Gecvrcna - Izmišljen naziv dela na automobilu. U praksi, reč korištena za nerviranje prodavaca novih/polovnih delova, kao i za šišanje ovaca/gastrabajtera.

Prefiks kojim pocinjemo recenicu u trenutku kada nam padne mrak na oci.

Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.

Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.

Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.

- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!

Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.

Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.

Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.

Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.

Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.

Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.

Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.

Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.

Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.

Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.

To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.

Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.

Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.

Ona nikada i nije. Zato toliko razara..

Ukoliko mislite na mlade nade švedske filmske industrije oskudno odevene u SMB krpice sa švajcarskim noževima kako proučavaju mahovinu i količinu padavina uzimajući uzorke blata u kome će se svakoga časa povaljati, grdno se varate.

Izviđačice su vrsta pred izumiranjem. Većina izgleda kao da bi svakoga trenutka mogla da završi životnu karijeru, ali nekim čudom još uvek su tu. Iako ste nebrojano mnogo puta poželeli da ih nema, i da ih nikada nije ni bilo.

One znaju sve. Kada ste otišli u grad, kada ste se vratili. Koji automobil ste kupili, koliko troši, i kako je išao prvi automobil koji je vaš deda pre Drugog svetskog rata kupio, znate onaj kome je otpao karburator u Glavnoj ulici. Znaju vaše porodično stablo bolje nego vi sami, ma koliko poricali da vam je luda Milisava neka tetka po babinoj liniji. Znaju, na žalost, i koliko vam je ispita ostalo, ponekad bolje nego vi sami, a u svakom slučaju mnogo bolje nego vaši roditelji, za čije zdravlje je bolje da ne saznaju validnost vaših ocena.

Žive u osmatračnicama, u vidu prozora sa muškatlama i zavesama uštirkanim 1973., u zimskim mesecima, a ispred zgrada na hoklicama prekrivenim krparama u letnjim mesecima. Iako vam se na prvi pogled čini da su te stare bakute veoma bliske sa svojim nemačkim prijateljem Alchajmerom i zaokupljene veoma posvećenim radom na dvadeset drugom Titovom goblenu, ne verujte im. Lažu.
One vide sve i čuju sve.

Svršiti po faci.

Najčešći uzrok kvarova u Srbiji i regionu.

Neuk čovek može da doživi svakakve blamaže, i to ne mislim samo na obrazovanje koe se stiče u školi, već i na ulično obrazovanje.

Po našim preprodavcima period od nekih dva meseca kad se nemačkoj automobilskoj industriji proizvode automobili.

22 izfeminizirana lika koja jure da ih snimi kamera, umesto da jure sa loptom.
Znate one priče devojaka koje stalno ponavljaju, govoreći: " Nikad neću razumeti one glupe muškarce, gledaju onaj fudbal, gde 22 znojava, kaljava, bradata, debela, mršava lika jure za onom gumenom okruglom stvari. I pokušavaju da šutnu u mrežu, i čak ne mora da se desi nijednom u toku igre, baš dosadno, zar ne?"
Ali sada je drugačija slika, devojke su počele da gledaju taj "fudbal", doduše, i one same znaju da gledaju samo one nalickane pedere, koji pokušavaju samo da očaraju publiku svojim izgledom, a ne kao nekada, igrom, potezima, golovima, pa i samim proslavama golova. Ovaj "fudbal" liči na sve, osim na, nekada, onu divnu igru.
Da ne grešim dušu, ima i sada da se odgleda po koji meč, onako zamiljiv, gde se ekipe nadigravaju i pokušavaju da parirajuprotivnicima, golovima i igram, ali sada se sve više svodi na to, da se takmiče, ko će da plati više igrača, i kako će ustvari potrošiti silne milione, na neke invalide. No dobro, nije ni to ono najgore.
Subjektivno mišljenje je to, da je ustvari ono najgore ti smešni pederi, koji su umislili da su igrači, odnosno manekeni, koji su tu došli da se promovišu, zarade na reklami, kupe lepe kopačke (KUPE??!, pa oni dobijaju pare i kada ih kupe ...), stavljaju trakice , narukvice, čarapive, briju noge, čupaju obrve, i sve to da bi lepše izgledali, a dok su kodeks: "Ostaviti srce na terenu" odavno zaboravili, ili čak nisu ni čuli za to, a kamoli ga primenili u praksi, dok ga drugi vešto izbegavaju, čuvajući svoje lagane ručice i nožice daleko od dodira nekoga ko želi da im otme loptu.
I konačno dolazimo i do one famozne "šala na stranu" frizure, ili možda još poznatijeg imena "fudbalerčić stajl". Naravno, to je fora koja je furana od 85% fudbalske populacije. Obriju se sa strane, a ostave šiškice koje prebacuju sa jedne na drugu stranu. Ona uvek mora da postoji, nebitno da l' je to prijateljski meč, likaški, kup ili kako već. Inače, to ne bi bio problem da je furaju pravi fudbaleri, oni koji nešto znaju, ali ne, sada to nose i velikani seoskog i gradskog fudbala.
Klasični fudbalerčići, seoski mangupi i djilkoši, gradski klošari i ostali velikani najvažnije sporedne stvari na svetu, ne retko nose ovakve frizure po svojim idolima, imitiraju ih kako po ponašanju, tako i po hodu, stavu, frizuri, patikama pa sve do čupanja obrva i farbanja u žuto.Možemo i videti kako skauti i menadžeri igrača postaju modni agenti, ali dobro to je sada realno.

Jug: pregrizao, preskočio, prezubio.

Varijabilna vrednost od očiju do očiju.

Veoma slaba rakija. Ovaj izraz se najčešće može čuti u župskom i paraćinskom kraju, u kojima sva žestina slabija od pedeset dva posto alkohola važi za izlapelu. Elem, uvek treba uzeti u obzir i kraj iz kog je osoba koja vam nudi rakiju jer može da vam se desi da razočarate svoje nepce nekom brljom ili pak da pogorite ono malo zdravih organa što vam je ostalo.

Prizor koji najbolje opisuje veličinu neke rupe, šupljine i sličnih otvora.

Nekada, ne toliko davno, na ovim prostorima se ustalila praksa da je promašena investicija ako kupljeni kućni aparat ne pregura barem dvadeset godina bez ijednog kvara.
Sad, dođoše vremena kakva su došla, uređaji doživeše i tridesetu, četrdesetu godinu uz pomoć raznih majstora i snalažljivosti dostojne Kubanaca, no neumitno su počeli da crkavaju.
Kako su alternative, poput kazana na vatru, šporeta na loženje i peglanje veša ispod dupeta isključene, nezaobilazno se došlo do činjenice da mora da se kupi zamena. Samo kakva?
Kako je kinesko sranje u većini slučajeva odmah odbačeno kao varijanta, izbor je pao na nekog Nemca, Francuza, Šveđanina, Japanca, ili eventualno Turčina ili Slovenca.
E, sad, ono što naš čovek neće ili ne može da shvati je da se u međuvremenu i sa te strane filozofija promenila, te da niko ne može da bude baš večno zadovoljan: s tim što sad ta ne-večnost ne traje 20, već 2-3 godine, što će reći da novi trošak dolazi čim istekne ne naročito duga garancija. Ali naš čovek se ne da prevariti. Odmah zove majstora da krpi mašinu.
A majstori? Zadovoljno trljaju ruke. Uvek će zameniti baš taj deo koji je otišao u večna lovišta i uvek će ponoviti frazu iz naslova (ako nije već veš mašina u pitanju, reći će "šporet", "bojler" ili šta već), ne bi li naravno ponovo bili angažovani.
A u roku od nekoliko meseci, troškovi popravke uglavnom narastu do cene novog uređaja.

Dosao je na sajt slucajno,pretrazivao je neke gluposti na guglu.Onda je video da na tom sajtu , Vukajliji , postoji neko takmicenje u pisanju kratktih tekstova,definicija.Odmah mu je na pamet pala skola i skolski primeri definicija.medjutim kada je malo poceo da cita ostale kako pisu , video je da to zapravo nije to to i da mozes da pises skoro sta hoces.Mladog surfera namernika je zainteresovala ideja oko takmicenja i on se registrovao kako bi se oprobao.Medjutim bas tog dana mu se desio maler da na tastaturu isipa neki sok pa je posledica toga bila disfunkionalnost nekih tastera i silom prilika njegovo danasnje ime po kojem ga svi poznaju.Napisao je jednu definiciju posle nekoliko dana , cist sleng ,ono sto je u osnovi bila ideja sajta.Nestrpljivo je cekao rezultate glasanja za svoju definiciju.Medjutim , glasovi su padali retko kao sneg u maju."U cemu ja to gresim" pomisli se on i nastavi samo da posmatra.Kada je video da nema pravila poceo je dosta aktivnije da pise.Pisao je sve i svasta.Njegov stil jos uvek nije bio sazreo, i zato su ga drugi prezirali i zeleli da ga oteraju , jer njima nije bio potreban jos jedan zalutali novajlija koji ce da prosipa gluposti.Naravno da nije mogao da im se suprotstavi, bio je sam a njih mnogo.Jednog dana u prelistavanju sajta otkrio je rang listu popularnosti.Ono sto je video napravilo je prekretnicu u njegovom bivstvovanju na sajtu.Video je njega,grandioznog sampiona , rang CAK NORIS , bio je jedini svoje vrste , svi ostali su bili samo Vukajlija Hall of Fame ,imao je preko 7 000 poena.Rekao je sebi "i ja cu tu biti jednog dana".Poceo je da pise sve vise i vise definicija,prosek im je bio mali,ali njemu to nije bilo vazno , vazno mu je bilo samo da napise sve sto mu je iole bilo zanimljivo , shvatao je to kao doprinos sajtu.Mnogi su ga osporavali, jedan metalac se posebno okomio na njega.Ali on je i dalje ostao tu.Polako,vremenom , poceo je da ostavlja iza sebe mnoge druge autore, probijao se kroz masu anonimusa.Na red za preticanje su poceli da dolaze i redovni posetioci sajta,doduse manje aktivni.S tim uspesima pocele su da dolaze i prve pohvale, pozitivni komentari.Ubrzo je pronasao svoj karakteristicni stil koji su mnogi zavoleli.Poceo je da gazi i dokazane autore,sve vise se probijao na gore, ka vrhu.Postao je relativno poznat.Jednog dana neko mu je u komentaru rekao "bravo majstore , za nas mlade ti si car".I tako je to trajalo.Anomaliju na vukajliji su i dalje osporavali ,ali ona je rasla i dalje.Sada vec iskusni autor je dobio prvu definiciju dana.Sada je vec prestigao i neke legende sajta i dosao u sam vrh zbivanja.Definicije dana je dobijao sporadicno i retko , svega cetiri ili tri, ni on vise nije znao.Na dalje ih dugo vreme uopste i nikada vise nije imao.Ali i dalje je rastao.Vremenom je dostigao tacku prepoznatljivosti velikog,sada vec uveliko zaboravljenog, sampiona sa pocetka njegove karijere.On je sada tu,ali ga i dalje velika vecina osporava.Medjutim on i dalje raste,jaci je nego ikada, i ako ovako nastavi,postace mit, Frankenstajn Vukajlije.

Altruistički odgovar na pitanje "Da li si mi alalio?".

Neverovatno loša situacija. Vaš frizer je na godišnjem odmoru ili zbog nekih problema nije tu, a vama je hitno potrebno šišanje. Primorani ste da odete kod novog frizera, prepušteni njemu na milost i nemilost. Koliko god da vas on dobro ošišao, ne može da vas zadovolji kao onaj vaš, pravi, frizer. Tu se javlja još jedan problem, ne umete da mu objasnite šta tačno želite jer za tim niste imali potrebe zadnjih par godina, već ste iz uvijek ponavljali "kao i prošli put" . Odlazite tužni, čekajući da vam kosa poraste, i da odete i da se ošišate kao čovek.

Kad radiš molerske radove, pa ti gazdarica dođe da ti objasni koju boju zidova treba da napraviš. Nikad ti ne kaže "crvenu", "plavu" ili slično - uvek je to "tu negde" boja.

Nova kategorizacija domaćica.
Jebiga, brale, odlučio si se za dobru ribu, devojka iz grada (rekao bi Miroslav Ilić). Tebi je bilo ispod časti da u kuću dovedeš devojku sa Ovčara i Kablara, koja bi te hranila kao čoveka, imao bi za doručak gibanicu, mekike i kajganu sa lukom, za ručak srndaća i krompir ispod sača, a za večeru koh. Ali, ne... ti si hteo da ti devojka ima završenu školu za negu lepote, privatan faks, dobro dupe i sise, pa sad se navikavaj lagano na prvi tim lokalnog grilla - pljeskavica od 200 gr, kupus, malo pavlake i pomfrit.

Fraklić žestine,sabajle što se pije,kupuje se sa cigarama na kiosku,pije se preventive radi,da sinoćno piće ne izlapi.
Takozvani ajnšpric,direktno ubrizgavanje u suvu gušu,iskusnog cugatora.