informacija koja se dobija od profesora kada nema sta pametno da kaze

Ova "recenica" obicno sluzi za zajebavanje vozaca GSP-a!

Komentar ženke na omašivanje rupe u toku snošaja.

Poetican nacin da kazete ribi da vam se svidja i da bi ste opstili sa njom ukoliko je to moguce.

Izraz upućen osobi koja treba malo da spusti loptu.
Da bude svestan svog okruženja, ili ustavnove u kojoj se nalazi. Tj. da se ne ponaša kao što bi u srednjoj, gde mu niko ništa ne može, jer je tamo zaštićen k'o beli medved.

Izraz koji se koristi u Srbiji a vjerujem i u vecem dijelu Balkana,i odnosi se u najvise slucajeva na trenutni tok zivota.

Kafanski uzvik na pauzama između dve pesme. Poziva muzikante na instant razgaljivanje duše prisutnih gostiju.

Izraz koji se koristi kada hoćete da kažete vozaču autobusa-taksija-kamiona da pojača radio uređaj .

Pitanje od čijeg odgovora strahuju svi građani Srbije kada treba da plate nekog samoukog majstora koji im je kao popravljao nešto u stanu, a koji najčešće prvo odmeri stan u kojem živis, potom tebe, napravi dramsku pauzu, pa odvali cenu koju je u trenutku smislio prema svojim kriterijumima.

Izraz koji upotrebite kada vam je žao da ortaku kazete da je debil

Uzvik koji se koristi u autobusima na medjugradskim linijama kad se putniku prisere, a u autobusu nema WC-a.
P.S.Kolko puta sam cuo price da je neko pisao u flasu kad se vozio busom.

Rečenica koja je svakako obeležila avanturu zvanu ''vožnja autobusom'', makar u Beogradu (pretpostavljam da je situacija slična u svakom većem gradu u Srbiji). Ne, ne misli se ovde na situaciju kada se zadnja vrata ne otvore već upravo suprotno, kada se ne zatvore, a majstor srećan što iza sebe ostavlja još jednu od brojnih stanica daje po gasu žureći da uhvati zeleni talas, inače retku pojavu u Beogradu.
Korišćenje ove rečenice naročito je bilo izraženo tokom 90-ih, kada je malo buseva bilo na ulicama, pa je proporcionalno tome i gužva u njima bila ogromna. Ako ste bili jedan od malobrojnih srećnika koji je uspeo da uhvati busiju (da sedne) jer ste ušli na početnoj stanici, nije vas mnogo tangiralo što zadnja vrata ostaju da zjape otvorena čak i po polasku iz stanice, uz relanu mogućnost da neko u stilu akcionih junaka iz američkih filmova ispadne napolje. Istini za volju, povetarac je umeo da bude prilično jak, ali je to predstavljalo problem samo u zimskim mesecima. Leti ste dobijali klima uređaj u svom najprimitivnijem obliku.
Preokret bi se dogodio kada bus uđe u stanicu i upravo se zadnja vrata zatvore, dok se sva druga otvore. Tada nije bilo moguće izaći, a sve je pratio standardni repertoar psovki našeg bogatog jezika.
S druge strane, umela je ova rečenica da proizvede i komične situacije (primer je po istinitom dogaćaju).

Vapaj paćenika prinuđenih da se u julu i avgustu voze u trolejbusima GSP-a (tip ZIU-682) na temperaturi koja je za oko 20° C viša od one napolju. Iako iz GSP-a stižu neuverljiva objašnjenja ove paranormalne pojave tj. da je sve posledica dotrajalih otpornika u podu trole, u narodu se uvrežilo više teorija:
1. Vozači trolejbusa zadovoljavaju svoje sadističke porive tako što već u maju zablindiraju prozore, leti namerno uključe grejanje, za svaki slučaj zaključaju kabinu i sa mokrim peškirom oko vrata zadovoljno posmatraju kolabiranje i jauke putnika;
2. Trolejbusi su proizvedeni u najzabačenijim krajevima Rusije gde caruje večni sneg i led, tako da postoji samo opcija grejanje tokom cele godine;
3. Teorija zavere ( „hoće da nas satru“)- ispod sedišta izbija najžešća jara, te iskusni stariji putnici stoje pored rupe na podu- što veća to bolje, a naivno zaletanje omladine na užarena sedišta prouzrokuje nepovratno oštećenje reproduktivnih sposobnosti Srbadije oba pola;
4. Reč je o nemaru i rasipanju energije u stilu „ima se- može se“. Zato nam je država i propala, jer nismo naučili da štedimo;
5. Da nam bude prijatnije kada izađemo napolje na 45° C.

Dokaz poštovanja majstora. Tradicija. Jebeš domaćina ako ne može da ugosti majstora koji mu sređuje kuću, ili oko kuće. Materijalne stvari su jedno, a ovo je stvar koja mora biti ispoštovana. Mora. I tačka.

Fraza koju svaka prava srpska domaćica koristi kada joj u kuću uđe tv-mehaničar, serviser, vodoinstalater ili bilo koji "majstor svog zanata".

Rečenica kojom treba dati do znanja vozaču autobusa da je autobus krntija, put pun rupa, a da on ipak vozi "brzinom svetlosti".

Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.

Momenat kada saznas da nesto definitivno nisi popravio...

Recenica koja se barem 3 puta cuje u toku voznje na nekoj duzoj autobuskoj - medjugradskoj relaciji.

Ono što je potrebno jelu koje je glavni majstor zamastio.