Време овде тече споро. Летњи распуст код нас траје 5 секунди. Јебено предуго!
Обожавам да радим! Посао ме покреће! То је цео мој живот и само то знам! "Ради, нахрани Главну и збрини Малене!", то је мој мото. Ловим и скупљам! Акција!
Имам два пријатеља: м487602 и м487607. Упознали смо се још у породилишту, јер сва тројица смо рођени у размаку од 7 секунди од исте мајке. Од тад смо нераздвојни... Већ три дуге недеље. Пре неки дан био нам је рођендан. Двојка се први нашмркао феромона и испеглао по скакавцу. Спалио му је антену киселином. Какав је то цар! Обожавам га! Скакавац нас је ионако давио по цео дан и одвлачио од посла. Ми смо се смејали а он је плакао. Кажу да ми мрави чудан смисао за хумор имамо. Седмица, како га од миља зовемо, климнуо је антеном. Морали смо назад на посао.
Чули смо приче, а двојка каже и да је видео - сто посто сере јер је најстарији, да после плођења отпадну крила и многи не преживе. Какве курац полне болести, одма цркнеш, нема те, обереш бостан - шта год то значило! Стога је наш тројац одлучио да ћемо и овај летњи распуст апстинирати! Ако ништа не креснемо - нећемо ни умрети. Логика је јака овде!
Неки дан на послу нашао сам повећу мрвицу. Одлучио сам да је уштекам за распуст. Пријатељи су ме с прекором гледали као лопова, али су ипак прихватили. Кажу да их наводим на зло и да верују да ћу први прекинути договор, креснути нешто и умрети. Не љутим се ја, можда су у праву...
Полако је стигао и распуст, нашли смо се две секунде пре почетка. Поделио сам ону мрвицу на три братска дела (мени највећи) и почели смо грицкати. Било је сјајно. Не знам како су мрави живели и шта су јели пре неко што су Велика стопала почела правити хлеб. Појели смо мрвицу и распуст се завршио.
Једва чекам да опет нађем мрвицу. Јебеш распуст!

пс. мрзим и ванилин шећер!

Uz stihove "Burbona" Ace Lukasa, sjedio sam u separeu i cirkao Čivas. Upicanio sam se za medalju - gangstersko Armani odjelo, roza šulja, neka fensi kravatica. Da me svaka kuća za zeta poželi.
Obično ne idem toliko daleko sa hedonizmom ali te noći sam imao razlog da napravim izuzetak jer su mi društvo pravile tri bičarke u kratkim kožnim šortsevima sa sve mrežastim čarapama. To je bilo sve što sam ikad želio u životu.
Kad pogledaš i nije nešto mnogo. Šta je to? Tri dobre i hoćne žemske koje miluju moje čvrste bicepse, naspram astronomskih želja tipa studiranja u Americi, kupovine Bugatija, putovanja po Evropi sve sa odsjedanjem u hotelima... sitnica.

Hladnim pogledom sjekao sam bujna prsa koja su naprosto željele izaći iz okova njihovih dekoltea. "Bradivice su im se sigurno ukrutile," pomislih i odlučih da to i provjerim. Uhvatih onu sa lijeve strane za za sisu i shvatih da nijesam pogriješio.
Ona se nasmija onako kurvanjski i krenu rukom prema mojim preponama a onda čuh kako me neko doziva.
U trenutku se prenuh ali onda nastavih sa tom "erotskom masažom" kao da se ništa nije desilo. „Opet glasovi u mojoj glavi. Nije to ništa.“ - progunđah i započeh igru sa još jednom dojkom, ovog puta onom koja je pripadala srećnici sa moje desne strane, vlasnici jakih četvorki.

A onda, u trenutku kada je treća krenula kleknuti ispred mene i preći na stvar, ponovo začuh onaj isti glas i bičarke nestadoše jedanako neočikavano kao što se i pojaviše.

Reality check! Budan sam, Armani odjelo je nestalo, muziku Ace Lukasa zamjenila je ona odvratna jutarnja tišina a ja umjesto u bujne grudi, gledam u plafon i shvatam da je sve bilo samo još jedan san koji se vjerovatno nikada neće ostvariti... Bar ne dok ne postanem svoj čo'ek.

Još uvijek u polu-snu, sjetih se da me je neko probudio i promuklim glasom rekoh: „Pa danas je subota, nemam predavanja,“
Nijesam dugo čekao na odgovor. Majka se prodera: „Pokvario se zamrzivač dođi dolje da mi pomogneš da ga pomjerim i istovarim ove stvari iz njega.“
"Posrani zamrzivač" - rekoh sebi u bradu i zbacih frotir kojim sam do tog trenutka bio pokriven a zatim se brzo uspravih u krevetu. Nijesam htio ustati istog trenutka, znao sam da će me sačekati koji minut pa iskoristih to vrijeme da se probam još jednom prisjetiti onih bičarki ali sada sam ih se sjećao samo kroz maglu.
Nije bilo vajde od toga. Moje bičarke su nestale i neće se više vraćati. Odlučih da ustanem i uputih se u prizemlje gdje je bio smješten zamrzivač.

Iz hodnika rekoh da ću otići do wc-a na brzinu da se umijem a onda započeti svoju dužnost.
Jedno pišanje i pranje zuba kasnije, stvorih se u kuhinji.
"Šta mu je sad bilo?" - upitah.
"Otkud znam ja, zvaćemo majstora da pogleda. Ja moram da izvadim veš iz mašine a ti za to vrijeme izvadi sve iz zamrzivača, stavi ođe na sto pa ću ja viđeti šta ću s tim kad završim ovo što imam." - reče majka vidno nervozna.
Namrgodih se ali potvrdno klimuh glavom. "Dođeš mi kutiju cigara za ovo" - rekoh i otvorih vrata zamrzivača dok je ona prelazila iz dnevne sobe u hodnik praveći se da me nije čula.

Elem, zamrzivač...
Bio je to onaj uspravni zamrzivač. Onaj odvratni sa pregradama u koji ne može da stane cijelo prase nego mora iz nekoliko komada da se strpa.
Počinjao sam da ga mrzim i prije nego što sam krenuo sa istovaranjem njegovog sadržaja, sa kojim nijesam mnogo odugovlačio. Odmah otvorih prvu pregradu u kojoj su se nalazile kese sa mljevenim mesom i šniclama a bilo je i nekih ćevapa ako se dobro sjećam.
Išlo je brže nego što sam očekivao. Za manje od minut sav sadržaj prve prve pregrade našao se na stolu.

Tada otvorih sljedeću pregradu i u njoj zatekoh gomilu zamznutog povrća. Bilo je tu graška, smrznutog pomfrita, graška sa kukuruzom, boranije i još malo graška.
Oduvijek sam mrzio grašak.
Gnjecav, oblika nepravilne sfere koji je izazivao moj OCD kad god bi se našao ispred mene u tanjiru i uz to svijetlo zelen. To je gej boja... Nije džaba vojna cerada tamno zelene boje.

I tako, krenuh sa deportacijom sadržaje i ove pregrade.
Dohvatih kesu smrznutog pomfrita i stavih je na sto, isto krenuh učiniti i sa kesom boranije ali ne primjetih da se iznad nje nalazi kesa sa smrznutim graškom koja u tom trenutku skliza preko nje i pade na pločice.
"Idi u kurac" - rekoh u sebi i sageh se da je dohvatim ali me nešto ukoči kičma.
Ispravih se malo u ramenima i bol prođe a ja odmah zatim uzeh kesu i stavih je na sto.

Spremao sam se nastaviti istovaranje ali onda vidjeh nešto vrlo neobično. Vidjeh da je jedno zrno graška ostalo na podu.
Izgleda da je kesa pukla na nekom mjestu. Sageh se ponovo da pogledam ima li još kojeg zrna da se negdje zaturilo ali ne vidjeh ga. Iz te perspektive shvatih i da je kesa napukla na samom ćošku taman toliko da to jedno zrno izađe iz nje.
Da to jedno zrno napusti masu i postane svoj čo'ek... ili bolje reći svoje zrno.

Uzeh ga između palca i kažiprsta i postavih ga u visini očiju. Posmatrao sam ga tako par sekundi koje su izgledale kao vječnost. Da me je neko gledao sa strane rekao bi da podsjećam na Rodenovog "Mislioca."
Ja sam sebi biše izgledao kao dželat... Njegova sudbina je sada bila u mojim rukama... bukvalno.

Koža na jagodicama prstiju mi se smežura od hladnoće ovog zrna. Mrzio sam ga.
„Bijedno malo zrno, šta si to učinilo?“ rekoh kao da će me čuti a onda dodadoh: „Da li znaš koja je kazna za izdajnike svog roda? Da li znaš?! Odgovori!“ – dovoljno glasno da moj pas koji to ču zalaja.
„Ne znaš? E sad ćeš vidjeti. Sad ćeš vidjeti kako prolaze oni koji žele biti nešto što nijesu. Sad ćeš vidjeti kako je to kada ostaviš najmilije u nevolji. Sad ćeš vidjeti kako je bilo meni i mnogim drugima koji trpimo zbog svog bravada.“ - rekoh uz manijački osmjeh i stisnuh ga snažno među prstima u želji da ga zgnječim ali zamrznuto zrno graška bješe povrćka čudnovata.

Bilo je isuviše smrznuto da bi se moglo slomiti pod prstima. Shvatio sam da je sve stvar vremena za koje će se dovoljno ohladiti da bude smrvljeno pod mojim prstima ali meni se nije dalo čekati.
Pokušah ga smrviti još jednom ali ponovo bezuspješno a onda mi kroz glavu prođe nešto što će zauvijek promijeniti njegovu morfologiju.
„Tučak za meso!“ – oh, kako mi to samo ranije nije palo na pamet.
Ustadoh se uz bolnu grimasu jer mi se još jednom javio bol u kičmi i odnesoh ga na drvenu dasku za sječenje mesa koja se nalazila na drugom kraju kuhinje.

„Ovdje je tvoj kraj bjedniče.“ – tiho ispustih kroz zube.
Stajalo je nepomično iščekujući sudar sa glavom malja koja se na dvadesetak santima iznad njega presijavala na jutarnjem suncu.
Odlučio sam ga poštediti čekanja.

Pljas i još jedno zrno graška završilo je svoju karijeru u prehrambenoj industriji.
Prvo je napustilo kesu da bi vidjelo spoljašnji svijet pa je bio red da prvo i shvati koliko je on surov.
Taj odvratni surovi svijet i taj još odvratniji sistem koji njime vlada a koji ubija sav individualizam u nama. Taj odvratni sistem koji nas pretvara u serijske brojeve koje pokreće novac, koji od nas stvara masu koja ima moć volje jedne prosječne kese za smrznuti grašak.
Taj odvratni sistem koji me je učinio svojom produženom rukom... koji je učinio da jedno obično zrno graška ima više hrabrosti od mene... od čovjeka.

sve popularnije zanimanje u BGD-u. od kvalifikacija potrebno:
1. izvanredno poznavanje svih ulica
2. mogucnost kombinovanja ulica tako da se dobije najduza ruta
3. poznavanje svih srpskih psovki naizust + talenat za smisljanje novih
4. pusac min. 3 pakle dnevno
5. da ima uniformu letnju i zimsku (majica na bretele i debela trenerka)
6. izrazito kurcenje u saobracaju
7. brzina izlaska iz kola u slucajevima raspravke sa obicnim narodom
8. jos brze vracanje u kola kad shvate da taj neko nije devojka ili zena
9. svako jutro masan burek na sal-tabli
10. skola nije obavezna
11. potrebne i velike greske u sabiranju (3 puta deset jeeee devedeset i deset jeeee. 120)

Ništa toliko ne udaljava od Boga, drugih ljudi i samog sebe kao što je gordost. Izvor ostalih grehova kao što su sujeta, uobraženost, egoizam...

Bilo šta što čovek učini, nešto iznutra ga tera da se hvali kako je ON, ali ON to uradio. Kako je ispao čovek. I, eto samoljublja...
Naravno, pre nego što uradi bilo šta, dooobro je promislio. Jer, zašto učiniti dobro delo a da nema nikakve koristi, pa makar u vidu dobrog glasa ili simpatija u društvu.

Ne znam zašto ali, kad god se spomene ovaj smrtni greh, pred očima mi je čovek sa blago uzdignutom glavom. Kad malo bolje razmislim, možda zato što sam po prvi put to osetio kad mi je nastavnik matematike dao keca, stvarno nepravedno, uz obrazloženje, ja sam ovde profesor.
Uauuuu, izvinite, nisam Vas prepozn'o.

Da bi čovek što manje bio gord, neka se smeje samom sebi a ako to vidi u drugima neka učini isto, rekao je jedan sveštenik. Nikada mi to nije bilo jasno sve dok nisam otišao u Sarajevo na raspust kod tetke gde sam prvi put upoznao svoju ujnu Rabiju, novopečenu vernicu islama. Iako znam da su je tetka i majka ogovarale da je sišla sa planine i da je seljančura najgora i uvek je podjebavale, ja to nisam hteo. Sećam se da pre nego što je došla da su govorile da do pre rata nije znala ni šta je džamija ni kada je Bajram i da je na hrvatskom primorju ljuštila karađorđevu šniclu svih deset dana.
- Ooo, selam alejkum, ljudi. Pa đe si mi dragi moj, vidi koliko si porast'o, bolan.
Moja tetka je samo promrmljala, jeb mater, budalo i očima pokazivala majci na nju.
- Ma, nemaš mahana (na srskom, mana). Hodi da te dainica pozdravi.
Kao mali, nisam znao da se muslimani pozdravljaju dva puta i mahinalno sam je poljubio i treći put. Pošto mi se nije svidela, jer je bila ružna, debela i imala veliki nosinger, krenuo sam u sobu. Ščepala, ali bukvalno me je ščepala za ruku i poljubila još jednom. Kada sam je pitao što se ljubimo četiri puta kad to niko ne radi, samo je rekla:
- Ih, to je zato što te dugo nisam videla a i došao si kod NAS. Hehehe. Kad ja dođem kod tebe, onda ćemo se ljubit' tri puta. Hehehe. Važi?
Nije mi bilo opet jasno ali nema veze. Posle mi je tetka rekla da sam trebao da joj kažem da pojede govno jer se to neće nikad desiti.

Kad vidim ko sve sebe naziva čovekom dođe mi da njištim. U sledećem životu bih voleo da budem konj. Ali, nilski. Što dalje od uzvišenog bića, čoveka.

Roditelji - jure za lovom da bi ti pružili što više. Ono što oni nisu imali. Tebe su usput zaboravili.
Škola - šta će ti kad bez veze nećeš naći posao. Ili bez partijske knjižice.
Prijatelji - prodaće te bez blama ako im to bude potrebno. Posle će se izvinjavati. Koji će ti njihovo izvinjenje kad su te već sjebali.
Posao - radiš k'o konj i plaćen si k'o konj. Imaš samo za zob.
Ljubav - ako naiđe bolja prilika, bivši si. Nemoj da brineš, nije poslednji put, biće toga još.

Srpski robokap. Stara škola pandur, izvajan u vreme Tita, iskovan u vreme Miloševića. Zajeban kao feferona u "madjarici", on sam kao šest ovih novoniklih "šestomesečni kurs" pandura. Nije zgodan kao robocap i nema metalni oklop, ali zato ima oveći stomak, šake kao čitanka za četvrti osnovne i brkove u inat ženi i sistemu. Zna da se iznervira, a onda hoće i udariti šamar-dva, jer mu ostalo u navici. Voli da radi noćnu. Tada u svojoj kancelariji mrsi muda, jede luka i slanine i gleda porniće na satelitu. Borocapi su noćna mora svakog ko vozi 90 u naseljenom mestu, pravi kućne žurke ili diluje vutru po kraju.

    Dobro bre, profesore, na šta ovo liči da Vas pita čovek? Kakva je ovo tema? Pitam se zašto baš nas tridesetak ima tu nesreću da baš nama predajete i da se u celoj državi jedino mi lomatamo sa ljudskom psihologijom i karakternim osobinama.
    Prosvetni sistem je truo, smrdi već, pomirite se sa tim. Nećete ga spasiti Vi sa pokušajima da od nas giliptera silovanjem izmuzete kvalitetno pisanije i oblikujete novog Crnjanskog, Puškina, Dostojevskog. Ko hoće da piše i ima dara on će pisati sa Vama ili bez Vas. Vaše je da se nađete takvima, prepoznate ih među nama, da ih usmerite i pravilno iskritikujete. A ne da maltretirate nas koji bi sada možda gledali Evrobasket a ne lomatali glavu o tome šta je gordost.
    Osećamo se loše, prisiljeni na pisanje o nečemu što nam ne leži. Druga deca pišu o tome kako su proveli raspust, kako jesen oblači sve u žuto-zlatnu boju i o ostalim mekim, veselim, živopisnim temama jer njihovi profesori poznaju sistem i nemaju više elana da krste goveda. Nisu kao Vi.
    To je gordost. Vi ste, profesore, gordi. Gordi ste jer sve ove godine oholo prkosite sistemu, uspravno stojite i nadate se da ćete doći do bar jednog od nas, da bitka neće biti uzaludna. A i ako ne doprete, biće sledeće godine...ako ne ni tad-onda one tamo... I dalje ponosni Vi ćete pokušavati sa bezobraznim razmišljanjem da ste bolji od ostalih, da činite nešto korisno, da ćete promeniti svet. Videćemo na kraju godine...
    Ne znam ni šta ja radim, šta pokušavam... Da promenim Vas? Da utičem na Vas, da Vas učim vašem poslu? Borim se protiv vetrenjača, učim starca da maca jajca...drsko sa moje strane, zar ne? Možda, ali šta ako uspem? Šta ako uspete Vi u Vašim namerama? Gordost je ono što nas vuče napred, što nam ne dozvoljava da se predamo, da potonemo, da nas poplava sistema povuče u vir jer samo gordi, ponosni, sigurni u sebe i bez straha od poraza uspevaju i isplivavaju na površinu reke zvane život.

Te noći nekih 1400 grama nervnog tkiva smještenih u mojoj lobanjskoj duplji opet su me uspjeli iznenaditi svojom sposobnošću da budu nesposobni.
Naime, puna dva sata kroz moju glavu prolazila je muzika iz starih kasetaških pornića a sat vremena prije toga proveo sam u unutrašnjem monologu u kojem sam pokušao doći do zaključka sa koje strane se zapravo postavlja lenjir prilikom mjerenja dužine polnog uda.

Rekoh: „Jeb'o me ko me dade ovakvog,“ i odlučih da ispurnjam.
Krenuh otvarati kutiju švercovanog Ronhilla u kojoj zatekoh samo jedan cigar. „Kad prije?“ – pomislih.
Pomalo razočaran ga zapalih, povukoh jedan dim i lagano se okrenuh u stolici na točkiće a zatim pogledah prema prozoru i vidjeh da jutro samo što nije. Kriviću vrijeme... Njega uvijek nekako nedostaje.

Kada posmatram stvari ovako retrospektivno shvatam da meni zapravo uopšte nije falilo vremena ili mi ga bar nije falilo koliko volje da počnem raditi stvari na vrijeme. Tu osobinu još uvijek nijesam uspio iskorijeniti, barem ne u potpunosti i zbog toga, te noći, još 24 časa života iskorištena na krajnje neproduktivan način su zauvijek otišla u nepovrat.

Minut purnjanja za još jedan propali dan. Minut purnjanja i muzika se stišala taman dovoljno da mogu početi da pravim planove za sjutra.
A onda: „Datum,“ ta riječ mi prođe kroz glavu i presječe mi mozak u nivou epifize.
Ne sjećam se sad tačno koji je bio dan u mjesecu, niti koji je mjesec uopšte bio u pitanju. Samo znam da je bila subota ujutro i da sam odlučio odložiti ekskurziju u novi hrabri svijet za poslije vikenda obzirom da je poneđeljak blizu a to je jelte dan za promjene.

Ipak, nešto me je mučilo. Na trenutak mi prođe kroz glavu da komšija Pero sjutra neće pauzirati. Ne, komšija Pero će sjutra odvesti krave i konje na livadu da pasu i zaliti baštu i skresati kivi kako mu ne bi razjebao krevet za lozu i uz to obići pola komšiluka da vrati alat koji je posudio i da vidi treba li kome što pomoći.
Ni moj kolega Mile neće pauzirati. Spremaće ispite i odraditi domaći koji je ostao sa vježbi. Vjerovatno će usput naučiti i koju nastavnu jedinicu unaprijed. Bole ga kurac.

Ali ja ću da pauziram, jer ja sam čovjek a ne Pero ili Mile. Nemojte me pogrešno shvatiti ali ja imam osjećaj da se oni trude biti nešto što nijesu... Trude se biti nešto više od čovjeka, rekao bih uzaludno jer čovjek je samo gomila ugljenih hidrata, lipida i proteina koja je svjesna svog postojanja i sposobna za reprodukciju. Dobro, ima još ponešto što ide uz to ali to je sasvim dovoljno da bi bio životinja a obzirom da moja eksterna morfologija posjeduje karakteristike prosječne ljudske (prim. aut: ako ne i bolje) i da čovjek pripada životinjskom carstvu, zadovoljiću se time. Uostalom moji su me uvijek učili da je najbitnija stvar u životu biti čovjek a na osnovu navedenog, jajesam.

„Čovjek, kako to gordo zvuči,“ pomislih. Tako daleko...
Spustih se u prizemlje i otvorih novu kutiju cigara. Zapalih jedan i vratih se u potkrovlje da ispurnjam posljednji cigar pred spavanje. Ugasih ga u već ionako prepunu pepeljaru. Filter drugog cigara se zapalio i smrad se počeo širiti po sobi. Boli me kurac, sve je za ljude.
Skinuh potkošulju i ostadoh u širokim boksericama u kojima su mi se muda dovoljno opustila da prije nego utonem u san odigram jednu partiju džepnog bilijara.
Učinih tako i zaspah.

Te noći sanjao sam plavog kita. Bio je ogroman. Više desetina puta duži od mene. Bio je savršeno svjestan svog postojanja i sposoban da ostavi potomstvo. Bio je još veća gomila šećera, masti i bjelančevina od mene. Bio je veći čovjek nego što ću ja ikada biti.

Da sam prije 5 godina imao ovakav ljetnji raspust vjerovatno bih rekao da je bio savršen. Sada, najveća ocjena koju mu mogu dati jeste tri... na skali od jedan do pedeset to jest.
Zašto? Pa zato što u svega par pasusa mogu prepričati sve što mi se desilo u proteklih šezdesetak dana koliko je isti i trajao. Kad kažem "sve," mislim bukvalno sve.

Elem, dan pred raspust zacrtao sam sebi da ću očistiti godinu u avgustu. Odavno nijesam toliko promašio ali o tom-potom.
Naime, u avgustovskom roku ostavio sam tri ispita za polaganje a u Podgorici je to, jelte potonji ispitni rok. Nije da imam prostora da se žalim obzirom da nas ima samo tridesetak u mojoj, sada već bivšoj, generaciji ali opet bolje da krivim državu nego sebe za sopstveni neuspjeh. To svako radi, pa što ne bih i ja?

Eh, već prvog dana u okršaju između mene i pedesetak kila hartije izvukao sam deblji kraj. Iz nekog samo njoj poznatog razloga knjiga nije htjela da dođe do mene. Nije da to obično radi ali treba imati poštovanja kad vidi da sam umoran čo'ek.
Rezultat nakon 12 sati spavanja i još toliko sati gledanja u sunce - Pazl 0:1 masoni i ostala govna.

Ni drugi dan situacija nije bila ništa bolja. Opet greške u komunikaciji sa saigračima. Državna bezbjednost, evropska unija, NATO pakt, ruski tajkuni i ostala fizička i pravna lica koja mi žele zlo a predvode ih masoni i počinjem da sumnjam i jevreji (neđe smo ih ja i jedan drug negativno pomenuli a oni sve čuju) podižu svoju prednost na dva pogotka.

Premotaćemo film do otprilike desetog dana. Tad sam krenuo opet da treniram sa drugom na trim stazi tako da se raspodjela vremena značajno promjenila. Počeo sam da trošim 13 sati na spavanje, 9 na gledanje u sunce i 2 na trening... osim neđeljom. Tad bih se vraćao na "staro računanje vremena."

Tu neđe oko petnaestog dana jedan drug mi reče da će da ide na more. Taj drug mi je ujedno kolega sa fakulteta. Mlatili smo malo preko Morače, pričali o mogućoj vojnoj intervenciji u Siriji, kratkom filmu, čak i o projekciji srčanih tonova... doduše tu je više on pričao nego ja al' ajde.

Vraćamo se u dane opasnog treninga koji bez prekida traju neke dvije i po neđelje. Drugu sa treninga je bio rođendan.
Slavio sa još jednim likom kojeg niti znam niti poznajem. Dobar momak. Mislim i jedan i drugi su dobri momci.
Bile i neke đevojke i još jedan lik tamo. Rekao bih za tog tipa da je metalika. Ne volim metalike al' opet smo se fino ispričali o filosofiji, ženskim pravima i seksu.
Otišao kući neđe oko 2 ujutro i ispurnjao 17 cigara za manje od 2 sata. Ne znam zašto.

Nazad na dane treninga koji traju do deset dana prije ispita kada se pali crveno svjetlo!
Počinjem ubjeđivati sebe da i nije tako loše izgubiti godinu, fazon duže živim na računu starih iako u zadnje vrijeme češće ja njima dajem pare nego oni meni. Dobro je to.

Dolazi ispitna neđelja. Svoju filosofiju počinjem širiti po hodnicima mog fakulteta đe tješim ljude koji su nešto i naučili za vrijeme raspusta. Zapravo me boli kurac. Boli i njih kurac za mene. Doduše mene nešto manje boli kurac jer ja sam donekle altruista a ostali ljudi su mahom sebična govna.
Poslije mi bi pomalo žao par ljudi. Dobra su đeca al' makar ću imati s kim da iskočim na kafu poslije vježbi ako me zovnu. Ja inače slabo idem na kafe al' kad me neko zovne ne odbijam.

Elem po završetku ispitne neđelje rezultat je oko 60:0 u korist masona i ostalih tajnih društava koja preko chem-trailsa djeluju na moj nervni sistem i tako izazivaju lijenost.

Poslije toga sam još jednom iskočio sa onim kolegom da malo prozujimo preko Morače. To mi je bio drugi dan nakon rođendana. Za rođendan sam izio neki roštilj. Bili neki punjeni ćevapi i ražnjići sa slaninom. To dvoje obožavam (mada sam cijelo ljeto jeo odlično obzirom da je stara bila na odmoru).

Ove godine ću pobjediti masone.
Obećavam!

Odličan odgovor na svako pitanje na koje ne zeliš da daš konkretan odgovor.

Ova ljudska tvorevina je unela više pometnje u dečijim pametnim glavicama više nego sve druge svetske građevine jer su učitelji i nastavnici zbunjenoj i uplašenoj deci strogim glasom postavljali pitanje:" Koja reka teče ispod savskog mosta?"
U tim trenucima dečica su se uglavnom pitala koji odgovor da daju jer je bilo prosto neverovatno iako logično da je to reka Sava.
U svakom odeljenju bi se našao bar jedan ko bi rekao : "Dunav":
Naravno neizostavno bi usledile salve smeha od kojih je zvonila cela škola.

Šestog dana od postanja sveta gospodin Bog je čvrsto rešio da napravi dve jedinke koje će se množiti i preplaviti svet bićima koja će prenositi njegovu poruku svima. Negde u paralelnom univerzumu, nadprosečno inteligentni majmun sticajem čudnih okolnosti je počeo da koristi palac, jednostavan alat i da se ispravlja. Kombinacijom proterivanja iz Raja, prilagođavanja na zemaljski život i iskušenja po raznoraznim pustinjama Mesopotamije, odnosno, u drugom slučaju, kombinacijom evolucije, povećanja potreba i sposobnosti nastade biće koje se po svim strukturama naziva čovek. I bi svetlost.

Šta je čovek? Ko je čovek? Jedinka puna moralno ispravnih shvatanja i emocija koja je uspela da bude povučena tradicionalnom ženskom znatiželjom i da zaradi progon iz idealnih uslova za život, bez brige i pameti? Ili je jedinka biće čije su potrebe i sposobnosti dovele do toga da se od kreiranja pisma i točka stigne do hemijskog naoružanja i abortusa? Sagledavši današnje činjenice nemoguće je oteti se utisku da je čovek ovo drugo, biće koje je shvativiši svoje moći i mogućnosti uspelo da čitavu planetu prilagodi sebi, dok mali broj pojedinaca prilagođava čitav svet.

Od ulaska u prodavnicu, preko kafića i šalterskih službi, pa sve do slučajnih prolaznika je nemoguće izbeći utisak da iznad svakog čoveka stoji mali crni oblačak pun crnih misli, briga i mrštenja. Dete ti je bolesno? Izvini što sam danas došao da platim račun. Brine te hoće li tvoj favorit biti izbačen iz Farme? Nemaš pravo da se ponašaš tako. Ne želiš da mi pomogneš? Tražiš nešto zauzvrat? Pa gde je ono biće puno kvalitetnih ljudskih osobina? A da, nekada davno ga je pobedila druga vrsta, vrsta koja kao savremene životne potrebe navodi kreditnu karticu, kamatu i kupovinu nepotrebnih stvari sa parama koje nemamo, kako bi nam se divili ljudi koje mrzimo.

Osećaj za ispravno je toliko iskočio iz balansa da je danas gordost vrlina koja pokazuje moć. Nekada se znalo šta pokazuje ljudsku moć - mudrost i osmeh. Ko zna, možda se čitav svet jednog dana promeni i ona jedinka sa početka priče ostvari prevlast nad ovom drugom, i neki nova merila za ispravno i dobro se nametnu kao etalon ponašanja.

Malo bolje organizovana zanatska škola u kojoj su problemi tipa nepotrebnih predmeta riješeni.

Šta će u medicinskoj školi fizika,
u elektro školi biologija,
u ekonomskoj školi likovno,
u trgovinskoj školi hemija,
u svim školama šta će fizičko jer je obaveza poći na kafu, i onda je muka kad se dobije loša ocjena?!

E sad su svi predmeti stručni tako da je veliko zadovoljstvo učiti sve te ispite, a s obzirom da gorepomenutih problema nema, onda ćemo svi moći da imamo ocjene koje poželimo jer je laganica učiti deset stručnih predmeta.

Termin koji čujemo od lokalnih vlasti u gradovima isključivo kada napada sneg, zato što se u takvim okolnostima najpre čiste samo ulice prvog prioriteta. Jedino je pitanje šta to tačno podrazumeva. Naime, svakome je ona ulica u kojoj stanuje- ulica prvog prioriteta. Svakome je ulica u kojoj se nalaze posao/škola/fakultet takođe ulica prvog prioriteta. Šta ima neki stanovnik neke sporedne ulice u Obrenovcu (koji zvanično pripada Beogradu) od toga kad Đilas izjavi kako su očišćene ulice oko Terazija i Slavije.

Ime kojim su vas tetak, ujak ili stric zvali dok ste bili mali, a jos se koristi i kuronja.

Rečenica koju koristimo u samoodbrani kada želimo da izbegnemo tuču, tačnije nemamo muda da nekoga odalamimo. Potrebno je da i vaš protivnik isto nema muda da bi se ova konverzacija završila uspešno za obe strane, inače ste najebali.

Још су последњи дани школске 2012-13 наговештавали скроман и летаргичан распуст. Већина је невољно и погружено јурила оцене, проклињала просвету и разговоре започињала меланхоличним фразама попут ''Ако се икада заврши...'' и ''Једва чекам крај!''. У таквој атмосфери дочекасмо последњи дан школе који је означио још једну годину знања и слатких патњи у нашем џепу и још једну годину мање до дана када ће наше школовање бити замењено свакодневним проблемима и носталгијом за гимназијским пријатељима, девојкама и срећним и трагичним догађајима који су тај животни период обележили.

Најпосле, када и последње звоно забруји ходницима, добисмо прилику и ми, шути и обесправљени бикови, да похрлимо у стадо разјарених, једрих и рогатих, стадо које већ беше окупирало локалне кафане, кошаркашке терене и паркове или се, пак, разбежало по свакојаким селима, сизеренима црногорске и грчке обале. Врата абатона нашег личног храма приватности сада беху отворена припадницама лепшег пола. Тако су барем наше мушке главе (оне мање) размишљале и својеврсни Dictum Factum деловао је необориво и непорециво. Но, како то обично бива са латинским изрекама, њихова практична неупотребљивост показала се једнако јаком и чврстом колико и њихова вечност.

Зачудо, међу припадницима моје генерације којој је ово био последњи распуст пред онај велики након којег следе студије и, барем у нашим очима, нови живот, није било много оних који су се заносили високим циљевима које ваља испунити до септембра. Још зачуђујуће, већ крајем јуна чежња за журкама, лудовањима и опијањем свела се на мршаве договоре око заједничког летовања, договоре који у старту беху осуђени на заборав. Почетак јула свакако је прошао у знаку мог 18. рођендана који сам, у свом стилу и противно новој моди, провео са најближим другарима и другарицама немилосрдно, свирепо и скоро садистички сатирући јетру ракијештином и пивом и смејући се неартикулисаним звуцима које испуштаху драге ми особе. Вреди истаћи да ми је лична карта, тј. улазница за Моцарт, отворила широм врата света коцке и других порока о којима не бих. Свима познат период када се готово сви познаници рабеже по морима и селима ја сам искористио да и сам проведем који дан на селу код мојих. У друштву две године старијег рођака обишао сам мање-више све кафане Западне Србије и турнеју крунисао посве неинтелигентим ваљањем у јами крај пута које се и далеко искуснијим сељанима чинило као претеривање и које је тек повремено имало антропоморфистичке одлике.

Август сам, није далеко од истине, цео преспавао. Бдење над рачунаром до осам ујутру и устајање у касним поподневним сатима моји другари су окарактерисали као сулудо и бесмислено, но све је кристално јасно када укажем на својеврстан апсруд – нисам се могао срести са другом јер током дана није било минута када смо обојица истовремено били будни. Тек тада човек постане свестан релативности времена. Пред сам крај распуста коначно сам ушао у форму и навио биолошки сат. Последње августовске, као и прве септембарске дане, провео сам читајући лектиру од 2500 страница, тако да пишем под јаким утиском исте (још увек непрочитане).

Све у свему, извесном се показала болна чињеница да живот тече брзо и да ће тећи још брже. Време пролази и ту смо немоћни да ишта учинимо. Да не буде да је то главни и једини утисак, нестрпљиво ишчекујем матурску екскурзију и чари које доноси (узеше нам 420 евра за новембар!).

Perspektivni fakultet kojim se stiče solidna pozicija i predznanje za buduću karijeru. Isto to, možda i manje, se stiče na ETF-u (kod informatičara), pa ovi smišljaju razne epitete FON-ovcima: "viša škola", "državni Megatrend" i slično... U suštini možda im je krivo jer su uz mnogo više napora došli do slične pozicije.
FON je nekada bio glas da je "direktorski fakultet", da ga završavaju direktori koji nemaju faks, a moraju ga formalno imati. Ali se FON izvukao uz zalaganje profesorskih veličina kao što su Lazarević, Petrić, Krčevinac, Dulanović.

Da kozo buljava, znaš kada sam znao da ćeš i ove godine da nas pitaš ovo glupo pitanje. Ko o čemu ti o raspustu, nabijem i njega i tebe . Da mi je samo znati kakav to fetiš imaš kada te svake godine zanima šta gomila pubertetlija radita dva mjeseca godišnje kada im ne dišete iza vrata. Nego pošto se uskoro rastajemo da ja tebi iskreno opišem kako sam proveo raspust, možda nakon ovog teksta ukinete tu temu na pismenom.

Zajebi priču Miloša iz prve klupe kako je išao u Egipat da pliva sa delfinima ili Miličin obilazak svetinja na Kosovu, moj raspust jer bio neprevaziđen. Pa da polako krenem iz početka.
Prvi mjesec dana i nije bilo loše, starci ubjeđeni da sam prošao četvorkom ali mi se svijedočanstvo zagubilo negdje pa ću im pokazati dokaz svog uspjeha tamo negdje sredinom avgusta kada se rasčisti ta frka sa papirologijom. Čak sam i nešto para dobio pa može da se ode na sok i sladoled jer kao što znate moji vršnjaci ne piju, ako je sudeći po godišnjim izvještajima sa raspusta koje pišemo ovde već dugi niz godina. E pa ne piju moj kurac draga profesorice, Milica sredinom jula zaglavila na rehabilitaciji u Crnoj Rijeci, a Miloš od silnog esida još živi ubjeđen da je u Egiptu sa delfinima. Nego da se mi vratimo na moj raspust. Bleja na gradskom kupalištu uz sokić i sladoled, kakvo divno ljeto mislite vi sada. Zamalo draga profesorice, ona pičkica Srđan izlajao starcima da sam pao iz Srpskog i matematike. Kaže da ga trip od sokića naveo da me odruka. Pizda jebena, sada će vjerovatno da napiše kako je to bilo za moje dobro. I tako počinje pakao od raspusta nema više para za sokove, kućni pritvor uz pravopis i zbirku zadataka iz matematike to je bilo moje fensi ljetovanje a vjerujem i većine ovih idiota u razredu.
Pregurao sam nekako do avgusta, jer uz dovoljnu dozu bensedina sve je moguće. Tu već počinje drama. Na četrdeset stepeni dolazim na popravni da pišem kako se osjećam dok vi ispijate koktelčiće parama koje ste pokupili od levata koji nisu zaglavili na popravnom. Matematiku sam riješio sa par litara šljivovice ali ti kurvo nisi imala dostojanstva da se pojaviš na popravnom, što ti nije predstavljalo problem da za šugavu dvojku tražiš 100 evra. Nisam ti dao kintu a sjedim u novom razredu i pišem ti kako mi je kul bilo na raspustu. Ha ha ha, imam i ja veze u ovoj školi kučko.
Nego da ti ne dužim više usrala si mi jebeno ljeto i mnogo ti hvala. Vidimo iduće godine se u avgustu kučko!!!

Ljeto.

Ljeto je super.

Ljeto je višak pamuka i sintetike.

Ljeto je simpatična tromjesečna divizija.

Ljeto.

Raspust.

Bilo je to davno. Bio je to sunčan dan. U mom gradu je uvijek sunčano. Kada ne pada kiša. Ili snijeg.
U mom gradu su obično oblačne teksture kada nije ljubičasto. Ljudi su crni ili bijeli. Bilo je dosadno. Ljeto je dosadno.
Ljeto je super.
Ja volim ljeto zbog mora. Ovo ljeto sam bio na moru, sa mamom. Bilo je to divno iskustvo, nebo je bilo ljubičasto, sunce mi se smijalo.
Igrao sam se se u pjesku sa drugom djecom. Dani su letili prepuni zabave, smijao sam se, bio sam veseo. Mama me je vodila da kupimo mnogo stvari. Margarin, hljeb, dušek, kupovali smo neke namaze bijele. Bili su ukusni, imali su ljubičasto u sebi.

Jednog dana, puno mi se kupalo u moru i otišao sam da se kupam. Kupao sam se više puta, u medjvremenu dok se nisam kupao, pravio sam zamak. Pečurke. Mislio sam da se oženim princezom koja je živila u tom zamku. Volio bih da budem astronaut. Ali, ljeto je.
Drugar kojeg sam upoznao, i sa kojim sa se kupao je vidio neku životinju u moru i otišao da se kupa sa životinjom. Životinja je mnogo ličila na delfina kojeg sam gledao na televiziji. Ipak bila je to ajkula, igrali smo se i shvatio sam da more postane crveno kada se stvari krv u more. Ljeto je dosadno, ostao sam bez pola desne ruke.

Ljeto je super, mnogo iskustava. Napokon sam se vratio, oko mene su i dalje srećni i nasmijani ljudi, obukao sam bijelu košulju i čekam ga. To ljeto sam prvi put probao neku cigaretu, sa mamom.
Ljeto, 69.