Синдром Познатог-Презимењака.
Ментално обољење које вас напада у виду иритантних велика-вјероватноћа-штанглом-опаљених-непосредно-након-рођења навратилова чија главна сатисFUCKција приликом првог упознавања изгледа представља разоткривање ваших најдубокоинтимнијих породичних мистерија у стилу "Дал` ми је Смоки стварно стрикан од шурнаесто колено?".

Pojava u kojoj neka žena koja dobija batine u javnosti od strane nasilnog partnera počne verbalno ili fizički da brani svog partnera kada se neki drugi muškarac umeša s ciljem da zaustavi to nasilje. Neretki slučaj u današnje vreme.

Градска појава која са собом вуче тешку бламажу. Због чињенице да је Балкан плодно тло за кинеске тржне центре, који једну исту робу шалтају брзином репродуковања бала пљувачних жлезди Мирослава Илића, овај синдром не изненађује. Једна од можда само пар ситуација, која ће просечног мушкарца, Балканца, натерати да у свом мозгу бар малкице активира одсек за моду, на кратко.
Интензитет идентичне гардеробе варира. Није исто ако у граду сретнеш лика који носи дупликат твоје маје од 5 евра и јаше од 50. За ово прво ћеш имати мањи блам, самим тим јер је јефтиније, а можеш и да се у њу покењаш, бациш је, запалиш или штагод. Лоне су већ посебна категорија.
По правилу се ова ситуација деси кад БАШ ТИ носиш БАШ ТУ нову мајицу коју У ИСТО ВРЕМЕ носи БАШ ТАЈ лик који пролази поред тебе. Онда ти обично дође да, осим што би изврнуо мајицу да се слабије препознаје модел, изврнеш и своју кожу, фино лепо.

Kad napraviš nešto kvalitetno na Vukajliji, moderatori to obrišu, a plagijator te odradi i završi u Odabranima.

Svi imaju nekog ludaka (uvalim ti ratka) u gradu, koji ispravlja neke krive drine (moj ti sine) samo sebi znanim humorom. Na pocetku veoma iritirajuće (moj te sapliće), kasnije prelazi u pravu zarazu ('bem te u prolazu).

U Pomoravskom okrugu to nazivamo "Bojanovim sindromom", a verujem (da ti uterujem) da i u drugim gradovima ima drugačije nazive.

Pojava koja je dobila ime po praktici Gorana Bregovića - uzeti nešto američko ili internacionalno i malo izmenjeno kao svoju kreaciju predstaviti narodu iz Srbije/sa Balkana. Često praktikovano u turbofolk-sceni, gde se opajda...ahm, pevačice prave da pevaju neku svoju pesmu ili nose svoju kreaciju.. Takođe uočivo i na Vukajliji, kada neki pametnjakovići skidaju stvari sa 9gag-a i onda repostuju to na vukajliji..

Definicija pisana jer je to sranje smorilo više..

Lik u jako uskim farmerkama

Pojava koja odaje ljude kada piju crno vino. Nekada je lakše oprati usta od mastila nego od vina, a posebno je interesantno kada osoba koja pati od ovog sindroma to ni ne zna.

Neretko zastupljena paranoja od svega i svacega.
Egzemplar je obicno stariji muskarac koji je svoje najbolje godine preziveo pokusavajuci da pomiri u sebi nepomirljivo. Patrijarhalno vaspitanje kao plodno tle za komunisticki pelcer, sve to uljuljkano u prividno blagostanje, protiv surove realnosti ratova i sankcija, sve do tranzicije.
Ne uspevsi da se suoci i izbori sa restlovima pritisaka iz proslosti, naucivsi da je zivot kurva, u sadasnjosti funkcionise po tragikomicnom paranoicno neuroticnom obrascu Ilije Cvorovica iz filma Balkanski spijun.

Ултимативни период сексуалне апстиненције код рибе, потпуна нејебица, најсушнија сезона у животу једне девојке, константни сексуални пост.

Završio si faks. Sada si akademski građanin, ovo je novi početak za tebe, počinje novi život.
Lagano uviđaš kako te svi gledaju sa nekom dozom poštovanja i prezira u istom trenutku. U početku počinješ da zanemaruješ takve ljude, kada ih sretneš na ulici samo ih pozdraviš, iskezečiš se akademski taman toliko da nije prostački i nastaviš dalje. Kada ti u radnji vraćaju kusur obavezno pokušavaju da te zajebu ako ih provališ onda je to štos, kao žele da vide da l' paziš na sve, da li su te istrenirali na faksu za život, i te fore... Ulicom kada šetaš svi te zovu doktore, profesore, menadžeru, direktore, inžinjeru... sprdaju se sa tobom, svi znaju da se zoveš MIlan, Dušan, Ranko, Marko... al' nekako im je drago da te zezaju jer si drugačiji od drugih. Odeš do biroa a tamo haos. Shvataš poentu narodne izreke: "Uči sine školu da sutra ne bi radio." Sada to razumeš, već dve godine čekaš posao i gledaš kako ovi sa privatnog fakulteta odmah dobijaju državne poslove u javnim preduzećima ili državnim institucijama. Počinješ da pucaš, pa tako s vremena na vreme i ti tu diplomu gledaš sa prezirom. Roditelji pizde što nisi našao posao, baba čeka praunuka pa da umre, stric kaže da je na njivi budućnost, cura te tera da idete na stan a ti? Tebe niko ništa nije pitao, sve je nakako protiv tebe, haotično, premlad si da uradiš nešto a prestar da promeniš sve oko sebe.
Polako počinješ da piješ, trgneš tako s vremena na vreme koje pivo ispred radnje kad kreneš po hleb ili uzmeš unuče za poneti. To unuče kreće lagano da raste, pa posle par meseci na tvom stolu je neizbežan rekvizit flaša od litre, obložena pur penom, koja je prefarbana bojom drveta sa slikom Svetog Nikole. Lakše ti je kad piješ i psuješ Boga.
A godine lete. Na svom licu pronalaziš potvrdu i pečat vremena, al’ šta da radiš, život ide dalje a ti moraš nekako s njim. Cura te je već odavno ostavila, udala se za nekog žandarma i konačno otišla na stan. Sva sreća pa ti je baba umrla pre njenog odlaska, ko zna koja bi frka bila da se to nije desilo, neka joj je laka crna zemlja. Tvoji su se već pomirili sa činjenicom da ćeš do kraja njihovog a verovatno i svog života ostati u porodičnoj kući, i u svom rodnom mestu. Jednom, eventualno dva puta nedeljno odeš do biblioteke i šah kluba, voliš da dereš penzose u šahu, nekada odigraš belu u pare i popiješ vinjak uz kafu.
Prošlo je dvadeset godina, promenio si dioprtiju, imaš problema sa prostatom, pluća te bole od suvog duvana a ni jetra nije u najboljem stanju. Radiš u nekoj firmici kao običan radnik za 250 jura mesečno, svi te zovu Duško, Rajli, Maki... neki ljudi se čude kada im kažeš da si doktor, profesor, menadžer, inžinjer... Skoro je stigao mladi inžinjer na praksu, svi ga podjebavaju i zovu direktore, i ti to radiš, sada shvataš da ti to ulepšava dan, kada jebeš onog iznad sebe a on ne zna šta da radi već se samo akademski kezeči. Znaš da u penziju nećeš otići i da ćeš ostati mudri samac do kraja života, sve ti je jasno, godine učenja i mučenja su prošle kraj tebe al’ vredelo je i za to živeti. Sada imaš nešto para da vikendom odeš s kolegama u zezanje, zimi ili leti u banju. Konačno se dobro osećaš, jedino što ti smeta je to, što i dalje živiš s matorcima.

Način razmišljanja i ponašanja karakrerističan za srpskog velikana svadbarsko - čobanskog folka. Karakteriše ga neumerenost, odbacivanje razlike između dobrog i lošeg i potpuno odsustvo morala. Ljudi koji pate od ovog vida poremećenog sistema vrednosti duboko su ubeđeni da su oni zdravi, a svi oko njih bolesni jer ne uzimaju sve što im život pruža.

Зајебана болест која се добија генетски, од мајке дипл. алапаче и оца филозофа у покушају. Дежурни сољач памети, онај који све види и све зна, тип који увек има аргументе и за и против, без неке стварне амбиције да нешто сам уради и допринесе у прилог својој тези.
И антитези.

Кад се упорно враћаш бечкој шницли у студентској мензи, не успевајући да јој се одупреш, упркос томе што је она искључиви кривац за то што су ти неколико пута испирали желудац.

Огледа се у дугогодишњем неконтролисаном страху, заправо, фобији од два воза који се приближавају један другом брзинама од 60 и 80 км на сат.

Скоро да не постоји храна која у гостима није укусна. Колико год да се трудили да у туђој кући одбијете понуђени оброк, ваша црева ће вас увек одати. Чак и парче џема и хлеба изгледа неодољиво.
Да ли је то повезано са чињеницом да је храна увек слађа кад ти је неко други спреми још увек није научно доказано ни потврђено, али је веома јасно и више него очигледно да је ту ипак у питању неки подсвесни синдром госта који нас све одликује. И стварно, као да је потребан неки посебан напор да се одупремо утицају овог синдрома где год да се нађемо. Џаба што уста упорно понављају: "Не, хвала, малопре сам јела". Још ако замирише...

Duševni poremećaj! Patološka potreba da se pomaže onima koji pomoć traže i onima koji pomoć ne traže. Osoba sa ovim poremećajem često ide na kurac svojoj okolini svojim stavom kako je neki tamo lokalni narkoman zapravo mnogo dobar dečko, što niko sem obolelog/obolele ne vidi zato što je zao i grozan, samo oboleli vidi "dobro" u njemu. Poremećeni je najčešće kao jedva prosečan u svemu (inteligencija, obrazovanje, materijalni status...), beskorisan član društva (obično propali student, nezaposlen, u najboljem slučaju član neke glupe neprofitabilne nevladine organizacije). Oboleli redovno donira novac prosjacima i zbog svoje "humanosti" u svojim očima je Bog.
Njegova "humanost" je zapravo jedini lek za njegove ozbiljne komplekse niže vrednosti, osećanje jadnoće i bezvrednosti.

Iliti: kada vam je cela jebena nedelja kao jedan mini eon u kome su se izređala sva sranja koja su vam se dotle činila nemogućim.

Da, to je veoma slično film "Dan mrmota", u kome se glavnom liku jedan isti dan konstantno ponavlja. Svaki digađaj, svaki razgovor, sve baš sve. I još je glavni glumac toga svestan. E, u tome je caka.

No, ovaj "naš" "Dan mrmota" je malo drugačiji. Radi se o tome da je svaki dan u osnovi drugačiji (drugačije vreme, drugi ljudi, druge situacije), ali je suštinski isti - vi ste u velikom sranju!

Zamislite samo: svaki dan ustajete, očekujete da će sve proći relativno OK, ali ipak nekako uspete da upadnete u neku lošu priču. Jednostano, problemi se lepe za vas, kao da ste magnet koji prikuplja iste, kao da ste vi predodređeni da sve to nosite na svojim plaćeima.

Nije kao da se trudite, daleko od toga. Jednostavno ne ide, pa to ti je. Ustvari ide, ali ne baš kako ste to zamišljali. Probudite se dakle ujutru, ponadate se da će vas barem tog dana sve mimoići i da će vam dan biti za promenu dosadan, ali dok doručkujete jednostavno osetite da nešto ne štima. A, vi veoma dobro znate da vas osećaj nikada nije razočarao, barem ne kada su sranja u pitanju.

Способност скитања по цео дан а да се не умориш.

Odsustvo smisla za humor.