Novi naziv za produženi raspust.

Neizostavljivi deo svake ukrštenice.

Proces (danas) paradoksalan, sveden na debilan i apsolutno besmislen nivo, koji se sastoji iz toga da, ili učiš nešto što ti nikada u životu neće trebati, ili kada ti zatreba nećeš znati da ga primeniš.
Danas, jedina svrha učenja u školi je ocena, tako da ono što naučiš zaboraviš za maksimum dve nedelje, a i učenje je strogo teorijski, samo bubačenje lekcija koje su napisane tako da izgleda kao da su se autori trudili da budu što složenije, obimnije i teže za razumevanje, a takodje retko koja škola ima dobro razvijenu i isplaniranu praktičnu nastavu koja bi upotpunila i pojasnila "znanje" (tj. nabubanu teoriju).

To je neka veoma zanimljiva prica o nekom dogadjaju koju niko nije doziveo i niko ne sumnja da je istinita,ali se rado prepricava.Nikada niko nije upoznao onoga ko je doziveo to o cemu se prica,vec je uvek u pitanju neki poznanik nekod tvog drugara sa kojim se vise ne druzis,ali ti je on preneo pricu koju je cuo od onoga kome se to navodno desilo.Urbane legende imaju tendenciju da postanu opste poznate,sve dok svako drustvo,skola ili fakultet,ne pocnu da pricaju o istom dogadjaju,kao da se bas kod njih desio.

Jedan od najvećih gubitaka Srbije. Rodiš se, školuješ ovde, tvoji ulažu pare u tebe. Završiš osnovnu, odeš u srednju. Trudiš se, učiš, pare samo idu, kao i obično škola uzima pare za sve i svašta. Upadneš na budžet, od tad te država finansira. E sad opet učis, rintaš, daješ ispite, i na kraju postaneš stručnjak. Čim završiš fax, ideš dalje, na master ili šta ti je sve potrebno već, i pravac Švajcarska, Nemačka, Austrija, Holandija. Jeste da su možda uslovi bolji, ali to je državi ogroman gubitak, jer sve uložene pare idu nekoj drugoj državi koja dobija "gotovog" stručnjaka, za sitne pare.

Besumično i neprestano pozivanje na istu. U modernog vremenu i moru tranziocionih gubitnika, inteligencija, i to ona tzv. prirodna, predstavlja najveći životni uspeh koji ih heterogenizuje od okoline.

Matematičko takmičenje na kojem pravo učešća imaju osnovci i srednjoškolci svih uzrasta. Može se prijaviti ko želi, nezavisno od ocene iz matiške, te je idealna prilika da se u ovim plemenitim, moždano-napornim veštinama oprobaju i oni kojima mata nije jača strana (mali Randu i njegov tata). Ako se ima u vidu i to da su svi takmičari toga dana oslobođeni nastave, lako se da zaključiti zašto je Misliša jedan od najradosnijih ''praznika'' brojnih škola širom Srbije.

Izrazom iz naslova lezilebovići i probisveti krste kapacitete, decu koja šure matu na ovom i drugim takmičenjima, korenuju do zilion i čine kojekakve druge, nama smrtnicima nepotrebne mozgolomije.

Malo, planinsko selo koje ima veliku stopu nepismenosti, što je i logično, s obzirom da prosečno godište populacije varira između dva svetska rata.

Tada škola nije bila obavezna kao danas (ali na isti kurac mu to dođe), naročito za žensku decu, dok bi se od celog čopora muškaraca našao jedan koji sa lakoćom ume da razlikuje malo ćirilično 'b' od latiničnog 'k', pa je radio kao poštar na području mesne zajednice.

S druge strane, Vuk Karadžić je podučavao ljude pismenosti i jedino je želeo da budu bar za nijansu umno razvijeniji od japanskog prepeličara koji na aport kreće da maše repom u suprotnom smeru kazaljke na satu. Ipak, postoje indikacije da se ne bi zadržao duže od prosečne minutaže Nemanje Nedovića u Golden Stejtu (čitaj: nula minuta) i da bi odatle pobegao glavom bez obzira.

Lik koji se pojavi u bivšoj državnoj firmi kao da je pao sa neba, preplanuo kao Australijanac, u beloj košulji kratkih rukava i crnom kravatom. Obavezno nosi tajnstvenu (verovatno praznu) fasciklu u ruci. Uvek se smeje kako bi pokazao bele zube. Mislim da je to jedini razlog zbog čega se stalno smeju jer u tranzicionoj firmi i ne postoji drugi razlog za smeh. Bije ga glas da se uopšte nije rodio već da je nastao nekim sintetičkim putem u nekoj od tih menadžerskih škola gde profesori bukvalno dunu u nos studentu, uruče mu diplomu, čestitaju i puste ga da se šeta u beloj košulji i crnoj kravati.

     Калдрма је пуцала под нашим ногама док смо се вукли ка месном тргу. У колони тајац док нас наслоњени на капије посматрају мештани, срећни што се налазе са друге стране улице. Са супротних страна стојимо, они у свету живих, ми већ у раки, неопојани и заборављени. Похваташе нас у њивама, амбарима, ливадама, шумама. Одведоше нас из својих топлих кревета, право у хладну гробницу. Поведоше нас као стадо оваца у кланицу, не удостојише нас последњег поздрава и мајчиног загрљаја.
     Те је ноћи небо горело. Десетине људи у црним униформама су трчале са упаљеним бакљама по вароши проваљујући у сваку кућу. Кажу, траже неке бандите комуњарске. Уз њих су попут керова трчали Недићевци, улизујући се новом господару тукли су народ и пљували их како и сами не би осетили швапску чизму на свом лицу. Испреврташе ми све по кући, али не нађоше никога. А Бога ти, као да бих ја чувао неко мудо црвено... Отац ми је скончао негде у Проклетијама, поклекао у снегу. Животом је платио слободу Србинову, што бих ја сад чувао неку сецикесу и пробисвета, 'ајдука и револуционара проклетог. Није ми доста што су његови долазили код мене сто пута да отму козу или овцу, сад треба и главу због њега да изгубим. Море, све вас треба по кратком поступку, уза зид. Сутрадан сазнадох да је тај студент, комунац, убио двојицу Немаца кад су се пијани враћали из кафане. Каже народ, велико нам се зло спрема. Швабо не прашта, гори је од црног Ђавола. И од Турака, и од суше и поплаве. Куд прође, сеје смрт и страх. Пих, бекрије само плаше људе. Кад ухвате студента, добиће своје. Шта има нас да дирају, нити смо му јатаци нит саучесници. У се и у своје кљусе, пусти учене да воде политику.
     Зној ме обливао док сам тресао последњу шљиву. Родила, мајку јој, као у срећна времена. Роса је окупала, а она мирише и плави се као мастило, лепота Божја. Да драги Бог да среће па да је у миру попијемо, славећи слободу. Мисли ми прекину црквено звоно. Мајку му, данас није неки битан светац. Можда је неки ратник настрадао па му фамилија држи помен. Ма не би Швабо дао то. Дотрча комшијин мали и рече да идемо сви до крчме да нам кажу нешто. И дете, где ме сад прекидаш у послу. 'Ај ако се мора. Одосмо тамо и нешто нам се драо онај начелник, а ја само на шљиву мислим и ништа не запамтих шта рече. Само да дођем кући, ухватиће ме мрак па од посла нема ништа. Из мисли ме пробуди јак ударац у стомак. На улици вика, кукњава, запомажу људи док други псују и ударају их кундацима и чизмама. Крв и поизбијани зуби по калдрми помешани са прашином, људи се саплићу док беже а швапски меци фијучу за њима. Потераше нас као стоку низ чаршију, оно што је од нас остало. Једва дишем и стењем као жена док у реду идем на губилиште. Да скончам као нека лопужа и јајара, уз зид и везан као кер.
     Постројише нас поред зида избушеног мецима, крвавог. Бол у стомаку престаде кад чух команду официра. Народ ћути и не гледа нас, чекајући пуцањ само да оду кућама. Црвени се варошица, од крви и Сунца које се сакрило иза брда, запалило последњим зрацима небо и моје лице. Опсовах мајку швапску и падох на калдрму гледајући ка западу док се Сунце не угаси. Шљиве у трави леже окупане росом.

Није било лоше. Стандардно. Рад, ред и дисциплина. Јебеш га, Јапан је то.

Учитељ Ороки-Сан је опет инсистирао на мојој даљој обуци. Није лако бити самурај. Каже да треба да кренем на неко духовно путовање, а ја бих радије провео своје слободно вријеме са гејшама, пијући саке што ми је Ороки-сан дао кад сам матурирао на Академији. Елем, како су сви ти планови пали у воду, спаковао сам катану, резервни кимоно, нешто риже, понио лук и пар стријела и кренуо на јужну капију зидина Едоа.

Тамо сам се нашао са старим пријатељима. Мидори-сан, која ме је спасила из мора ономад, кад сам као путник на енглеском броду био на свом првом а за сада и посљедњем поморском путовању. Нема ту много шта да се каже: стандардна бродоломачка прича и срећа да је ту била она, иначе... Дакле, поред ње, ту је био и Јоширо-сан. Помогао ми је да савладам јапански, јер је био једини дружељубиви Јапанац. Многи од њих су ме презирали, али он ми је помогао око свега. Да се смјестим, описменим на јапанском, око посла, хране. Шта год је требало.

Кренусмо да лутамо планинама средњег Јапана. Тражили смо неки храм, о коме је причао Ороки-сан. Лутали смо дуго, бар мјесец дана, док га нисмо пронашли. Тамо су нас дочекали дружељубиви монаси. Није било лоше. Истина, заболе ноге од јебене медитације, али мора се. Не медитираш минимум 2 сата, нема доручка, ручка или вечере. Мидори-сан и Јоширо-сан су се често жалили на болове у леђима од факирских душека, али мени је било ок. Мантало ми се у глави по читав дан, вјероватно од крви коју сам изгубио спавајући.

Једно вече, наишла је група бандита. Тражили су злато у храму. Нашли су нас троје и преплашене монахе. Монаси су потрчали у своје одаје не би ли се заштитили од њих, а нас троје смо извукли катане и тако их и дочекали. Још једна борба. Хм, неће бити лако. Јоширо је неискусан, а Мидори је тек завршила Академију. Њихова прва борба. Биће тешко.

Бандити нису лако одустајали. Било их је много, али смо се својски борили. Јошира су проболи копљем кроз стомак у другом налету. Гадна смрт. Мидори је подлегла гадним ранама. Ипак, наставила је да се бори као змај. Већину смо их скинули стријелама. Да их само понио више...

Десетак преосталих је кренуло на нас двоје. Сјетио сам се свега што ме је Учитељ Ороки научио, примјенио то у пракси. Било је ефективно. Посљедњи од њих пао је под ударцем мача Мидори-сан, али ју је успио погодити отровним иглама. И она се убрзо придружила Јоширу. Што се монаха тиче, сви су били побијени, а златне статуе однешене.

Прошао је ту и неки сељак, видио ме са крвавом катаном и пријавио ме локалним властима. Иако сам упорно доказивао да нисам крив, бацили су ме у тамницу и осудили на вјешање. Да, вјешање је сутра. Штета. А таман сам хтио да окусим гејше док пијем саке...

Град Едо, Јапан, 1620. године.

Smrt treba da je na početku.
Potom sledi život u staračkom domu iz koga te izbace jer si bio prezdrav.
Onda počneš da radiš tako što prikupljaš penziju i već prvog dana na poslu dobiješ zlatni sat.
Potom radiš četrdeset godina, dok ne postaneš dovoljno mlad za uživanje u penziji.
Piješ puno alkohola, ideš s žurke na žurku i polako se pripremaš za srednju školu.
Onda sledi osnovna škola, postaješ klinac, igraš se i nemaš nikakvih odgovornosti u životu.
Potom si malo dete,
pa beba,
vraćaš se unutra i devet meseci lebdiš dok te greje najluksuznije centralno grejanje, kupka, a hrana stiže kroz cevčicu.
I kraj dočekaš jednim fantastičnim orgazmom!!!
Amin...

Na izgled običan kamen koji od maja do oktobra "letuje" uredno složen da se ne isprlja. U oktobru ovaj kamen nastavlja da radi isti posao, ali ovoga puta preuzima odgovornost da ribanac ostane potoljen u rasolu. Gotovo da mu niko ne može smisliti još neku svrhu, ali je za jedno koristan.
Zato se metafora kamen za kupus koristi za sina neradnika, koji nema posao, ne ide mu škola, koji traži para da bi napustio kuću, zaluđen je za neprofitne poslove (internet,muzika) i pre svega nije sposoban ništa da pomogne po kući.
Koristi se za svakog onoga ko obavlja posao za koji nije sposoban.

Svaka varoš ima svoju glavnu ulici, žilu kucavicu naselja. Njom se šetaju male mede, mame sa decom i panduri. No, svi oni idu jednom stranom, tamo gde su bašte kafića, gde se stiče meerkat devijacija, tamo gde su najke u sjajnim izlozima... s druge strane golubovi čekaju svoje pokretne hranilice i vetar nanosi lišće na sto za šah, čekajući penzionere, sa druge strane ulice, te penzionerske, je posao, škola, crkva, tamo niko ne ide, ili bar ne bi voleo da ide.

Сви ми који фала богу нисмо пичке студентске смо се провели лепо за летњи распуст, па тако и ја.

Почео је скроз супер. Док су сви у разреду платили по 10 еура учитељици за пиће и грицкалице, за прославу поводом распуста, мој најбољи другар на свету Азим и ја смо се талили за џиџу а и остало нам је пара за по кебаб и паклу цигара. После смо отишли на Дунав да гађамо лабудове камењем. Нећу да лажем, приликом поздрављања, Азим је пустио коју сузицу, али мислим да је било због оне шамарчине коју му је само пар минута раније опалио комшија Жовхар због неслагања са истим да је Чеченија независна република. Онда сам отишо кући и најео се као свиња. Онда је мама рекла да се спакујемо јер идемо код баке на село. Онда сам се спаковао. Онда сам отишао код баке на село. Тамо је било супер. Видео сам козу и овцу и теле и коку, а бака је заклала петла који ме је јурио и опет сам се најео ко свиња. Да, видео сам и свињу. Онда је деда ставио кравама нешто око врата и закачио приколицу па смо отишли у дрва. Ту сам му украо паклу цигара и он је после разбио бабу ко пичку јер је мислио да му она краде. Онда ме је деда то вече пипкао. Није ми се свидело. Онда смо у недељу отишли у цркву и ништа нисам разумео шта је поп певао. Онда ме је после цркве поп пипкао. Са дедом. Онда сам отишао у пластеник и видео да саде конопљу. Нисам пуно околишао и пар сати касније је дошао председник Дачић са полицијом и ухапсио деду. И ту смо се сликали. Онда сам сутрадан гледао како баба коље јагње и смејао сам се јер ме је његово дечје вриштање подсетило на Сребреницу. Онда је дошао тата и пребио ме је као пичку јер сам издао деду.

Ето тако сам ја провео летњи распуст и био сам тужан што морам да се вратим, али обећао сам баби да ћу се вратити крајем октобра да идемо да чекамо Шешеља у Сурчину.

Dan izazova je sportski dan koji se organizuje obicno krajem maja u Kosutnjaku.Ucesnici su djaci osnovnih skola koji se takmice i nadmecu u raznim disciplima.
Sve je u organizaciji ministarstva za sport i zdravlje ,gde gomila funkcionera koristi priliku da se malo pojavi na televiziji i hvali na sva usta kako eto po ko zna koji put navode decu na zdrav zivot i rekreaciju.
A ironiji nikada kraja pa su nagrade sledece:
1.PAKET KOKA KOLE
2.50 BIG MEK OBROKA
3.20 MILKI <IZVINITE SA KEKSOM> OD 300GR
4.JEDNA ZNOJNICA

Deco drago nam je da ste dosli u ovolikom broju a sad navalite na zdravu hranu i samo napred!

( rus. человек, как это звучит гордо, izvor: Gugl translejt, jebi ga...)

Da, zaista gordo zvuči... al' na ruskom jeziku. Maksim Gorki je to rekao na jebenom ruskom, a ne na srpskom ili bilo kojem drugom jeziku. Rekao je человек, što na ruskom znači čovek i ta reč se razlikuje po zvučnosti od naše reči čovek, nemačke (der) Mensch ili na primer španske reči hombre. Eto, to je sva filozofija oko ovoga, al' prosečan naš čovek voli da filozofira u nedogled, zato nam tako i ide.

Maksim Gorki je imao ambicije da malo ulepša ruski jezik i otud ta njegova izreka. Tako je isto sebi promenio prezime iz Peškov u Gorki, jer ga Rusi ne bi uzimali za ozbiljno sa njegovim devojačkim prezimenom. Neće ljudi valjda da slušaju šta im priča tamo neki Peškov? Peškov.. hehe.. I tako, kad je Gorki stao da kobjašnjava u svojim delima, rečima nežnim, ali snažnim i napadnim, a opet nekako mehkim, sve je bilo lepo prihvaćeno kod publike i živeo je srećno dok se nije upucao od sreće. Bilo je dosta suza radosnica na njegovoj veličanstvenoj sahrani, baš iz poštovanja prema njegovoj odluci da se rokne kad je bio najsrećniji. Šalim se, nije se upucao. Pokušao je jednom da se ubije, ali je tada još uvek bio mladi Peškov.

Лето ко лето. Понеки сунчан дан између налета града и снегова. Прадеда одавно уместо „добро јутро“ говори „јебем ти озонски омотач“. Тата каже да су ванземаљци избушили озонски омотач да би могли да дођу на Земљу, а мама тврди да је то од дезодоранса који смрде на спреј за муве. Не волим ванземаљце. Извукао сам се једва да не паднем на поправни из Ванземаљологије. Учитељица је тврдила да сам изгубљен случај, док једног дана прадеда није отишао у школу. Од тада ме гледа сажаљиво и понавља да сам добро испао како сам могао.

Мој летњи распуст је прошао на Сифггтсеаеаји, ту је кажу, некад била Сирија. Након што се прочуло да се један човек претворио у лептира од последица супстанци које се тамо налазе, сав смештај је џаба. Мом тати се то свиђа. Мама каже да би он паре дао само на курве. Ја не знам шта је то, али је вероватно нешто укусно, пошто је тата дебео. Замолио сам их да поведем мог најбољег друга. Допустили су ми. То је Борко. Тата га зове Метално срање. Мени се то име не свиђа, па га зовем и даље Борко. Он је роботић. Лепо се слажемо. Син татиног кума каже да је Борко глуп к'о човек, али ја се не слажем.

Ишли смо телепортом. Тамо смо били ми и још пар породица. Упознао сам једног Дина, он тврди да има шкрге. Не знам шта је то, али му верујем. Он мени верује да је Борко паметан.
На Сифггтсеаеаји није било досадно, ишли смо и на пецање. Упецао сам малу сирену. Била је много ружна, па сам је вратио назад.

Кући смо се вратили пред сам крај распуста. Први дан школе је на мој шести рођендан. Мама ми је за полазак купила нову таблет-торбу и пакет виртуелних цигара. Њих сва деца воле. Мада им једва изговорим име. Некада се у први разред тек кретало много касније. Кажу да су се тад деца међусобно боље дружила. На степеништу су се две секе тапкале соларним пуњачима. Мени је остало још само три, па не бих и њих да изгубим.

Још једна школска година почиње. Чуо сам да се овакви састави завршавају са једва чекам следеће лето.

У Црнограду, 2198. године

Poznat i kao sat koji nikada ne radi. U obliku kvadrata sa zaobljenim ivicama krasi hodnike brojnih javnih ustanova(škola, bolnica...) kod nas tako što visi sa plafona istih. Najčešće narandžasto-crvenkaste nijanse a ređe bele, prestavlja jedan od najnefunkcionalnijih predmeta ikada. Naime, primerci ovih satova koji su i dalje funkcionalni ređa su pojava od vedrih dana na Vimbldonu. Mala ispravka, tačni su svega dva puta u toku dana, kada se pravo vreme poklopi sa onim koje je ovaj sat prestao da meri verovatno još krajem prošlog milenijuma. U suštini njegova jedina namena je da kada sedite u čekaonici, empirijski uočite Ajnštajnovu pretpostavku o relativnosti vremena, tako što će i nakon dva sata čekanja u ustajalom hodniku vreme biti nepromenjeno.

''Провели смо лето, заједно смо били, шетали крај мора и сањали снове, ал' море к'о море, немирно и плаво, као коса твоја, као очи твоје...''

Био је то дан када сам се враћао из школе, последњи, најбољи дан. Ишао сам улицом узбуђен што ћу наредна два и по месеца провести са пријатељима и породицом. Мирисало је цвеће и све је било као у рају. Гледао сам лептире како весело лете и забављају се у последњем дану свог кратког живота. Пчеле су летеле са цвета на цвет, баш као моја другарица Вера. Мој пут до куће изгледао је као у сну, све док нисам дошао до пешачког прелаза. Чуо сам сирену, али нисам могао ништа да учиним. Веселог дечака ударила су кола.

Следећег дана пробудио сам се крај две баке и особе која ми је променила распуст. Завијена у завоје, изгледала је предивно, што говори о томе каква се лепота крила иза тог белог прекривача. Била је то жена мог живота!
Иако смо били у болници, дало се за приметити да се рађа једна велика љубав. Наши погледи сударали су се као ја са колима онога дана. Осмеси су нам се преламали као моја ребра и нога онога дана. Све је било тако божанствено!
Није могла да прича, нисам знао зашто. Касније сам чуо да нас је задесила иста незгода. Било нам је суђено!
Делили смо банане и сокове које су доносили посетиоци. Зезали се са инфузијом и правили лажне узбуне све док једнога дана није преминула бакица поред нас јер сестре нису стигле на време. Баш као у оној причи са дрвосечом и вуком, који га наводно напада.

Пре мене се опоравила. Од тада нисам чуо за њу. Преселила се у иностранство и сада има односе са пребогатим Французом. Покушао сам да је заборавим, али мало теже је ишло... Мој распуст био је предиван за мене, испуњен с љубављу као и прелепим тренутцима проведеним у соби број 37.

Провели смо лето, заједно смо били, лежали у креветима и сањали море, ал' снови к'о снови, нестварни су били, као коса твоја као очи твоје...