Totalno suprotni ljudi od flafičastih šljapkaroša po guzici sa raznih betonskih i travnatih fudbalskih borilišta.

Ljudine, Srbi, Monarhisti. Ne liče uopšte na fudbalere sa malih ekrana koji se ljubakaju u obraz, tapšu po guzama, manekenišu i grle, a jedino što ih vezuje je to što igraju isti sport. Doduše, za razliku od ovih profesionalaca i onih koji glume profesionalce po betonu, igraju za džabaka i samo iz ljubavi.

Gelovi, kreme i losioni su kod njih zabranjeni, a postoji i određeni kodeks pri odabiru dreseva u kojima će nastupiti. Znači ne može Barsa, ne može Arsenal, nikako Palermo, nikako Fiorentina i ne sme dres kluba koji su kupili neki Arapi.

Poželjno je da se nosi Partizanov, Zvezdin ili dres Srbije, a ako je baš taj prljav do neprepoznatljivosti, oblače se dresevi grčke braće Olimpijakosa i Paoka ili dres nekog gotivnog stranog kluba kao što je Vest Hem, Napoli, Lacio ili tako neki zvučni incidentni klub. Posebno se cene dresevi srpskih niželigaša ili svih ostalih prvoligaša, ali ne Vojvodine i Novog Pazara. Postoji mogućnost ako se nema dres, da se obuče neka majica, navijačka naravno ili majica nekog lokalnog mesnog prerađivača.

Patike ne smeju da budu drečave, posebno ne roze, a najbolje je uzeti crne ili odnedavno čak i bele, a bilo koje druge boje povlače namerno udaranje kako od strane protivnika, tako i od strane svojih saigrača.

Kada neka ekipa postigne gol proslavlja ili tako što se krsti tri puta ili tako što imitira pokrete i zvuke pucanja i bacanja bombi, a ekipa koja primi gol, koristi motivacione govore Vojvode Šešelja da se psihički povrati i uradi hitar kontra udar na protivnika.

Posle utakmice se pije pivo ili rakija koja se nosi u bočicama akva vive da bi se odavao utisak sportista i sarkastično prozivali ljudi koji u tim flašicama nose vodu.

Poznat i kao domazet ,prizetko, pripucko , zrnča. Kilaža mu drasticno varira od jutra do veceri.

Videti gde duva promaja, a onda kulturno očitati lekciju, ako mu i dalje neke stvari nakon toga ne budu jasne, ubiti k'o tuđeg pa nek' posle priča da je pao niz stepenice.

Divna sprava izmišljena da se ne bi stajalo u redu u nekom trgovinsko poslovnom objektu zvani maksi ili aman. Mali robotić-kasa gde sam otkucaš šta ti treba, platiš i pičiš dalje. I ovo funkcioniše. Stvarno ti ne treba kasir. Ne jedan već 3 jer mrtvo smeće UVEK ali uvek crkne na ovaj ili onaj način.
Taj proces izgleda negde ovako:
Red. Gužva. Svi se usmrdeli. Jad. Ali evo nje, obučene samo u osmeh kako te nežno gleda iz blago zamračenog ćoška. To je ona, self checkout kasa.
Pošten čovek koji žuri kući da nahrani 3 deteta pa da on i žena gledaju seriju, prilazi nepoznatoj mu tehnologiji.
'A KAKO SAD?'-Grubim, neukim glasom upita jednu od kasirki, koja turpija nokte da bi skrenula misli sa želje o samoubistvu i da ne bi progutala još tablu bromazepana.
Srećom, tu se našao radnik obezbeđenja koji je bio spreman da pritrči sugrađaninu u pomoć.
Bezuspešno, sa blagim besom koji sve više raste, pokušavaju da zajedničkim snagama otkucaju ovsene pahuljice velnes.
Nakon nebrojenih neuspeha, radnik obezbeđenja doziva kasirku i tužnjikavo je gleda.
Ona se teškim, umornim koracima približava svom kolegi i zbunjenom kupcu.
Ali, nju sprečava druga kasirka: 'Beži ne znaš kurca juče si došla debela, JA znam' , Reče joj odvažno, i dotrčava to glavnih aktera.
Nažalost, hrabra, mudra kasirka ne uspeva da demonstrira svoju tehnološku pismenost i stručnost, u ovom teškom trenutku.
Odlučuje da pozove stariju koleginicu( te ih je oko gorepomenute mašine već četvoro).
Ona naravno ustaje i udaljava se od kase, sa umirujućim rečima 'Ma saću ja sekund' kojim se obratila polovini grada Beograda koji su za njenom kasom čekali.
Situacija postaje sve napetija iz sekunde u sekund.
Portir već počinje da razmišlja o napuštanju radnog mesta, ujedinjeni ljudi iz novonastale nacije Kasa 2 mrko i ljutito gledaju u našeg glavnog junaka. Kupca, koga je život naučio da nikad ne odustaje. Šta je ovaj svet i ovo ograničeno postojanje, ako se krijemo kao miševi, zar ne. On ne skida pogled sa svoje kese, dok 4 para ruku, naizmenično prenose ovsene pahuljice preko senzora.
I evo ga. Kao grom iz vedra neba, kao znak od bogova lično,čulo se to sudbonosno BIIP.
Narod se osmehuje, kupac paniči pun radosti, ruke mu se nekontrolisano, neizmerljivim brzinama kreću...kesa se prazni, on već oseća miris svoje drage mu žene i čuje glas nekog turskog glumca koji dopire iz starog televizora.
Radnici se već spremaju da se vrate na prvobitne položaje, okupljeni narod izdiše u znak olakšanja....
Kupac prinosi karticu...i posle samo nekoliko sekundi...on je znojav, gubi svest, puls mu se ne oseća, svet mu polako postaje crnilo pred očima....
Zadnja stvar koju je čuo bila je :'Aj zovi onu malu s delikatesa ovo opet jede govna' ...

Pogled kontrolora u gradskom prevozu, zaposlenog po partijskom ključu, a koji će hteti da vam naplati kaznu zato što automat u autobusu ne radi, pa niste mogli da očitate kartu.
Pogled osamnaestogodišnjaka koga je policija uhapsila pošto je mislio da se srpski nacionalni interesi brane paljenjem "Mekdonaldsa" (u kome se prethodno fino najeo).
Pogled na telu rajetina koji je vođen logikom "ma mora da stane!" krenuo da prelazi van pešačkog, a na koga je naleteo vozač sa probnom dozvolom.
Ujedno, pogled vozača sa probnom dozvolom koji je pomislio da je dovoljno iskusan da nagari samo zato što je položio vozački ispit.
Takođe i pogled njegovih roditelja, koji su se sada zabrinuli da im mladunče ne izgubi tu probnu dozvolu, jer je ona vrednija od bilo kog drugog papira.
Pogled radnika u ulici Vojvode Stepe koji su zaboravili da postave daske preko svežeg asfalta, pa pešaci moraju da kruže okolo čitav kilometar da bi prešli na drugu stranu.
Pogled narodnih poslanika koji ne znaju ništa drugo osim da primaju veliku platu, jedu za male pare i stiskaju dugme kako im šef naredi.
Pogled nezainteresovane službenice u opštini koja će Vam za vađenje nekog papira tražiti 20 drugih papira, da bi Vam u drugoj smeni njen kolega rekao da je za taj dokument bila dovoljna uplatnica sa administrativnom taksom.
Pogled mladog psihijatra (koga je kum zaposlio, a kome su drugi napisali specijalizaciju) koji je napisao u izveštaju da je pacijent dobio šizofreniju pošto ga je pogodila salama u glavu (ovo je istinit događaj).
Pogled mlađahnog mesarskog šegrta, koji će potrovati pola palanke mesom kome je istekao rok.

Adut. Kec u rukavu. Onaj bez koga nema pobede u bilo kom sportu. Najbrže stvorenje na svetu. Bez njega nema ni dobrog filma ili spota. Multipraktično stvorenje, jednostavno se mora posedovati.

Dokaz da vaša veza, polako ali sigurno, propada.

Riba koja se mnogo trese za vreme bambusanja, ako me razumeš. Ponekad mi se čini da je epileptičar, kakva strast kakvi bakrači... Malo malo pa gledam da joj belo ne izlazi iz usta, ne računajući sok života naravno... S njom nikad nisi načisto, al' šta ćeš radi radnju!

Žena ili devojka otrgnuta sa lanca.
Raskid duge i teške veze ili braka, smrt supružnika zlostavljača ili nagla finansijska nezavisnost, srušiće joj klimava moralna načela i napraviti od nje kajasaru. Tešku za kontrolu, nepredvidivu, nestabilnu, razularenu i divlju Amazonku, svojevrsnog borca protiv nametnutih normi.

Izmišljeno krivično delo koje se na ulici koristi da se opiše kriminalni opus lika koji nikada nije imao muda za neku ozbiljniju akciju, a stalno kenja o tome i po njegovoj priči se stiče utisak kao da je mešavina Arkana i Al Kaponea, a ustvari je sitna jajarica koja ni ulicu ne sme da pređe van pešačkog.

Želja svakog ugostiteljskog vlasnika,posebno kafana i diskoteka.

Hronicna, a u nekim slucajevima ipak "samo" akutna, oboljenja izazvana mahom sredinom, drustvom i opsteprihvacenim standardima i obicajima. Musko-zenski odnosi se u velikom broju slucajeva zasnivaju na njima, sto u konacnici dovodi do nastavljanja kruga...

Osoba koju neki stilista Lejdi Gage, na mufte progura kao neki reper za kvalitet i onda se gomila maloletnih i berli ligl devojčica i dečaka diskutabilnih seksualnih sklonosti lože na njihov stil, što kasnije pređe i na razne malo starije, a mozgom slabije obdarene persone.

Klasična izmišljotina plaćenih novinara i nekih šatro menadžera koji pokušavaju da nam nametnu šta je to što treba da nosimo, jedemo, slušamo, oblačimo i volimo, a u principu treba da nas boli kurac i da se oblačimo onako kako želimo, bez obzira na to da li neka nakurčena zvezda to gotivi ili ne ili da li je neki Vilenjak iz sveta mode rekao da je baš ta jebena boja in ove sezone.

Uglavnom se misli na glasno puštenu muziku.

Početak rečenice od koje možeš da izvučeš samo jedan zaključak - narednih sat vremena ćeš slušati nostalgično prisećanje na mladost svog dede.

Gvožđe se kuje kad je vruće. Sad je pravi momentum da se određena radnja izvrši.

Nekada ortak, a sada, posle završene srednje škole, samo lik koji se oženio fakultetom i dobio ulogu teškog papučara u toj vezi. Na većinu vaših poziva na neku bleju od njega ćete dobiti odgovor kako mora da uči, kako sprema ispit, kako piše seminarski i slično, uz obavezni dodatak "jebi ga stvarno nemam vremena, drugi put". Izuzetak od ovog pravila ne postoji, pa ćete neki sličan odgovor dobiti čak i za subotu uveče.

Kaže se za nekoga koje zanemoćao,ugasio,kaputir'o.Ukratko neko ko se baš sjebao...

Nagovaranje likuše da ti raspremi krevet, a ne da se samo pokupi i ode. Ujedno i provera kakav si bio sinoć.

Ambidestruktivan momak.

Potpuno je nebitno da li će te pogoditi levom ili desnom lopatom, svakako ti ne gine odlazak do urgentnog na ponovno preslaganje face.

Osećaj posle njegovog udarca je sličan onom osećaju kada te neko pogodi peglom po sred lica. Barem onih par sekundi koje provodiš u svesnom stanju su takvi, ostalo je sve tama do buđenja u bolničkom krevetu.