Kada ispijanje piva/rakije/vinjaka/vina izvodimo sa velikom dozom uživanja kažemo da klizi kao gorenavedeno mnjaukalo niz oluk od kuće.Sa lakočom sličnoj onoj kojom grandovci izdaju svoje pokušaje albuma.

Kroz obamrlost i letargiju progone me špijuni nekih drugih svetova.
Dok ja računam kako matematičku, tako i duhovnu tačnost svoje neizlečive bolesti, preseca me bol lica u tuđini.
Lica mlada i setna.

Ponekad me probudi boja krvavih rukava moje učiteljice za poker aparatom, ili crna kocka u bezvazdušnom prostoru koja prožride moju mladu lobanju.
Katkad se i lavovi odazovu na zvuk trubadura koji odzvanja hodnicima palate, pa tu feštu udostoje svojim ljudskim oblicima. Za stolom oni, ja i epitafi nekih propalih televizijskih zvezda.

Nekada je svaka tranzicija bila nova avantura na čijem kraju se nalazio trofej. Bio taj trofej inkarnacija sreće ili fatamorgana mladalačkog poleta, ostavljao je za sobom zavesu obećanja. Nekada je svaki skok bio toliko opravdan da sam se svakim buđenjem nadao narednom, boljem.

Nesigurnost me tera na ponašanje koje pokazuje moju vitalnost. Zatečen na novom tlu, posmatrajući Sedam zlih kraljeva, stalno mislim na ono što sam bio, na ono što neću biti, a pravim svoj identitet negde između. Da su razapeli Dionizija, sada bi sve bilo lakše

Povučen prazničnim raspoloženjem, koristiti pirotehniku na neadekvatan način ili jednostavno biti nepažljiv sa istom.

Poslednji pms koji su srpski ratnici preživeli od svojih dama.

Žena koja je bila slepa kod očiju pri izboru partnera.

Tonalitet u kome se osetiš pomalo zajebano, pomalo nostalgično, pomalo željan da se napiješ i razbiješ sve u kafani, ili da se sklupčaš u krilu nekoga ko te čini srećnim. Osećaj da te u tom trenutku samoća ubija, da bi više voleo da se nađeš u kavezu sa tigrovima nego sam, tražiš špansku seriju na tv-u, samo da nestane želja da izvučeš iz prastare kutije papiriće na kojima si se dopisivao u školi. I pre nego što primetiš, izvlačiš sve svoje snove, maštarije iz detinjstva, klupko davno potisnutih obećanja koja si dao samom sebi, a koja su sada izgubila svaki značaj. Poželećeš da se nađeš kod kuće, u svojoj sobi, u gradu u kome ti se čini da si živeo u nekom drugom životu. Setićeš se bezbroj popijenih kafi na trgu ispred škole, i zapitaćeš se, šta ćeš sada tu gde jesi, kom zlu si se poklonio. Ali nećeš potražiti nekog da otkloni nemir, nećeš otići na spavanje, zato što želiš još malo da se sećaš, da se osetiš živim, jer znaš da ćeš se sutra probuditi u krevetu koji nije tvoj i da će te svakodnevnica po inerciji povući u svoju crvotočinu.

Suma svih frustracija koje se stope u ovu tezu, sa ciljem da te predstave sposobnim da odeš, oteraš sve u pičku materinu, na neko vreme budeš nedostupan kao prosjaku špikovana sa lukom. Da ostaviš šablone i pravila za sobom, vratiš se staloženiji i očišćen od stresa.

Reč mogu oslušnuti, izgovoriti, uživati u svetu druženja i razgovora. Ali da li joj mogu verovati? Topla reč leči usamljenost. Ona simboliše nečije prisustvo, predstavlja osobu pored mene. Ali kada utihne da li me čini sigurnim? Zašto je reč ponekad prazna? Ne volim puka obećanja. Isto tako ne volim da slušam o pričama koje se nikada nisu desile. Ne verujem lažima. A ono što razlikuje laž od istine jeste delo. Jedno delo je moćnije nego bezbrojano mnogo reči. Nakon dela reči nisu potrebne, jer dela govore sama za sebe. Samo se ona mogu računati, samo ona skupa grade poverenje. Verujem u osobu koja govori delima. Verujem u sve što sam nekada zaista uradio. Sva moja dela predstavljaju vrednost i samo ona čine me jačim, iskusnijim. Učinjeno delo uliva sigurnost pred neizvesnu budućnost. Novi izazovi uvek predstoje. Ja ne želim samo pričati o njima. Reči su tada najmanje važne i ne donose pobedu. Na izazove ja hoću da odgovorim delom.
Reč mogu oslušnuti... Ali da li mogu videti, dodirnuti, osetiti reč? Mogu, ali samo ako je od dela satkana.

U letnje veče, uz puno očekivanja, vodiš novoupoznatu picu na brodsku večeru, i dok vetar pirka preko vaših tela i njenih golih ramena a ona ne zatvara usta kenjajući o drugarici koja joj je kupila papuče ispred nosa iako joj je ova danima govorila da će ona da ih kupi, o tupsonskoj komšinici koja joj prosipa supu na punta pod prozorom i naravno o bivšem koji je tolika stoka da joj je tražio nazad rukavice koje joj je poklonio za rođendan, kao ljut što se ona pijana kresala sa njegovim drugom, "šta će mu ženske rukavice, kakav retard", mašući ti pred nosom svojim dugačkim frenč manikjurisanim noktima, do vas dogmizava konobar nudeći specijalitet kuće na šta ona zavodljivo trepće na balavog sinovca i pita "A šta je specijalitet?" i on kaže "Punjeni škampi" na šta se ona se prenerazi, prevrne očima ispod milionizovanih trepavica i iskaže filozofsku sumnju "Oh, pa kako škampi mogu da se PUNE?!?", pa dok keša hvata vazduh da pruži objašnjenje ti mu, manirom Džemsa Bonda nonšalantno daš znak rukom da ućuti, okreneš se ka torokuši, i... izgovoriš formulu iz naslova.

Namrgoditi se. Nasrditi se. Utemerutiniti se.

Pljuvanje vina.

Skup muškaraca oko jedine pijane ribe na žurci!

Žestok stepen pijanstva. Osim što pokažete ortaku gde mu je soba, morate i da ga unesete u nju.

Otrmbešene sise kojima majka priroda nije podarila prijatan izgled ali barem ih je načinila korisnim da žene mogu zadrže vrata od lifta sa njima, da ribaju prozore sa njima, da se dočekaju na njih kad padnu i tako dalje.

Javlja se početkom decembra ili maja/juna svake godine u svim srednjim školama. Predstavnici su obično nastavnici i učenici tih škola, a najvažniji predstavnici učenici koji su "spavali" pola polugodišta.
Drama prosjeka se javlja iz dva osnovna razloga. Prvi, ne baš tako čest, je taj da se zadovolji potreba pojedinca za što većim uspjehom jer je dobar uspjeh u srednjoj neophodan za dalje obrazovanje. Drugi, koji se češće javlja, je taj da se skinu roditelji sa grbače da bi se moglo slobodno živjeti u toku narednog raspusta.
Karakteristike drame:
- vrijeme provedeno za računarom je svedeno na neophodni minimum, i zamjenjeno učenjem
- posuđuju se sveske onih koji su nešto radili tokom predhodnih mjeseci
- maratonsko prepisivanje lekcija i zadaća
- konstantno kukanje
- besmislene prijetnje smrću i razne psovke usmjerene ka profesorima
- moljenje za bod ili dva
- razna obećanja tipa "Sledeće godine, obećavam, više ću da radim"
- proganjanje profesora po hodnicima da se nadoknade časovi itd.
Treba napomenuti da drama prosjeka često ima par osobina komedije, ali najčešće se javljaju izražene osobine tragedije

Stara dogma o ovoj ligi izuzetnih džentlmena. Naš isklišeiziran ton obraćanja nama samima. Izjava, predskazanje, opšteprihvaćeno sa tihim oduševljenjem među nesvjesno sastavljenim ispucalim dlanova metalnih radnika. Ljudi koji su u većini, koji ne žele da siluju svijet i koji pružaju više nego što uzimaju, moraju da ištu pred šačicom nezaslužnih za ono što je njihovo. Riječ 'raj' je ta kojom bivaju zaneseni, smtnuvši s uma na ključnu riječ: 'odlaze'... Sa parom obećanja još jedan radnik se otisnuo iznad dvodimenzionalnog svijeta, ugrabio zvučnije ime, izmislio elitu, stavio povodac grupi potčinjenih sledbenika u kojima se javila želja da ga svrgnu, i nahuškao protiv ostatka svojih. Pripadnici radničke klase su sve manje ljudi a sve više radnici, i što su brojniji, sve su manji, limes koji teži mravu, biću koje od svijesti ima samo poriv ka preživljavanju i koje radi po milimetarski preciznom planu za opšte dobro. U toj opštosti, svoje 'dobro' ne vidi od tereta koji nosi iznad glave, nekoliko puta težeg od sebe...Bez glasa, bez incidenta, bez identiteta, radnička klasa odlazi.

Moralna podrška najvišeg stepena. Onom kome i ne ide bas najbolje (u bilo kojoj oblasti), podize samopouzdanje i smelost da uradi nešto što mu do tada nije ni padalo na pamet.

Poslednje reči pijanca pre nego što poljubi patos. Iako i sam zna koliko je popio, zna da ni da ustane ne moža, zna koliki je kreten ispao, ne dopušta da mu pomognu ljudi dok ode do auta, sam će on. Naravno, jedino dobru tu je što se ovaj toliko odvalio od alkohola da neće ništa da oseća ma koliko se dobro polomio, makar do sutra, kad se otrezni.

Mitsko biće koje leči komplekse muškaraca. Nikad ga niko video nije ali kažu da postoji, samo mi možda nismo dostojni da ga prikažemo.

Pitanje koje se postavlja kad mrtav pijan izadješ iz kafane. Ne znaš gde je levo, ne znaš da l' si doš'o il' si poš'o.