Čin koji vrednost emisija "Čudne životne priče" i "Čudne priče života" u udarnom vikend terminu diže na pijedestal novinarstva i nebrojene ručkove zaliva majčinskim suzama čineći da žalimo što Džulija Roberts nije glumila u Titaniku.
Hipocentar emotivnog zemljotresa koji nas u isto vreme uči dvema velikim istinama:
"Loše...hrbrgr...Srbija...hrbrgr...nema se para...hrbrgr...ciganče malo umače buđav Wellness keks u prokis'o džem" i "Ipak ima dobrih ljudi na ovom svetu".

Vidi primer:

Hipotetički kada bi se podigao zid na granicama Srbije visine dva kilometra i onda se sipa voda isplivala bi baš ona šaka Srba koji i dalje veruju u priču o životu pod jednom šljivom.

No, glavni problem nije u tome, nego u kompletnom sistemu učenja i prepoznavanja srpske kulturne baštine. Pošto sujeverje vlada od nastanka države, iako je pravoslavlje naš ponos i dika, javili su se običaji koji premašuju granice normalnog, a iz njih se razvijaju priče i gatke koje grade istoriju i prosvećenost nacije. Istorijske činjenice se kaljaju učenjem prošlosti preko narodnih pesama kao orginalnog izvora izveštačenog junaštva i aksiomske istine. Slepe babe, režimski umetnici, isfrustrirani nacionalisti, izvikani lideri, polupismeni vidovnjaci i u grehu ogrezli sveštenici dominiraju krojenjem bajki i legendi o postojanju Srba i pre Adama.

Međutim, bitka stoleća zatvara vrata srpske svetlosti i to postaje otvorena prilika da se dokaže svetu kolika muda ovaj narod ima. Od tog trenutka stvaraju se kultovi koji su i danas popularni, iako bi po logici stvari trebali biti prevaziđeni oni ipak ostaju kao temelj jedne uzvišene pastorale u ogledalu kromanjonca. Bitka stoleća samo je zatvorila vrata jedne jake epohe, ali otvorila je vrata jedne masovne duhovne empatije.

Korakom napred kraj Nemačke klasične ideologije završava se Umiranjem Kanta 1804. a za nas kreće novi preporod i novi povod za stvaranje epske fantastike i besmrtne hrabrosti. Kulturni vek kreće da se razvija u dobrom pravcu do pojave socijalizma, tada se zaboravlja nešto što se uvek pričalo, mada, neke stvari su dovedene u kolosek. Sve se vrti u krug i na pragu dvadesetog veka mi doživljavao ponovni dolazak Hristosa koji nas vodi kroz maglu i mesečinu da pokaže kako je kada se diraju njegova deca.

Kontinualno mi se gubimo kulturno, u paroli "Srbija do Tokija'' u prenesenom zančenju mi stižemo do Japana, ali do nove Hirošime, jer naša kulturna vrednost upada u fijasko.
Ako se vratimo na početak, ta šaka ljudi koja bi isplivala iz tog bazena bili bi oni koji se bore za srpske ideale koristeći okultizam i braću Tarabiće, jer nema potrebe da hvataju za ruku i spašavaju one koji se klone te iste šljive i daleko poznate kašike.

Neka se ove reči ne uzmu kao apsolutna konstanta, ali mnogo više nije rečeno... a pravi Srbi polako nestaju.

Leciliste kompleksa nize vrednosti, utociste zapadno-evropskih programiranih masina u ljudskom obliku.

Vrlo često ograničavajući faktor vašeg društvenog života. U prvo vreme, dok se još niste nagledali i naljubili, nemate vremena ni za koga i ni za šta drugo, a kasnije kad se veza manje-više ustali, to zajedničko provođenje vremena je deo te drage vam rutine koja ne ostavlja mnogo prostora za već uveliko zapostavljene drugove. Bolja varijanta ove priče je da dotičnu dragu vam osobu uvedete u krug svojih prijatelja, mada ponekad i ovo može da prođe neslavno u smislu kritika koje dobijate da to niste vi, da nemate adekvatnu slobodu ponašanja i mišljenja u prisustvu druge polovine.

Jednog dana sve to prerastete...

Zene imaju razvijeniji govor tela, i bolje ga razumeju, dok muzjacima treba malko vise da ukapiraju,a i tupavi su za plasiranje informacija govorom tela, vec sve rade spontanije i bez igrica i skrivalica.
Evo par primera kako to rade devojke, da bi nespretni decaci eventualno to prepoznali, i umeli da iskoriste priliku,a da je ne propuste.

Osveta na srpski način. Vrlo slično sa "milo za drago". Konačno je došlo i tvojih pet minuta! Obično uživaš u njima i prepričavaš ih do kraja života.

Nakon što sam pročitao sedamnaest delova grofa od Monte Krista i trinaest Harija jebenog Potera shvatio sam da je trideseti avgust i da sam se pokenjao sebi se u stau. Ode mast u propast, štono vele stari. Morao sam da preduzmem drastične mere.

Bilo je sparno, govnjivo popodne u provinciji. Tmurni ljudi, u poluverima, napolju ubi ždraka, vrane pozijale, oni u poluverima, venčanim sakoima, crne čarape peti dan a balega isparava sa grudi. Zdravo, hvala, prijatno, doviđenja, ceo dan slušao sam zujanje tih radilica, ljudi uhvaćenih u kolotečinu svakodnevnice, žigosanih robova navike. Onda je prekipelo, žuč mi se okrenuo i po podu sam ispeglirao sedmo valjevsko. Gungula. Mnoštvo krpa, džogera i radnica, mnoštvo osmeha, lažnih, bezdušnih i svi oni u toj gunguli mogli su siti da mi se poizdodiruju presnog kurca. Bio sam pijan. Morao sam da preduzmem nešto. Prvo pijanstvo u životu nije smelo da se završi sa flekom piva i ćevapa na podu kladionice. Sećam se kroz maglu, iako se sve odigralo neposredno pred pisanje ovog sastava, ubacio sam dve šake pune samopouzdanja u džepove i isteturao se napolje. Plan je stvoren.

Šomi, koji je krenuo za mnom, je bio dete, ništa drugačije od mene, osim što verovatno nije bio štreber kao ja. Bio je normalan, nije slušao metal, nije čitao dve knjige za sedmicu, nije pipnuo Radine sise i nije sanjao Ničea kako visi obešen na tavanu, svako veče. Ali je imao kintu, nenormalnu kintu, kao da mu ćale bere pare umesto malina. Nikada se nisam razumeo u novac, razumeo sam Hesea i Roterdamskog ali u novac - nikada. Stigao me je i rekao nešto neodređeno tipa:
- Ponekad, mi stvarno ideš na kurac. - bio je moj najbolji prijatelj. Utešio sam ga.
- Jedi govna!
Nastavili smo zajedno da se krećemo prašnjavom, smrdljivom ulicom dok nismo stigli u drugu kladionicu. Ova nije bila kao druge. Nije bilo, espresa, hajnekena, ceđenog grejpa i viskasa sa prosušenom papajom ali je imala dušu. Znala je da voli. Novac. Sećam se, jednom prilikom je buraz došao kući i matori i on su se pofajtali nešto, tipa on je izgubio neki ćaletov novac, kockajući se, meni relativan pojam, isto kao da pričamo o bifurkaciji. Rekao mu je:
- Evo ti crevo! Napolju se operi! Smrdiš na duvan i Mišu Ciganina!
Shvatio sam da je zajebao stvar i kockanje mi je postalo mrsko, toliko mrsko da sam rekao da nikada u svom životu neću to da radim. I nisam, sve do početka priče...

Bilo je sunčno letnje popodne, posle dužeg vremena sam došao u varoš. Ostalo je još par dana do početka školske godine i na očev nagovor otišao sam na sok sa drugarima. Oni su svi propušili za raspust, svi su imali puna usta hvale na račun devojčica, lagali su svaku reč, a ja sam im zavideo. Ne zbog toga šta su oni hipotetički radili preko raspusta, jer nisu, znam, znam sve te devojke, i sve lažu, jer su lažovi, nego zbog otvorenog pristupa ka mogućnosti da izgube ili osvoje novac. Na kocki. Gledali su nekakve trke kerova, navodno sve je to repriza neke trke koja se dogodila ko zna kada, i oni su znali ko će da pobedi, kao. Međutim, znali ili ne znali, svaku trku su dobijali, svaki po nekih petsto-šesto dinara i okretali piće. Jednom sam pio, ali realno čaša vina koju sam popio ono veče kada je Rada dolazila nije relevantan pojam za ovo što se odigravalo. Pio sam pivo, valjevsko, i bilo je grozno, kiselo i gorko, i što sam više pio sve oko mene je bivalo kiselo i gorko i grozno. U jednom trenutku sam pročitao da sadrži 5,2% optimizma, iz čega sam zaključio da se u jednoj flaši nalazi tačno 0,4974 litara pesimizma i da sam nakon 3,4818 litara istog osetio kako me pesimizam preseca. Savija drob oko prstiju i stegnutom pesnicom vuče da ih isčupa iz utrobe, tada je zelenkasta žučna kesa pukla i pesimizam se prolio po plavom tepihu.

Šomi i ja. Maloletnici u kockarnici, crnoj, zabregloj i memljivoj. Šomi, pun para. Ja, sa pesimizmom u lavoru, stotinama metara dalje. Dobitna kombinacija. Dva crno! Pakleni točak sreće, rulet, bunar želja. Dva crno! Sve se dešavalo kao u transu, ja sam ulago više novca nego što mogu da pojmim a kuća je davala više nego što može da isplati. I tako u krug, ringišpil je dobio neku sasvim drugu konotaciju. Vrteo sam se sa borojevima, računao naredni dobitni, sve je bilo tako predvidiljivo, obrnuta igra staklenih perli, potpuna kontrola svega osim sebe samog. Trans iz koga me je Šomi trgao sa jednim glasnim:
- Isključi!

Debela, sisata radnica, sa masnim flekama šaka po dupetu, izbrojala nam je dvadest i pet hiljada razloga za nezaboravni raspust. Uz opsaku:
- Početnička sreća deco! Nemoj da se navučete...

Da se navučem? Ma važi!

Raspust se završio pre osam dana. Ili osam godina? Kako sam ga proveo?
Navukao sam se.
Dobar dan. Moje ime je Dejan i ja sam kockar.

Odrekao se grada k'o Japanac sina sa četvorkom iz matematike. Da l' je dobio il' dao otkaz, nema veze, bitno je da ima parica da malo renovira kućicu na selu, uvede net i kupi gorepomenuti objekat čuvanja. Žena ga ostavila i odvela djecu, uzela mu pola para što je imao u tom trenutku (pola od ništa je i dalje ništa), al' on je posle godina utapanja tuge u raznom alkoholu shvatio šta tačno hoće od života. Mir. Frulu, stado, štalu, omanje imanje, obavezno sa šumom i potokom u šumi, da ima gdje dušu da odmori i pivo za Prvi maj da potopi.

Vratio se odakle mu je stari otac zaradio prve pare da mu kupi stan, koji sad izdaje studentkinjama jer misli da su urednije, a one mu fikus zalivaju đus-votkom i tjelesnim izlučevinama. A možda su čak pokušale nečastivog da prizovu, pa su zaklale kozu, a zna se da se kozja krv teško spira sa tepiha i da se ne isplati prati ga. Ali njega to ne zanima, sve dok kaplju pare od kirije.

U suštini, bole ga ona stvar za sve.

Spokojni pogled svetlucavih očiju prelazio je preko obasjane rečne površine a nakon što je upio potrebnu količinu lepote njenih prozirnih valova, nastavio je dalje preko trske koja se nalazila na drugoj obali i četinarske šume koja se prostirala daleko u nedogled. U toj šumi, kaže legenda, postojao je "čudesni Orfej" koji je milinom svoga glasa hranio trske nedaleko od šume, a one su preko rečnog ogledala slale nežnost u centar pogleda posmatrača. Taj estetski čin trajao bi dok poslednji plam Sunca ne iščezne u sutonu dana. I tako svaki dan, iznova i iznova...

Vreme prolazi pokraj nas, odlazi i poslednji voz koji spaja sadašnjost sa nama samima a u vagonu za put bez povratka spakovana su naša dva kofera pitanja: Da li da sanjamo život? Ili da živimo san?

Nekako, kao kroz maglu, ostale su u meni urezane priče iz prošlosti da postoji nekakav svirač na liri koji je slao akorde nežnosti visoko do zvezda a one su sjale poput dijamanta u znak zahvalnosti za njegov gest. Dok je pevao, jata ptica bi kružila iznad njegove glave i osluškivala melodijsku harmoniju Orfejevih glasnih žica. Reka zaustavlja svoj tok, da tako nepomična čuje samo delić njegove pesme a stene su podrhtavale od erupcije koja je pretila da preplavi rečno korito. Drveće mu je prilazilo da ga zaštiti od sunčeve svetlosti, formirajući krošnju iznad njegove glave dok su sve životinje pritrčavale i skupljale pokraj panja na kome je sedeo. Njegova muzika je prkosila vetrovima; sprečavala je oluje štetne po ljude ali je pravila tornada koja su nosila fregmente zvukova širom planete i pretakala ih u dugine boje. Jarko, zeleno, crveno i plavo, svileno, belo, svetlucavo i ljubičasto. Svaka pomisao; svaki izgovoreni stih: svaka tercina i katren.

Sve se to upilo na jedan list, onaj koji ne bledi vec zauvek ostaje, da poput nokta stalno izrasta i nikad ne umire. Život je, zapravo, jedan val koji nema granica, koji beskonačno nosi uspomene i stvara iste. On formira reku čuda a ta reka se nigde ne uliva. Ona ima samo izvor, uvek ga je i imala, ima čar, ima dušu. Slagao bih u nameri da umem opisati tu reku onako do detalja, opisivao sam je i pre ali uvek slažem. A da me neki čovek, nije važno da li ima dvadeset ili osamdeset, pita koliko ima takvih reka u životu svakog od nas, rekao bih kako postoji onoliko njih koliko misliš da ih ima. Možda bi moj odgovor bio: jedna. Tačno? Lažem? Nikada neću saznati, ali zaista mislim da postoji jedna takva reka; jedan Orfej. On će uvek svirati i pevati, nikada neće prestati i kao takav zauvek doprinositi nečemu lepom što je vredno svakog poštovanja. A muzika i glas koji topi stene svakako jeste nešto prelepo, poput miksa estetike i lepote.

Korupcija u kojoj ne treba imati sumnju da se ikad dogodila, obično plasirana od strane državnih službenika, koji vas uvjeravaju da korupcija ne postoji. Naime ako se pobunite protiv represije države, rezultat može biti da propadnete u zemlju kao da nikad niste postojali ili da dignete revoluciju u kojoj će te biti poznati po tome da ste digli svoj glas protiv državnih službenika kojima jasno stavite do znanja da ne želite više takvo stanje.

Neki od nas nemaju sposobnost da kažu sve ono što misle, ali se zato vrlo dobro snalaze pisajući tekstove, bilo da su to pismeni sastavi, pisanje pisama ili pak dopisivanje sa djevojkama/momcima preko neke od socijalnih mreža. Jednostavno je neke stvari lakše napisati, nego izreći.

Da li zbog pomisli da nemaju s kim da podijele svoje misli ili zbog toga jer se plaše da nešto ne propuste, mnogi posežu za ovom metodom... Rezultat je isti, stotine slova nižu se u zbijene redove govora duše.

Opasna sorta ljudi koja, srećom, lagano nestaje sa životne pozornice.

Ne, ne govorim ja o ljudima poput moje gazdarice sa početka studija, baba Milke, čestite Ličanke, za vreme rata bolničarke na Petrovoj gori, koja je svakog četvrtog jula vadila iz vitrine svoju Spomenicu i ordenje i skidala prašinu sa njih krpom, tresući se pri tom čitavim telom, jer se gospodin Parkinson intenzivno družio s njom godinama unazad, a kada mu se kasnije pridružio i gospodin Alchajmer, ordenje i Spomenica su uzalud čekali u vitrini.

Govorim dakle o ljudima koji su itekako znali da potegnu svoju Spomenicu, kao kebu iza pojasa, „kad god je trebalo“ – kako je to lepo umeo da kaže moj komšija, pokojni Dragomir Sikiracija. Uuu, od kakvog su samo materijala bile pravljene te Spomenice. Kakav crni džoker u špilu Piatnikovih karata, pa on je mala maca za Spomenicu !

Kuća ili stan u elitnom kvartu ? - Spomenica !
Mesto ambasadora u nekoj egzotičnoj zemlji ? – Spomenica !
„Savetnik“ direktora u dobrostojećem preduzeću ? – Spomenica !
Školovanje dece na prestižnim svetskim univerzitetima ? – Spomenica !

Potezanje i mahanje Spomenicom, kao i nabijanje iste na nos svugde i svakome, prvoborci ’41 su doveli do savršenstva. I ne samo to, u svom revolucionarnom zanosu i nadahnuću, naučili su svoju decu da je Spomenica nasledna poput bilo koje nekretnine i da oni i njihova deca, i deca njihove dece, itekako imaju pravo da uživaju sve blagodeti koje ona sobom nosi.

E pa, malo morgen, drugovi prvoborci !

Zbog vas nisam postao „kapetan na belu ladju“ jer je neko od vas glavonja poslao dopis da potičem iz „četničke familije“. Prc ! ... Ovih dana izjednačiše četnike i partizane. Šta ćemo sad, drugovi prvoborci ? Kome od vas da se napozdravljam šire i uže familije za uništen dečački san ? Kome da se zahvalim za dva šamara dobijena od direktora škole, kome me je nastavnica istorije poslala u osmom razredu zato što sam rekao da je moj deda do rata bio kulak ? Pa šta ako je bio ? Sve ste mu uzeli, a mojim roditeljima ste dozvolili da smrde u jednosobnom stanu, celog života strahujući da im neki vaš „ker“ ne zakuca na vrata, istovremeno ućutkujući mene, da ne talasam puno, kad je klupko krenulo da se odmotava, tamo krajem osamdesetih.

U krvavoj igranci devedesetih, koju ste nam zakuvali, najmanje je stradalo vas, vaše dece i unučadi, drugovi prvoborci. Opet ste na vreme izvukli guzice, i svoje i njihove, a nečiju tuđu decu ste slali da ginu i budu sakaćena. A meni u bukvici piše da sam bio na vojnoj vežbi ? Molim ?!? Koliko znam, a znam, na vojnoj vežbi se puca manevarcima i na kraju dana svi, i „plavi“ i „crveni“ dođu na isto kazanče da jedu. Nešto se ne sećam „plavih“ da su dolazili, a vi ? A da, vi ste bili„ opravdano odsutni“, je l' te ?. Nosili ste tetki lek ...

I sada, skoro dvadeset godina kasnije, putujem krajevima koje sam nekad zvao domovinom uz oprez. Zašto ? Neee, ne bojim se ja tamo nekog Lojzeta, Ante, Samira ili Dževdeta ... Bojim se nekog tamošnjeg vašeg prvoborca zaogrnutog lipom, šahovnicom, ljiljanima ili crnim dvoglavim orlom koji kroji tuđe sudbine bez krojačkog metra ...

Pa kako da vas čovek ne mrzi ?

Ono što treba izbegavati, jer je velika verovatnoća da profita nećete imati, ili da vam oni neće platiti šta treba ili kad treba, a i ako hoće, to će biti uz velike muke.

(N.B. Priča ne sadrži opscenosti. Unapred se izvinjavamo na tome. Autor )

15. april 1912 god., negde na Pacifiku

Poslednji ostaci svetlosti dana već su odavno iščezli u tamnoj daljini horizonta kada je gospodin Charles Herbert Lightoller, prvi oficir u kraljevskoj mornarici Njenog Visočanstva, izašao na terasu pramčane palube i udahnuo sveži večernji vazduh. Naginjući se blago preko bezbedonosne ograde, sa zadovoljstvom je posmatrao penušavi trag koji su za brodom ostavljala dva moćna Harland&Wolff parna motora od 16,000 konjskih snaga. '' Miriše na maglu.'' - pomislio je. Još neko vreme je uživao u ovom prizoru a onda se uspravi, namesti oficirsku šapku i izvuče iz unutrašnjeg džepa svoje rajsko-bele uniforme srebrnu tabakeru koju je dobio od svoje verenice, gospođice Emily Huntingtonsohn, na poklon pred isplovljavanje. '' Đavolski dobra cura! '' – skoro naglas reče Charles. I jeste bila. Od onog prvog prohladnog jesenjeg dana kada ju je video u gradskom parku u East Herefordu, znao je da je ona TA. ''...Ili je to samo bila ona modro-plava haljina od jorkširskog tvida koju je imala na sebi!'' - kako se, tobože, pravdao svojim kolegama. Nasmejao se i uzeo cigaretu.

- ''Prelepa noć za plovidbu, gospodine Lightoller, zar ne? Vatre...?'' -

Gospodin Lightoller se trgao. Pored njega je stajao Harold Godfrey Lowe, šesti oficir u kraljevskoj mornarici Njenog Visočanstva, i držao u ruci upaljač marke Ronson. Na licu mu se ocrtavao šeretski osmeh koji je nasledio od oca, rovokopača u rudarskom basenu Pembrokshire-a, dok je upaljač, pak, nasledio od pokojnog dede.

- ''Nisam znao, gospodine Lowe, da ste toliki džentlmen...'' – procedi Charles paleći cigaretu i pružajući otvorenu tabakeru. – ''Mislio sam da sinovi engleskih rudara-protestanata nemaju baš izražen smisao za romantiku...'' -
- ''A ja, Charles, da gospoda sa livada u Hampshire-u ne traže pomorsku karijeru ali izgleda da smo se obojica prevarili.'' –

Nasmejali su se. Ovo im je bila prva zajednička plovidba još od obuke u kraljevskoj pomorskoj školi u Sauthampton-u i stari drugari iz školske klupe su potajno bili jako srećni zbog toga.

- ''Kako je kapetan Smith, Charles?'' – prvi se uozbilji Harold – ''Nadam se da ti nije previše inkonvinientno da govorimo o tome...''-
- ''Ne, ni najmanje. Pa, obzirom na količinu alkohola koju je kapetan Smith sinoć uneo u svoj telesni sistem, mislim da ću morati još neko vreme da ga zamenjujem na dužnosti. Ipak, njegov lični ađutant mi je u poverenju rekao da je dobri kapetan jutros konačno prestao da povraća. Pravo čudo, rekao bih, posle sinoćne konzumacije...''-
- ''Prosto ne mogu da verujem da je kraljevska mornarica dozvolila da jedan takav čovek upravlja najvećim i najmoćnijim brodom na svetu. To je katastrofa koja čeka da se dogodi, stari moj...! ''-
- ''Nažalost, bojim se da je alkoholizam kapetana Smith-a samo vrh velikog ledenog brega - ako me razumeš...'' – uzdahnu Charles zagledan negde u morsku pučinu. – ''Mislim da si i sam primetio koliko je siromašan izbor jela u glavnom restoranu. San Pjer šuren u kozjem mleku i Chateau Lafitte iz 1789-te ?! Mora da se prokleto šale! Pa, ni mrtav ne bih stavio tu prostotu u usta, uopšte da ne pominjem jeftini, pozlaćeni escajg! A tek muzika...Kriminal najviše čistote! Prvi kvartet Berlinske Filharmonije ni u kom slučaju ne može da odgovori visokim zahtevima prefinjene engleske publike. Na sve to, juče sam skandalozno dugo čekao da se oslobodi jedan od samo dva terena za tenis a, među nama govoreći, zaista ne želim da komentarišem broj Iraca i Škota u posadi. Mislio sam da te gamadi u engleskoj mornarici više nema...'' -
- ''Izvini što te prekidam, Charles, ali učinilo mi se da sam nešto video u daljini...Sedam-zarez-tri kilometara u pravcu severo-zapada...'' – I jedan i drugi uputiše značajne poglede u tom pravcu. Neki par je stajao zagrljen na samom pramcu broda. Ljubili su se.
- ''Hmm...Ma, učinilo ti se, Harolde. To su samo galebovi.'' - reče konačno prvi oficir. – ''Hajdemo unutra. U posedu sam izvrsnih cigara iz okruga Kent...'' -

I tako je nastao izraz iz naslova.

Je uglavnom paranoična i labilna osoba, koja ima sposobnost da od najbanalnije društveno-socijalne situacije napravi halabuku epskih razmera. Pored toga ložana je specifična i po tome što zna da unese nemir i tenziju kod situacija koje same po sebi nemaju takvu tedenciju. Ložana uglavnom barata sa polu-informacijama i ima čvrst stav po pitanju svega, iako isti ni sama nije do kraja ispitala. Ložana sve hvata na galamu (dža-bu), dok je zdrav rezon bačen u totalni zapećak.

Teorija strune, vanzemaljci, Alah, Maje, Makedonci, pičke materine - sve vam je to dragi moji jedna velika prevara, ja da vam reknem. Mogu to da vam kažem jer sam ja spoznao istinu i toliko dobro je znam da sam je spakovao u dildo i nabio je Molderu u dupe. Ok, jeste on posle snimio još pet sezona pitajući se gde je, ali ko ga jebe kad ignoriše moj mejl.
Kad sam bio mali obožavao sam da slušam strašne priče koje mi je baba pričala ali znao sam da je to sve laž i da ne treba da se plašim. Ali nakon što je deda postao gromovnik (o tome više u sledećem kolu) i nakon što mi je veštica salivala stravu, znate sigurno šta je to, ono kad nešto baje pa vrelo olovo baci u vodu pa u olovu zarobi strah bla bla bla, posle mi nisu pričali priče. Mislim, ukenjali su se bezveze, koje još dete sme da izađe pre prvih petlova u poljski wc? Realno. Međutim kada je deda posle par godina došao sebi ispričao mi je priču, ustvari ne priču već upustvo za veru. On mi je rekao da ako noću hodim od zla mogu da se zaštitim ako se prekrstim. Naravno na to ne dajem ni pet para. Kako se Aboridžin neuki štiti od zla? Mislim stvarno. Bilo kako bilo veoma poštujem par drugih saveta koje mi je dao, npr:
- Čuvaj se besa tihog čoveka.
- Čuvaj se noći bez meseca.
- Čovečija sreća je kao senka i ona nam štiti leđa. Ako se pokolebaš, uplašiš i naglo okreneš ona može da pobegne.
E ovo poslednje sam iskusio na svojoj koži.
Bila mi je četrnaseta godina i bio sam na letnjem raspustu, u selu. To veče sam ostao u tetkinom sokaku do mraka igrao se sa decom, koje nije bilo u sokaku preko jaruge, dedinom. Ta dva paralelna sokaka je razdvajala duboka vododerina, kao potok ali suvo, obraslo velikom šumom. Tetka me je nagovarala da spavam kod nje ali deca bi mi pomerila bulju sutra ako bi saznali da ne smem da pređem jarugu sam. Prelazio sam je hiljadu puta, čak sam utabao i svoju stazu, ali danju. Bio sam veliki momak, morao sam da je pređem noću. Ćale mi je pričao da u njegovo vreme si mogao da okočiš mačku o rep i prvu sisu pastirke koju pipneš dok čuvaš goveda i prvi vlažan prst i prvi duvan koji saviješ, čovek postaješ kad noću pređeš jarugu sam. Ohrabren idejom da ću zakoračivši u mračnu šumu zakoračiti u novu epohu života.
Krenuo sam, pevao sam ili zviždukao neku pesmu, kao bezbrižno, kao... Posle par desetina koraka začu sam šuškanje lišća iza mene. Naravno da nisam hteo da se okrenem, nisam hteo da me sreća (čiaj hrabrost) napusti. Ali kako sam se spuštao u jarugu i sve mračniju šumu nije mi bilo svejedno. Okrenuo sam se. Iza mene je bila seoska džumara, mali ker, onaj isti koji ste videli hiljadu puta, isti onaj koji ljudi viđaju svuda, na svim meridijanima. Čučnuo sam i pozvao ga. Ali on je stao. Sve je stalo sa njim. Više zvezde nisu treptale, senke igrale i lišće šuškalo. Nastao je tajac. Osetio sam kako mi jeza prolazi niz kičmu. Kao da mi je neko odlepio selotejp sa kože osetio sam kako me sreća napušta.
Polako sam se okrenuo i nastavio stazom. Polako. Opet je počelo da šuška lišće iza mene. Kretao sam se sve brže i brže i brže. Onda sam se okrenuo. Iza mene je stajalo crno jare. E tad sam se prvi put upišao a da sam znao koji je glavni grad Srbije. Moje upišane noge su mi se odsekle. Pa sam poče da trčim. Kada sam preskočio dno jaruge nkrenuo sam se i iza mene je bila crna mačka sa najsjajnijim očima ikada. Trčao sam uzbrdo. Padao, ustajao, udarao o drveće i kasapio kolena o korenje.
U jednom trenutku mi je postalo svejedno i okrenuo sam se da se suočim sa "tim". Na pet metara od mene stajalo je crno čovekoliko biće sa rogovima, kozjim nogama, psećom vilicom i mačijim očima, sada znam, sada mogu da ga nazovem satir. Biće, zla. Biće pakla. Biće koje mi se kezilo u facu. Prilazilo je. Prekrstio sam se i raspršilo se u maglu, ništa crnju. Snaga me je izdala i pao sam.
Ujutru me deda našao i odneo kući. Mislili su da sam pao i onesvestio se.
Sada znam, zlo je iza nas. Postoji, vreba, uhvatiće vas, hraniće se vašim strahom spoznaćete ga kad tad.
Spoznaćete istinu i za na vjek vjekova ta spoznaja će vas upozoravati da nikada niste sigurni. Nikada...

Glavna vojna metoda za orijentisanje po šumama i gorama naše zemlje. Lepo je ako imate mapu i busolu, fine spravice, jebeš i dži-pi-es i slična natoamerička sranja, ništa ne može da zameni lokalnog seljaka koji ceo taj kraj poznaje kao svoj dlan.

Posle događaja iz Gospodara prstenova 2000 +, mnogo se toga promenilo, a opet isto ostalo...
Nekromanser koji preuze prsten moći prvo podeli gomilu svetlucavih novčića što na grudi se nose, a potom se povuče u svoju kolibu da u miru i blagostanju ostale dane provede. A prsten moći ostavi mlađahnome sledbeniku zvanome Mali Vuk (a Veliki Lažov), često zvanim i Ljubiteljem Muškaraca, kojega karakterisahu usne nalik nečem bezobraznome.
Mali Vuk možda jeste bio poznat po ratovima i gomilom mrtvijeh koje za sobom ostavi, ali narod to zaboravi i prihvati ga kao boga. A on odmah nađe krivce za sve što se dešavalo u Žutom plemenu. Razotkri on odmah sva zla koje je to pleme činilo i kako bi ga uništio, sve vođe tog plemena i viđenije pribra kod sebe, te im dade iste ili još veće povlastice i posede da ih tako uništi.
I drugi se čarobnjaci u vaseljeni promeniše. Na istoku, matori čarobnjak pun pića od krompira ode i dođe drugi, koji počeše nešto da radi kako bi svoj domen poboljšao. Pojavi se i drugi čarobnjak koji postajaše sve moćniji na istoku, brat čarobnjak boje limuna. Na zapadu, najveći čarobnjak posta čovek za koga niko verovao nije da će to biti. A čarobnjaci na istoku počeše po malo da pomažu Malog Vuka, ne mnogo, ali pomagahu. Davaše dosta žita, zlata i srebra da se u zemlji nešto radi. Čak dadoše i neke čelične ptice i zmajeve, a obećaše i vatrene kornjače da bi Mali Vuk svoj domen branio.
Ali, događaji ne čekahu nikoga...
Mali Vuk, ojačan konvertovanijem žutim čarobnjacima, krete da sprovodi sve kako on želi. Sve prstene moći je prigrabio. Pomagahu mu i čudno stvorenje koje nije muško, ali je otac, ljigavo stvorenje čiji tata je sumnjivo prodavao eksplozivna jaja kome to nije trebalo prodavati, čarobnjak sa lažnijem čarobnjačkim sertifikatom i tako dalje. I krete Mali Vuk da gradi čardake na vodi, krtičje tunele ispod zemlje za brže kretanje ljudi i mnoga druga čudesa. Doduše, ne završi ni jedno. Što ga ne sprečavaše da obećava još čudesa. Naročito kako mu se bližiše period kad narod treba da traži još toga, bar na 4 godine.
I tad se desi katastrofa...
Limunov vrač sa istoka zbučkaše nešto loše, te stvoriše pošast koja se vaseljenom raširi, te i do ove zemlje dođe. U prvi mah, Mali Vuk i njegovi čarobnjaci se smejaše tome, ali brzo se ućutaše i rekoše da se nikad smejali nisu. Mali Vuk onda poče da hapsi narod u svoje kuće, za dobro tog naroda. Posebno slab na najstarije bejaše, te je njima dozvoljavao samo preko noći da izlaze. Mali Vuk beše na mukama; kako sprovest izjašnjavanje naroda da bi on mogao još tako predano za taj isti narod da radi? Bejaše problema... Pomoćni čarobnjak boje kože pečenog praseta je prvo branio deci da idu na nauke, a potom je dozvolio. Narod moraše da nosi zaštitne vizire preko nosa i usta, da se prska zaštitnom vodicom i slično. A kako vreme prolaziše, sve manje je narod to želeo da radi. Ali bejahu i zli i nezadovoljni koji imađahu genijalnu ideju da Maloga Vuka oteraju tako što će mu dati ono za čime on najviše žudi – apsolutnu moć. I tako i bi...
Onda se najveći zapadni čarobnjak seti Maloga Vuka te ga kod sebe prizva. Mali Vuk naizgled bi poslušan ko malo štene, poslušno seđaše u ćošku i sve što zapadnjak tražiše mu dade. Okrete leđa istočnjačkijem čarobnjacima i obaveza se da će ih oterati i neće prihvatiti njinu pomoć. Takođe, da će veliku kolibu u jednoj stranoj zemlji preseliti gde ne treba, a što će pojedini prihvatiti povicima kako je njihov bog veliki i eksplozijama. A najviše od svega – da će deo zemlje pokloniti divljem plemenu koje davno pokušavaše da ga otme. Ali nisu svi shvatili njegovu mudrost... Jer, možda je sve ovo istina, ali on je odatle doneo svetu relikviju koja će spasiti narod – štapić koji piše! Da se svi dive tome čudu neviđenome! A pride i ključ koji ništa ne otvara! Te svete relikvije će pomoći da se završi (ne)očekivano putovanje u zlatno doba!
Narod? Koga briga. Mnogi u sve većem broju organizovaše zbegove u druge zemlje. Preostali ili odoše u apatiju ili se do imbecilnosti diviše Vođi, pri čemu samo vlastiti mozak žrtvovahu. Narod niko i ne pita, niko i ne mari za njega. Kad se pobuni narod, pojaviše se opet plavi Orci da još divljačkije biju, željni toga jer davno nisu. Čak Orci i Vilenjake štitiše dok se šetaju, a narod mlatiše. I tako se okonča ta buna, a da se ništa ne okonča, niti je konac na vidiku...

I kao što to obično biva, sve velike priče imaju tendenciju da budu nekako dosadne i obične sve dok ih neki preokret ne prevede u zonu slušljivih ili zanimljivih. Samo mali procenat ovih drugih se vremenom razvije u istinski velike priče tj. one koje se slušaju širom otvorenih ušiju pa tako i ova priča, ukoliko je pročitate do kraja.

Himeros bijaše iz normalne familije, kakve nalazimo na svakom ćošku, iza drvoreda, iza kontejnera, iz Lješanske nahije i tako. Majka, otac, dva brata i dvije sestre, živjahu mirno i posmatrahu život krupnim očima, a imadoše i farmu pilića a pored farme i prodavnicu dolje u selo gdje su prodavali raznoraznu robu široke potrošnje. Sve normalno, rekli bi neki, živi i muči se čeljade cijeloga života i tako skupiše pare neke besne roditelji mu te poslaše njega i jednu sestru na faks u Beograd. Bijaše tada pravilo, jedan sin na nauke, jedan sin na zemlju da ostane a jedan za navijača pa kad odraste da se sam opredijeli. Za sestre ne bješe pravila, rodiš ih i othraniš i daš im po sto eura da im se nađe pa ajd kud koja u bijeli svijet.

Ovo dvoje srećni i zadovoljni, ka đeca sa sela dođoše gore nikoga ne znavahu i sve nepoznato im bješe, vaistinu. Velji grad ka velji grad, ovo dvoje (Paška (sestra mu) i On) držahu se zajedno stalno. No, faks ka faks, malo Ceca, malo koks, malo momci iz Budve i upade Paška u neko društvo nedajbože kategorije. Koliko je trajalo to niko ne zna ali, jednog dana na povratku iz menze, Himeros zatiče u sobu sestru mu razvaljenu od koksa i što će kako će, uzima utoku i tri metka u vazduh pali (TAHA TAHA TAHA), počinje da je šamara i posle 34 šamara Paška se budi:
- A što ti je, krealju?
Himeros stade, zagrli je sav srećan.
- Paška, bez Nataše osta’, ako te ufatim još koji put da si našibana ovako oči ću ti iskopat jadna!
Tu Paška pade na koljena.
- Hiro, brate, ti znaš kako nam je bilo doma? Morala sam, brate, malo probat, malo se dignut’, ali evo, Ostroga mi, neću, evo, Ostroga mi, taknut bijelo više neću. Još samo sad u četvrtak imam žurku, svi paraši iz škole bit će tu, ajde sa mnom da se sprovedemo i evo brate najdraži neću više išta ticat bez Gabrijele ostala!
Hiro tu razmisli 22 sekunde.
- Aj vala.
Paška pada u trans od sreće.
Dođe i taj kobni četvrtak. Voze se oni u spačeka raspaloga od oca im i dolaze pred vilu đe se održava žurka. Uguraše svoj raspad od auta među merdže i bembare a Hiro, da ispadne faca, proizvodi zvuk alarma na kola „plik-plik“ i zaključava a Paška ga gleda onim pogledom koji govori „Ostroga ti??“.
Ulaze oni i nailaze na žurku koja je počela već iz najjače a Hiro se razdvoji od sestre jer nije moga da shvati taj beli svet te se sjatio tunake. Dolazi mu cura neka, nosi neki prah beli i veli:
- Oćeš da probaš sa mnom?
Hiro je tu nakautira iz okreta.
- Makse, kurvo!
Šibaše neka muzika njemu strana. Pokušavaše da se sabere i da se smiri no atmosfera ljudi ga sve više obuze. Ponudiše mu neke tabletice. Ču, ka’ kroz maglu:
- Brateee moj, uzmi, Ostroga ti, uzmi brate moj, da doživiš ovu žuraju u pravom svetlu brate moj!
Uze on.
Lom, pucnjava, kidanje, oduze se Hiro totalno, poče da fata i žensko i muško, popi par šaka u prolazu, čuje odnekud glas Paškin koja ga zove da je slika za fejs, počinje da povraća, po 2-3 cure koje ne znavaše, pade u nesvijest, crnilo, tuga, budi ga plač, otvara oči, oko njega familija, plaču, kukaju, niko ne može da progovori svima suze ne daju te najzad veli mu majka:
- Srećo majkina iznabadale su te dvije srčke već smo se bili pomirili i razglabali oćemo li u Lješansku ili na Čepurke da te kopamo!
Tu ih Hiro nekako smiri te izgovori ove riječi svete:
- I osvoji li Atletiko Primeru?
Pada u komu.