Izraz kojim ja tepam, kad sam baš sentimentalan, svome džointu. Jedino zbog njega mogu da se raznežim i pričam k'o da sam zaljubljen u najbolju pičku na svetu.

Reč koju najviše mrziš da čuješ od strane nastavnika/ce (ili profesora)

Sredstva za prefinjenu otimačinu. Riječi koji se odvaljuju sa usana uzurpatora dok nekome oduzimaju predmet iz ruke. Gest nadmenih osoba. Ovim nedovršenim iskazom/retoričkim pitanjem, na koji/koje je nemoguće smisleno reagovati, oni elegantno sagovorniku stavljaju do znanja da će doći do zaplene robe. Osobi koja se služi ovom frazom ne pada na pamet da zamoli za taj, za njih, očigledno, predmet požude, kao što bi se obratili sebi ravnom. Ne, oni šparaju riječi kao da ih plaćaju, izgovaraju ih užurbano i profesionalno, visokim tonim (a kojim drugim...), dok je ruka već odvojila zbunjenog sagovornika od svoje igračke.

To je obično dječak koji je toliko baksuzan da na svakoj ekskurziji potrosi novaca i novaca na javni WC. Dijete k'o dijete, želi sve da proba. Pojede sladoled, čokoladu, čips, kikiriki, sendvič, popije sok, trči tamo vamo i onda načini grešku. Sjedne na hladan zidić, kamen ili ploču...Ishod je jasan...Najgrore od svega je što nastavnik prođe najgore, bakćući se s njim. Obično je to nastavnik tjelesnog...

Stara reč za veličanje neke pijace na kojoj nikad nisi bio niti video.

Zadnja opomena, crveni karton u svetu svinja, telića i swatkih mawenih jaganjaca.

Mnoge životinje su tokom vremena razvile fobiju od tog roštiljskog elementa i jako rano završile u ludnici a kasnije... klanica je bila neizbežna. Mada, neke su se i folirale pa su namerno išle da konkurišu u Juhor i Matijević. Jer bolje da je zakolju nego da im se posle smrti smeju. Zna se ko ide na kolac. Samo onaj najgori ološ i gojazni.
Kao što su i ljudi od krvi i mesa tako i one imaju osećanja. Čak i one ostarele domaće životinje iako znaju da nema šanse da na tome završe i one su plašile ali i opominjali svoje mladunce kako da se ponašaju u štali, na livadi da im ne bi doš'o čika sa močugom.

Međutim, kokoške lude za njim, lude u pizdu materinu. One jedva čekaju da se nataknu i bole ih dupe šta će ostale svinje i krave da kažu. Njima je nekad i ušlo nešto a šta je sa njima, šta? Mislim, kurac od pevca se ne računa. Čim ti njemu ne vidiš da mu se mlatara nešto između nogu nema od toga ništa. I posle ne vole šipku? Čim se one mlate pola sata posle klanja zamisli kolko su ga željne, jebote.

Kontinent koji redovno prvi najebe u američkim filmovima u kojima dođe do neke zajebane nepogode na globalnom nivou. Bili to udari meteora, usisavanja crnih rupa, napadi vanzemaljaca ili ostala sranja iz navedenih filmova, naš maleni kontinent uvek prvi ode u pizdu materinu.

Preko svake mere, pa i preko toga. 'Nači, mnooogo. U pizdu materinu - što bi rekli stari Latini.

Svojevrsni pojačivač ukusa nekoj izrečenoj tvrdnji, koji svedoku-sagovorniku s preke strane nedvosmisleno stavlja do znanja na verodostojnosti te informacije. Verbalni argument za sve prilike. I neprilike.

Mogućnost da se bilo šta mnogo opširnije i lepše kaže nego na bilo kom drugom jeziku.

Sve može da se izbriše iz sećanja. Zapravo sve osim činjenice da nekome duguješ pare, da su te prebili k'o pičku ili analno rastavili na proste činioce.

Ovo je za neke sredine u Srbiji ne kažem sve ali komparacija prideva izgleda ovako:

PRIDEV hladno
KOMPARATIV hladno bre (u suštini može i blaga psovka)
SUPERLATIV hladno u pi*** materinu (takođe sve psovke i poređenja su moguća)

Zaslepljujuća bomba. Njen cilj je da trenutno onesposobi percepciju i motoriku žrtve.

U slengu, fleška je naziv za prdež, koji se spakuje u šaku i potom se laganim potezom baca u pravcu nosa neke osobe.

Ono što članovi srpskog parlamenta čuju kad neko pomene 'uredbe i dopune'. Njihov loš sluh je razlog tolikog psovanja.

Selo koje je toliko izolovano od ostatka sveta da je i Svevišnji prestao da vodi računa o njemu. Zbog zlih sila koje se usled toga tamo množe pravo ime sela se s vremena na vreme može pročitati u crnoj hronici.

Finiji izraz za pizdu materinu.

Satrti u crnu zemlju, razvaliti k'o pičku, isterati đavola, ispomerati dupe, promeniti lični opis, pretvoriti u prah, naterati da se oseća manje od makovog zrna, ubiti boga, uspavati k'o psa lutalicu, razbiti k'o beba zvečku.

Picka materina kao sto je navedeno je polni organ zene, koja nas je donela na svet. Pa se javlja pitanje sta je starije covek ili picka materina? Koristi se i kao izraz prilikom nerviranja. U Srbiji je to omiljeno mesto za letovanje ili odmor. Pretpostavimo da je to paralelna dimenzija cija bi sadrzina usrecila svakog coveka jer je prepuna svega i svacega. Verovatno se i Nindza Kornjace nalaze u toj paralelnoj dimenziji jer kao sto znamo one su veciti neprijatelji Kranga (lik koji lici na fetus neuspelog abortusa!) i koji ih je sigurno nekad poslao tamo.

Odgovor strastvenog kladioničara na pitanje da li je ikad čuo za bonton.

Emisija u kojoj gledaš kako pljuju ganc-nove automobile, a rado bi vozio i najgori koji prikažu tamo.

Ono, ide nekako. Gura. Nije loše. Kao i ovo vreme. Kad vidim kako drugi ja još i dobro. Biće bolje. Mož' da prodje, kotrlja, taljiga. Životinjarim, jedem ova svoja govna i tako.

Svaki od nebrojenih izraza slične prirode, koje susretnemo gotovo svakodnevno, vapaj su, ako ne za pomoć, a ono bar za trunku zdravog, ljudskog razumevanja, jer ne ide, i nije uvek dobro. Zapravo nekada je loše, i to vrlo loše. Ne očekujem da me čupaš, ne očekujem ni da me zagrliš, ali ljudi smo na kraju krajeva, od iste krvi i sličnih iskušenja i nedoumica, izrasli iz istog blata i govana.

Čovek ne zna kuda bi pobegao od sebe i od svoje kože, promašenog života i zlurade sudbine, džandrljive žene i propale dece, od bede, nesreće, čamotinje...Izadje na ulicu da razbistri glavu i skloni se ma gde, da vidi ma koga - lepu ženu koja miriše na život i mladost, olistalu krošnju, osunčan zid, psa ili mačku...No mesto toga slučajno nabasa na poznanika (ponekad čak prijatelja) za kog ga vežu neki prethodni dani, neko bivše dobro i loše, koji su medjutim deo nekog predjašnjeg, minulog života. Ili se poznaju tek odnekud, preko zajedničkog prijatelja, ili su bivše (ili sadašnje) kolege i to je sve. Velika je nedoummica zbog čega u tim slučajnim i sasvim nepotrebnim susretima poznanici, sa neshvatljivom lakoćom, daju sebi za pravo da upute jedno automatsko "štaimakakosištaradiš" očekujući najbolje...Zapravo ne očekujući bilo šta, to se pita, i to je to, vidim te sad i ko zna kad, reci da si dobro i da je sve u redu, jer ionako te pitam iz pristojnosti, na kraju krajeva, ne dugujemo jedan drugom ništa.

Nevolja je medjutim dvojaka, jer ovakvo pitanje stavlja čoveka u situaciju da se, navlačeći kakav - takav osmeh i gledajući negde ukoso, oseća kao pravo pravcato govno jer gle, eto stojiš tu i prosto sijaš, zdrav, prav i srećan dok sam ja nepopravljivo omanuo na svim poljima.Ili da saspe sav teret zabluda i poraza i ne poštedi sagovornika ni jedne svoje muke, pri čemu bi se i jedan i drugi osećali kao govno, jer - niti je prvom lakše, niti njegova iskrenost može doneti bilo šta dobro ma kom od njih, niti ovaj drugi nudi bilo kakvu utehu i pomoć. Zato prvi to nikada ne čini, jer ostala bi nekakva gorka senka, neprijatnost, i sećanje na susret koji ćemo se ubuduće truditi da po svaku cenu izbegnemo. Naprosto, ne prija nam da pokazujemo osećanja i nerado se upuštamo u nepromišljenu iskrenost. I to je na kraju krajeva nekulturno, ne? Život je samo jedan i moramo uspeti, moramo se izboriti, dati sve od sebe, a ko da sve od sebe neminovno će isplivati, iskoristimo svoje potencijale, mislimo pozitivno, hranimo se zdravo. Ako ništa - ostavi makar utisak da stvari kod tebe stoje vrlo dobro, jer sve drugo je neprihvatljivo...

Znam to. I nemam nameru da ti kvarim dan bilo kakvim neprijatnostima, jer i tebi je, ne znam, možda svega preko glave. Ali znam i da sam čovek, i ne mogu do te mere da lažem i glumatam, ni ta dva minuta. Ostalo mi je još nešto malo ljudskosti i dostojanstva, a ko zna - možda čak i ponosa.

kada trcim kilometar i po da bih dosao do klonje a onda kada napokon stignem i sednem...nista...a onda.... recenica iz naslova...