotkuda. Saveznici izdadoše, seme im se iskopalo dabogda. U jednom od brojnih povlačenja i pregrupisavanja, nađe ga sestrino pismo i ubode ga u srce poput tesaka. Jedina beše preživela kaznenu ekspediciju. Tri dana se krila u seniku i gledala šta joj neljudi od čeljadi po avliji čine. Đeda su, veli, vezali za onu staru krušku u dnu bašče, i živome mu kožu drali, a onda rane solili govoreći: „Na, stoko srpska neslana !“ Krv mu jurnu u lice, damari u slepoočnicama zatutnjaše silovito i on gorko zaplaka. Žeđ za osvetom razdirala mu je utrobu, ali čak ni kasnije, kada su mu zarobljenici padali šaka nije imao srca da se iživljava nad vezanim ljudima. „Dajte mu pušku, ili tesak, pa da se poćeramo“ - govorio je ostrašćenima koji su ga nagovarali na zlo onom čuvenom srpskom „ko se ne osveti, taj se ne posveti“.

Potrgane deliće uspomena, pokušavao je da prikupi i dok se gladan i skoro bos, promrzao, probijao kroz bestragije Albanije. Pomisao na slobodu i povratak u rodni kraj davala mu je čudnu snagu da istraje. Ljudi oko njega su jedan za drugim padali, zaspivali u snegu, da se nikad više ne probude. A on je grabio i grabio dalje. Ka spasonosnoj obali velike plave vode, koju su zvali more, a koju on nikako nije mogao da pojmi. Zar ima i veće vode od njegove Drine ?

Iz razmišljanja ga trgnu skoro nestvarna scena – mala čobanska koliba na osamku, izgledala je napušteno. Ni ljudi, ni marve. Na maloj drvenoj polici pored vrata čučala su tri ražana hleba. Glad u njemu probudi zver i on bezglavo jurnu da je, konačno, utoli. Navali na prvi hleb kao vuk, a ostala dva htede da smota u torbak. Arnautski plotun nije čuo. Oseti samo da ga nešto žarnu po leđima, i da mu se nešto toplo i masno i lepljivo sliva niz prsa.

„ ... i ne dozvoli da ti guzica glavu uzme ...“ – kao tupi odjek dopre mu do svesti završetak đedove rečenice, tren pre nego što mu oči zauvek zgasnuše.

E pa nije ona na tom nivou, ona je izvan tog pop-folk vulgarnog sveta, ne duva ona u istu tikvu s njima, ona duva u prefinjenije kurtce, jer ona je erteesovo mezimče, bemusve, pevaljka za kulturne, ona je za pauze u utakmicama, za poluvremena, za ona tri minuta do dnevnika, do prenosa narodne skupštine, ujutru na početku jutarnjeg programa ili kada zakaže ekipa Trezora, napije se Bojana Andrić sa Tonijem Bedalovim.
Da, da, jutarnji koncert u 6 na Drugom koji gleda prašnjiv regal i lamperija: i onda se tu Ivana nešto okreće, previja, nešto rukama mami, zaziva vodopade, potoke, vetrove, neke aljinčetine se gužvaju oko nje, neki velovi, igra ona, očima zavodljivo kaže: jebi me na portugalskom i sa stilom, potoci, vodopadi, ona zabacila glavu, bisera veletanlić joj pada na grudi, ruža joj na dlanu i kuratz u drugom planu, duva u maslačak, vodopadi, potoci, oči joj cakle, laka erotika, laka, mada sise i ona napumpala, pa da pokaže, ali to su estetski zadovoljavajuće sise, kod skupljeg doktora Colića radila pa neće valjda u čekaonici s Miom da se susretne pa da nema šta da priča s njom.
Ona je srpska Areta Frenkilin, srpska džepna venera, srpski Mančmelou iz Leskovca, srpska nešto, Jordan, Ivana Džadžić umetničko Jordan, sestra od tetke Džombe iz Pečenjevaca, kulturna večito mlada dama, Perica Ognjenović pop muzike.

Omiljeni pisac: Duško Kovačević jer zna naše duše u dušu.

Ali kada Ivana Jordan pojede bananu popularnosti događa se neverovatna promena!

Malo ljudi zna za ovo što ću vam sada ispričati. U samom srcu Afrike, ipod jezera Viktorija, živelo je nekada drevno pleme Kosmodijana, ljudi srednjeg, zdepastog rasta, punijih usana i crnog tena. Oči su im obično bile crne crne, jer na površinu nisu izlazili, a jelte, logično da onda ne mogu imati svetlu boju. Bilo kako bilo, nisu ni oni bili baš naivni, il kako ih mnogi zamišljaju dobroćudni. Naprotiv, neretko su lovili slepe putnike i bacali ih u roblje gde bi radili do iznemoglosti. Bavili su se i oni istim radnjama kao i mi, živeli istim životima, ali su imali jedan nerešiv problem. Bili su grbavi. Neko mi je pričao da je to posledica nekog prokletstva, ali ja tad u to nisam verovao. Njihovi debeli listovi nosili su teret sve krivlje kičme koja bi u jednom trenutku došla do stadijuma kada izgleda kao banana. Njihov kralj Rektar I Hadžasempulatimirkovister već decenijama se borio sa tom neizlečivom bolešću. I tako, jednom on, kad mu je već dopizdelo da se lupa tukijem o čelo dok trči, naredi da se angažuje 10000 radnika i da se iskopa dijamanata dovoljno za jedan pojas koji bi se prostirao od bulje do moždine, sa sve prilepcima za oko kuka i grudi. Radili su danonoćno, kažu da je postojao red takozvanih "stepenika", kosmodijana poredjanih prema veličini grbe, tako da su oni koji najviše dohvataju bili na kraju i kopali pri vrhu, dok su najgrbaviji bili na početku i kopali pri dnu. Red se tako zvao jer ako bi ih pogledali iz profila, zbog veličine grba ličili bi na stepenice. Vratimo se na priču, oni su tako kopali dobrih godinu dana i bili bi nagradjivani svake 2 nedelje dobrom jebačinom sa okolnim kuravama... i to za džabe. I tako, kada skupiše potrebnu količinu dijamanata, kralj naredi da mu skuju gore pomenuti pojas, i na to se baci 1000 najboljih kovača. Kada je konačno stavio pojas, zanemeše celo kraljevstvo pred nesvakidašnjim prizorom. Pojas zasvetle i izleči kraljevu kičmu u sekundi. On čovek ne veruje, pa poče da trči, kad primeti "Tuki me više ne udara u čelo", i tad povika "Večeras slaviće kraljevstvo celo!". Ljudi počeše da se raduju, nabiše se u red da i njima pomogne ova magična sprava. I tako je kosmodisk u jednom danu izlečio više od 10000 zadovoljnih korisnika širom Kosmodije. Od radosti, i sam kralj se složi i nadenuše pojasu ranije pomenuto ime "Kosmodisk", što na kosmodijanskom znači "da se svetli u tami". Vremenom, njegova je funkcionalnost opadala sa opadanjem broja nepokradenih dijamanata, pa je danas napravljen od neke jadne plastike i još nekih gluposti. Šta ćeš. Ali ključna stvar u svemu, zapamtite, cena raste obrnuto od funkcionalnosti. Nekad je za dž lečio sve vrste kičmenih bolesti, vraćao sreću u kuće, babama i dedama podario unučiće, nesrećnim parovima darivao ljubav a neki kažu da je mogao i da reguliše stolicu. Ne znam, možda. Danas ne samo da te izadje pola plate sa još kamatom, već ti od manjeg problema napravi više većih, pa ti deluje kao da je taj mali nestao. Al jebiga, 21. vek je ovo, posle jebanja nema kajanja.

Međ' narodom srpskim, opšteprihvaćeni sinonim za najeb. Eufemizam za incidentnu situaciju koja najčešće podrazumeva i neku fizičku ili - doduše, znantno ređe - psihičku povredu po subjekta u bíti. U izvanrednim prilikama, može se koristiti i kao ironičan komentar na nešto inače hvale vredno. Znajući, pak, naš narod, te "prilike" su "izvanredne" koliko i fenomen Halejeve Komete, tj. pojavljuju se svakih 75-76 godina. Laku noć.

Zastareli(nadam se) običaj gde se stari ukućanin koji nema snage da se sam kreće, hrani i ostalo, provede kroz selo(da ga pokažu meštanima poslednji put živog) i da se potom odvede negde u šumu gde ga opale drvenom macolom u glavu sa ciljem da ga usmrte.

Hulk je bio luđaque prejakih razmjera. I najjači u CG sig inače ne bi ove priče ni bilo. Ma, možda bi i bilo ali bi bila drugačija, sig. Elem, ide ovako...

Rodio se Dragiša Gidra Hulk u familiju Rašovića u Podgoricu. Znači, Dragiša Gidra Hulk Rašović. Nije poznato ko mu ime dade ali to nije ni važno za ovu priču.

I ono, Rašovići bijegahu jedna od prvih familija u naselje Konik (od 99 pa nadalje ukazom Mugija Prvog poznato kao Konick City), možda ne baš prvi ali u prvih pet garantovano. Ono, šljlegli iz Kuča, bogati, fini, fino vaspitani, fino se nosili, znači sve top. Hulk (Dragiša Gidra Hulk Rašović, u daljem tekstu samo Hulk), inače treće im dijete bijaše drugačiji. Naime, bijaše poznato da je kuća Rašovića rađala samo junake tipa kad im okineš glavu oni po 7 dana hodaju i tako, ali, Hulk bijaše pizda i to tipa ona pizda koja kad mu narkomani uzmu loptu na poligon on umjesto da izvadi utoku i obračuna se sa istima on trči kući da zove oca i majku. Zdapi, najveća na Konik sig.

I ono, jednog dana prekurči ocu mu, inače Vidaku, kukavičluk sina mu Hulka te ga ovaj, Vidak, ispiše njega, Hulka, iz škole da mu ovaj, opet Hulk, više ne bruka pleme i ode sa njim, još jednom Hulkom, pod Ostrog da se vidi što nije u redu. Ne zna se tačno kakvim obredima su Vračevi pod Ostrog podvrgli mladog Hulka ali se on vratio jači nego ikad, ne zaboravi to nikad, i deje ta ekipa koja nikad nije stala, deje ta ekipa, zabava i šala.

Ali, šalu na stranu, znači, radila se teretana 5 dana u neđelji a dva dana se samo jelo i to jelo sudžuka bogomi i slanine samo, znači sve načural i izraste bogomi polijepo Hulk u gorostasa finoga. Okupio oko sebe 96. godište, malo pokazivao kate neke iz karatea što su ga putujući Šaolin sveštenici naučili prošle godine kada su bili pod Ostrog na razmjenu sveštenika, i ovi odma pali na to, da i oni nauče i tako, stvarao se polako Konički klan i tako počinje Hulk od uzimanja lopti sa poligona i dilova sa Malisorima pa sve do krvavih obračuna po ulicama Podgorice.

Bijaše to crno vrijeme za Podgoricu. Nastade nekakvi manjak nekakvoga morala svuda po narodu. Ako se pročulo da imas neku vezu kod Hulka sva vrata su ti bila otvorena i svuda si bio primljen ka' da si Klint Istvud. Imalo je to i drugu stranu medalje, pokušalo se do njegove 22 godine ukupno 44 atentata na mladoga Hulka no on je većinu izbjega' a ovo ostalo je prvi potega utoku i usmrtio napadača. I ono, što znam, dade mu to poleta, umisli da je prejak, da jači ne može biti. Ono, tako se bar njemu u glavu činjaše.

I tada čini prelošu grešku. Mišljaše da je toliko jak da može da osvoji i Vrela Ribnička (dio naselja u Konik đe policija ne smije uć' a ne običan građanin jer mještani Vrela pale eboli šamare i kradu joj sličice fudbalera). I okupi Hulk oko sebe svoju ekipicu, sprema se taj neki rad, 25 man na Vrelatada, tuča je bila krvava i duga i poslije 35 minuta vratili su Hulka na nosilima a on sav izboden, ama užas živi, 13 dana mu je trebalo da se oporavi. Tu postiđeni Hulk ne mogaše familiji na oči da izađe i onda što će, kako će, pravac za Kotor, tamo završava višu pomorsku i na brod đe se nalazi i dan današnji.

Svi se sećamo reklame "Kolač u tiganju, nemoguće"...
Nekada su naše babe morale da nauče prvo da kuvaju, pa posle da pričaju, ne bi li se dobro udale. Danas to i nije toliko bitno. Ovdašnje domaćice imaju trista kuraca koje će im pomoći da što manje vremena provedu u kuhinji, a što više kraj televizora uz Ezela, Jesenje lišće, Marisol, Esperansu i Horhea i još trista njih pederlauza, što samim tim povlači da će biti manje uz muža koji umoran dođe sa posla, što opet povlači da će gore navedeni ostati da klopa rol-viršlu ostalu od doručka ili u najmanju ruku-gladan! Jeb'o li je onaj ko je dovede u kuću!

Da raščistimo nešto na samom početku: bilderana nije isto što i teretana. Nikada nije bila, niti će ikada biti. Jeste, oba mesta posećuju dizači tegova (poznati međ' narodom kao bilderi), oba mesta imaju tegove, bučice i tako tome slične skalamerije, ali to nisu ista mesta. Bilderana je teretana nad teretanama, proto-teretana, alfa i omega, tačka na "i", kako god hoćete.

Dakle, nisu isto. Zašto? Zato što bilderanu posećuju samo oni pravi, što bi jenkiji rekli - die hard bilderi. Nigde drugde nećeš sresti takav profil ljudi. Mikrosistem toliko samodovoljan, da podriva sve zakone logike.

To je uglavnom jedna od prvih, ako ne i prva teretana koja se otvorila u nekom mestu, sa respektabilnim arsenalom za povećavanje misićne mase i za stvaranje snage. Respektabilnim je iz prostog razloga što je pravo pitanje kako je izdržao da ostane u upotrebljivom stanju posle gotovo 2 decenije rabljenja. I sam prostor u kome se sve to nalazi odaje utisak seta za snimanje nekog postapokalipičnog, distropijskog filma. Samo čekaš da Džon Konor iskoči odnekud i počne da drvi o tome kako je ovaj rat počeo još pre nego što je on rođen.

Khm, elem... Doš'o si neki kardio da odradiš, ono malo da razmrdaš te atrofirane mišiće i da ti stanjiš stomačinu? Neće da može. Ako ti se trčka, trči oko bandere. Traka za trčanje, nordijsko skijanje? "Dećko, nije ti to neki velnes, metrogejseks flafičizam, mojne se vredžamo!" - to će ti biti dobronameran odgovor kada nekog od redovnih inventar-posetilaca upitaš za bilo šta što nije masa je mama stavki. Mleko, jaja, plazma - taj neki raduljica.

Nema tu finoće, nisi došao na fizičko. Ili radi ili batali. Nemoj da rušiš koncepiju za benč klupom, ne ubacuj se u serije na benč klupi bilo kome, jer to nije kolo na svadbi, pa da se umuvaš pored dve mlađane djeve sa napupelim cikama. Em nije kul, em niko ne želi da svoj koncept ruši zbog toga što se ti mučiš sa golom šipkom kao prestolonaslednik sa srpskom gramatikom. Hijerarhija je i izmišljena upravo zbog toga da bi se kontrolisao neki red u džungli.

Mada, i pored tolike ozbiljnosti, nigde nećeš naići na iskrenije pohvale kada napreduješ u svom radu, kada ljudi sami ponude da ti pomognu sa većim težinama. Niko ti sa većim osmehom neće davati preporuke za korišćnje nove vrste suplementacije. Osmeh će biti srdačniji od osmeha Jehovinih svedoka i Kirbijevih prodavaca zajedno, dok pokušavaju da ti se ubace u gajbu i posade svoje opskurno seme uvrnutih ideja u tvoju psihu.

Da bi ti ugođaj prilikom boravka u ovakvoj jednoj instituciji bio potpun, na zidovima imaš izlepljene slike nabildovanih likova, sa skiciranim vežbama pored njih, koje objašnjavaju kako su oni samo mrkotrpnim i revnosnim ponavljanjem postigli takve rezultate. Naravno, da ne bi slučajno bio stvoren pogrešan utisak da se likovi lože na slike mišićavih likova u nekom pogrešnom kontekstu, tu su i slike nabildovanih cupika u nekoj odeći koja je bila in osamdesetih godina (što i ima logike, jer su slike tada isečene iz novina i odmah nalepljene na zidove).

Psihoterapeut za sirotinju. Vrsta individue koja nema svoje ja i čija je jedina svrha bivstvovanja ta da služi svima drugima za najrazličitije oblike transfera negativne energije sa govornika na sagovornika. Kad god zausti nešto da reče brzo ga poklopi tuđ interes za koji smatra da je važniji od ličnog. Često ga prate najrazličiti oblici fobija i strahova izazvanih nedovoljnom razvijenoćšu mudnog sistema i svesti o svojoj važnosti na planeti. Od njega se ne očekuje nikakav odgovor niti rešenje, već samo da se parkira kao đubretarski kamion i primi u sebe enormne količine mentalnih fekalija. Posle sesije pacijent odlazi duhovno olakšan i rasterećen lepršajući ka novim izazovima, dok doktor ostaje u stanju sopstvenog mentalnog preispitivanja brinući tuđe brige.

Bolni krik agonije koji ispušta neka osoba na teškim psihofizičkim mukama. Gadna i strašna situacija bez vidljivog izlaza, tako da može samo da žali što se rodio umesto da nerođenjem to prosto eskivira. Krik je najčešće propraćen i iznošenjem uzroka tih muka.

Mamina recenica kada dodju nenajavljeni gosti ili u vecini slucajeva zapravo najavljeni..

Kafana beše poznato mračna i zadimljena. Prvih nekoliko gutljaja po običaju odagnaše pomisao na bukovu oklagiju koju je njegova Jovanka donela od majke u miraz, činilo mu se da nije tako mrzeo komad drveta još otkad su mu rekli da lutke ne govore i da Pinokio nije živ. Kako god bilo, ovog puta je čak i brže smetnuo s uma ono što ga čeka kad dođe kući, nije znao zašto ali ovo se činilo kao noć za velike stvari. Nije ga grizla savest jer ionako nije pio da zaboravi na brige, imao je sređen život, siguran posao u državnim jaslama, redovnu platu, ženu, decu, a i unučad je očekivao. Ono što ga je tištalo beše nepodnošljiva lakoća šeme kuća-poso-kuća u koju je tako naivno upao. Nije mogao da se seti kada je prvi put počeo da glumi kako ga zanima ono što mu ljudi pričaju a sad eto ništa drugo nije ni radio, oko sebe je toliko puta video iste stvari da je na kraju prestao i da ih primećuje a svet mu je postao prazan kao islužen rakijski kazan.

"Ne pitaj me tu pred svima, šta to na dnu čaše ima", u neko doba dopre do njega glas Panonskog Govnara sa zvučnika, nije ga nikad osobito voleo ali mu u tom momentu ionako ne beše preterano stalo, mogao je da bude i Vlado Georgijev. Srećnom igrom slučaja imao je čašu u ruci i mogao je vrlo lako da ponudi odgovor na pitanje koje je mučilo vrsnog kantautora te je polagano nadvio glavu nad nju i zagledao se u to dno poetske inspiracije. Beše neobično tamno kao da iz nekog razloga ne može da ga fokusira, primakao je glavu u pokušaju da bolje vidi i odjednom osetio kako propada.
Pad se nije ni završio a već je jurio mračnim tunelima kad se svod najednom otvorio, osećaj klaustrofobije je nestao i činilo mu se da plovi brzinom misli nekim velikim vodenim tokom sve dok nije ugledao plavo prostranstvo i nasukao se na obalu. Uistinu našao se u obećanoj zemlji, sunce je jače sjalo, trava je bila zelena i meka baš kao ona po kojoj je kao dete bosonog jurio a planine u daljini tako jasne da je skoro mogao da oseti ukus Milka čokolade u ustima.

Gledao je tako oko sebe s izrazom ushićenja na bestelesnom licu sve dok nije osetio nešto teško na ramenima i ceo film u trenu se premotao unazad. To teško na ramenima beše ruka nalik na šunku debelog Žike, koji je tu već decenijama radio kao barmen, kelner i izbacivač u jednoj visoko efikasnoj a nisko plaćenoj celini. Vest o fajrontu primio je stoički, nije znao šta mu se tačno desilo ali mu se iz nekog razloga činilo kao predskazanje predstojećih događaja. Nikad nije previše pažljivo čitao sanovnik a iskreno nije ni bio siguran da li bi u ovom slučaju mogao da se primeni i da li bi tamo uopšte našao ovaj njegov doživljaj.

Izašao je na prohladan jesenji vazduh i udahnuo duboko da bar donekle ubije zadah alkohola pa se nasmešio iskreno po prvi put u poslednjih nedelju dana, šta god bilo u pitanju i kakva god mu promena predstoji krenuće ka njoj s osmehom na usnama. Raširio je ruke i digao pogled ka nebu iako kiša nije padala da upotpuni scenu, a onda je usamljeni putnik pustim ulicama odvažno zakoračio napred i upao u šaht.

Folirati. Prenemagati se. Izvoditi besne gliste. Privlačiti pažnju. Srati, jednom rečju.

Inicijalna kapisla za fizički obračun dva nervozna i prosečno nezadovoljna Srbina.

Brendirana rečenica svih onih nesrećnika koji su čvrsto odlučili da im se ništa loše ne može i NEĆE desiti, te su se stoga unapred pripremili za ono najgore. Pomenute paranoike, daklem, ništa ne mere iznenadit'. Bilo da je u pitanju neka sitnica ili jebeni asteriod koji brzinom firminog auta hita ka planeti Zemlji - oni su spremni za sve. Jedino što naši dragi onom starom "Što je sigurno - sigurno je" vođeni junaci ne znaju jeste to da li će njihovi najbliži i dalje redovno uplaćivati grobno mesto kada ih sopstvena bolest bude sprečila da to rade lično. Amin.

Zagovornik zdravog načina života! Osoba koja se mršti čim izvadite paklicu cigareta i stavite je na sto. Seče vas pogledom i gleda kao da ste najgori čovek na svetu, imate utisak kao da hoće da se posere i popiša po vama.

Mali prilog danima pred nama
1. GLASAČ APSTINENT – kako glasač a apstinent? Lepo, to je onaj kome se ''još nije rodio'' neko vredan glasa, niko mu ne valja, razočaran je u sve i jednostavno ne vidi kako će mu se život promeniti ako pobedi ovaj ili onaj. Ovaj glasač ili ne glasa ili ipak izađe i bukvalno u poslednji tren odluči šta će da uradi sa svojim listićem. Ovaj glasač je omiljena meta pretendenata na vlast.
2. GLASAČ DRKOŠ – popularni ''inadžija'' koji jednostavno voli da mrzi (ili mrzi da voli) upravo onoga ko je trenutno naj(ne)popularniji. Teška osoba sa kojom ni okolina ni pretendenti na vlast ne znaju šta će ni kako mu prići. Svakako jedan od najopasnijih igrača na ‘’mreži’’.
3. GLASAČ VLASTI – glasač koji uvek glasa onog ko je trenutno najjači a kad ovaj izgubi odmah se prilepi njegovom nasledniku i svim srcem ga podržava. Popularni preletači vole da se osećaju delom pobedničkog tima pa makar u istom bili teška ilegala. Ova kategorija je najsimpatičnija onome ko je već na vlasti – preostaje mu samo da istu i zadrži.
4. GLASAČ VOJNIK – sitni profiter, zadnja rupa na svirali, IT (aj' ti) stručnjak: za lepljenje plakata, komentarisanje na netu, popisivanje onih drugih, deljenje upaljača, sendviča, kalendara i sl. a sve u nadi da će se ogrebati o neku siću kad njegovi pregaze konkurenciju. Siguran glasač, čuvar kutija, lajavac i svađalac, kako na ulici tako i na netu.
5. GLASAČ PLAĆENIK – kako mu i ime kaže ovaj glasač ima precizno određen cilj (obećanje) i strasno nastupa (a kako i ne bi) svestan da mu u slučaju pobede sleduje neko narodski rečeno nameštenje; ide uvek uz one koji mu ponude više i omiljen je među svima... koji ga ubede da se preobuče. Ovaj takozvani ‘’pas glasanja’’ naravno nema nikakvu ideologiju ni veru, ne zaglupljuje se stranačkom disciplinom i sličnim glupostima (idemo levo... ili desno; jesmo li ono za ili protiv; jeli, bre, je l' ovoga treba da pljujemo ili je sad kao šatro popularan?) i to čak i ne krije mnogo. Jedan od onih za koga gotovo bez zadrške možemo reći da zna za šta glasa.
6. GLASAČ PO UVERENJU – ozbiljan, strastan glasač, vernik partije i njenih načela; kod njega se tačno zna šta je levo a šta desno i tu nema mesta kompromisima i kalkulacijama. Ovog glasača i ne treba mnogo ubeđivati i stranačka vrhuška ga izuzetno ceni zbog ovoga. Naravno, zbog čvrstih uverenja ovaj glasač neretko ima dosta problema u porodici, sa kolegama, u kafani... o društvenim mrežama da i ne govorimo, ali, ne prodaje veru za večeru tek tako.
7. GLASAČ OZBILJAN IGRAČ – ozbiljan glasač koji glasa samo zato da bude viđen kako to radi, ali, u stvari, on je taj koji će zaista imati ozbiljnu korist od krajnjeg rezultata; mnogo toga ovaj glasač stavlja na kocku, ali i mnogo dobija i slobodno se može reći da ovaj glasač zna šta radi. Mnogi poslovi i šeme, i podela / dodela ozbiljnijih radnih mesta (nameštenja) idu preko ovog glasača tako da je u svom (stranačkom) okruženju rado viđen. Ovaj glasač rado viče piće / pečenje, kešira gorivo, završava poslove za sve gorenavedene glasače ali kako mu se to (uglavnom) vraća sa kamatom ovaj ozbiljan glasač (pardon, igrač) ne brine mnogo.
8. GLASAČ VOĐA – najviši na lestvici, neretko prošao većinu ranije navedenih glasačkih faza, najhvaljeniji i najpsovaniji, omiljen i omražen istovremeno, ovaj glasač je večito na meti svih; njega ‘’mrze a ipak mu se dive’’. Uvek na oprezu, uvek u bezbrojnim kalkulacijama sa svojom a neretko i protivničkom vojskom, jedini za koga sa sigurnošću možemo reći da nikad ne menja dres… svoj.

Po astrologiji,osoba rodjena pod srećnom zvezdom.U životu se ovaj termin koristi,za čoveka koji ima više sreće nego pameti.Da krenu da ga obese puko bi konopac.Da ima kamen u bubregu ispostavilo bi se da je dijamant.Da sreća ne postoji za ovu osobu morali bi da je izmisle-

Je imenom različita, ali funkcijom institucija identična Diskoteci u Laćarku, Zmajevu, Temerinu ili Žablju.

Aleksandrijska Biblioteka kućnih audio zapisa Zvezda Granda koje su ispale u prvom krugu, trofejski hol kreatinskih kreatura i Galleria degli Ufizzi separea, u kojima se pre ističu barski stolovi bez stolica za MIP (minor important person), a i tu sede samo studenti sa razmene (diskotekaroši iz Zmajeva, Gospođinaca...). Ako se usude da dođu, jel'...