Не постоји човек без душе. Временом нечија утихне и остане да помало трепери у црнилу, а нечија се потпуно стопи са тамом и постане још црња. Понека остане да бљешти као звезда, терајући демоне и ужасе мрака све док се не споји са светлошћу Раја где остаје довека. Нико душу није добио на поклон да ради шта са њом хоће, да је арчи и расипа на овоземаљска блага, већ му је позајмљена на један врло кратак период који се зове живот, да је паметно искористи.
      Сунце је пржило ливаде док сам испод крошње крушке седео и љуштио њен слатки плод. Присетих се лепих година мира и исте такве хладовине испред куће где сам заједно са Маријом и малим ручао у ове лепе летње дане. Крушке су биле слађе од шећера, сочније од првог пољупца, њихови сокови су ми се сливали низ зараслу браду, ко зна кад последњи пут подшишану. Убацих перорез у џеп и пођох тамо где сам се и упутио пре сат времена. Била је то хрватска кућа, одавно напуштена. Потпуно очувана, без иједне рупе од метка, нити гаравог зида стајала је мирно на врху брега. А у њеном подруму пар буради вина. Једно пресушило, друго прети да га сустигне. Наша јединица одавно није видела рата. Може се рећи да смо се мало олењили и још више опустили, по цео дан пијемо и не размишљамо више о пушци. Наточих две стаклене флаше од киселе воде и полако, звиждућући неку мелодију Бијелог Дугмета спустих се низ брег до логора док се за мном котрљао шљунак којим је пут био посут. Црвене се брда од залазећег сунца, црвенија су од вина у флашама које носим, од крви давно сахрањених ратних другова.
      Прође ноћ, људи се ужелеше вина, а ја слатких крушки које растоше испод куће. Брзо набацих пушку на леђа и дограбих испражњене флаше. За час избих до крушке поред пута и почастих се једном. Флаше су звецкале у торби са сваким мојим кораком уз стрму џаду. Кућа је чекала на мој повратак отворених врата. Мајку му, синоћ сам их затворио. Или сам излудео, Бога питај... Са првим кораком унутра осетих јак мирис јефтиног дувана, војничког. Нешто заигра у мени и натера ме да се спустим трошним степеницама у подрум. А тамо, попут ситог мачка који спава уз топлу пећ, поред бурета се извалио човек у црној униформи. Поред њега пушка, закочена. Преко лица капа са црвено-белим квадратићима, задовољно хрче. Зној ме обливао, осећао сам да ћу се удавити у њему и не смедох да му приђем. Да ли звати остале? Дотад може побећи и звати своје. Нечујним, мачјим корацима приђох и узех његову пушку. Немачка, са оптиком. За сваког војника најстрашнија, може га одвести у смрт брзо и изненада, да то и не осети, не пруживши му шансу да се бори за живот. Био је довољан најслабији ударац ногом у ребра да се пробуди. Збуњен и престрављен у исто време, гледао је у цев моје Заставе. Очију крвавих од вина ишчекивао је олово. Гледали смо. Ја у њега, он у цев, ко зна колико дуго. Као џелат стајао сам над својом жртвом, чекајући да изговори последње речи. Замуцкивајући и заплићући језиком, рече:
"Ето нас, пријатељу..."
"Нисам ја теби пријатељ. Да ли бисмо били пријатељи да си ти са ове стране цеви?"
"Били смо. Доста пута. Само што ја тебе нисам гледао тако звјерски."
"Шта причаш бре ти, 'оћеш да ти сад зубе проспем овим кундаком? Говно усташко."
"Ти си онај што воли крушке? Да. Свако поподне сједиш доле и љуштиш их тим перорезом у левом џепу. Знаш ли ти колико сам те само пута држа на нишану?! И ето те сада ту, с друге стране цјеви чекаш да ме код Господа пошаљеш."
      Гледао сам га немо. Како ја могу бити џелат некоме ко је мени сто пута био... И увек ме оставио у животу, иако је могао да ми просвира лобању кад је хтео. Џелат као Шваба оцу моме и хладни ветрови Албаније деди? Не. Само још једна кукавица, тешка на обарачу. Човек, као и ми остали са бар мало душе у грудима, чекао је очима упртим у цев да своју врати назад Богу. Са испруженом руком, држао ју је спреман да отвори длан и пусти је да узлети ка небесима.
      Вратих пушку на раме и празних флаша се вратих у село. Кажем нема више, пресушило буре. Више ме стара крушка не виде. Њени сочни плодови опадаше и лежаше у трави окупани росом.

Posle sudbonosnog DA, izbor prezimena taman sparenih bracnih drugova je jedan od najbitnijih uslova za stabilnost braka,makar iz ugla mladozenjine babe. Jer, kako nju jadnu ubediti, da je mlada postala estradna zvezda, i da je svi prepoznaju po njenom prezimenu, tako da ako ga promeni sad, pade sve u vodu. Elem, ranije su prezimena zadrzavale samo poneke "najvece zvezde i poznate licnosti", doktorke i direktorke skola su dodavale muzevljevo prezime na svoje, a ostatak zenskog sveta je prihvatao muzevljevo i brisao tatino. Naravno, postoji mogucnost i da muz doda zenino, ili cak da odbaci svoje i uzme njeno ( veoma "popularno" ovde").
Medjutim, postoji i uzimanje prezimena i cisto prakticnih razloga (citaj, nekom ludom pretku su nadenuli prezime, koje ti sada nosis, tako da ne smes ni facebook profil da otvoris, da ti se ne bi smejali)

Mlad si, nemaš para, grebeš se od matorih, babe, tetke od koga stigneš. Sanjaš dan kada ćeš završiti školu, naći svoj posao, imati svoj dinar i prestati da moljakaš za svaki dinar. Posle mnogo muka (manje u školi, više oko traženja posla), dolazi i taj dan. Kratka euforija, a zatim brak, problemi (stan, hrana, komunalije itd). Dodju deca fala bogu, počinje novi krug - vrtić, škola ...
Kad iznenada, nisi se ni nadao da će to biti tako brzo začuješ:
- Ćale, aj daj koju kintu da idem u grad ...
Samo se molim te, seti kako je tebi bilo ... Ništa te drugo ne molim...

Zanimanje kojim bi se bavilo polovina svjetske populacije kada bismo morali da biramo školu sa šest godina

Danas izumreo sleng. Kako drugačije objasniti da tako učestalu reč iz osnovnih škola prošloga veka jedno savremeno i moderno dete nije u stanju da se seti i definiše. Za tri godine postojanja ovoga rečnika.
Naflekati, napraviti masnicu na oku. Pesnicom. Prebiti nekog od batina. Pretpostavlja se da se umedjuvremenu prešlo na polomiti nekog od batina, a lomljenje ruku i nogu nije u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi sa masnicom na oku.
Druga teorija je da se po školama, u osvit XXI veka jednakih sloboda i slobodnog demokratskog izražavanja, sa pesnica prešlo na noževe i palice, lance i katance tako da je, složićete se, potrebno solidno umeće i vežbanje da se nožem napravi masnica oko oka.

Pogled na zivot Dzordza Konstance iz Seinfeld-a."Smrt treba da je na pocetku.Zatim sledi zivot u starackom domu iz koga te izbace jer si bio prezdrav i bezao nocu iz kreveta u grad.Onda pocnes da radis i vec prvog dana na poslu dobijes zlatni sat.Onda radis cetrdeset godina,dok ne postanes dovoljno mlad za uzivanje u penziji.
Pijes puno alkohola,ides sa zurke na zurku i polako se pripremas za srednju skolu.Onda ide osnovna skola,postajes klinac,igras se i nemas nikakvih odgovornosti u zivotu.A onda si beba,vracas se unutra i devet meseci lebdis dok te greje najluksuznije centralno grejanje, kupka,a hrana stize kroz cevcicu.I kraj docekas jednim fantasticnim orgazmom"

Pevac...neke muzike,koji mi je od kad se pojavio,delovao kao ljigavac.Do danas se nisam razuverio.Najvise ga vole propali jebaci i klimaktericne gospodje,koje u njegovim stihovima nalaze utehu za to sto se nisu vise kresale dok su bile mladje i pozeljnije,a sad kad bi htele da to nadoknade,niko ih nece.
Mogu da se potrudim da razumem ljude koji su ,nekada isli da slusaju Dragana Stojnica,zato sto je covek imao stila(francuska skola),bio je obrazovan i kad ne peva,bavio se arhitekturom,dok je Samardzic propali ugostitelj.Ljude koji idu na njegove koncerte ne mogu da razumem,zato sto mi nije jasno kako mogu da gledaju i slusaju jednog ljigavca.

Lik iz kraja sa kojim si blejao, a koga ste probali da izbacite iz ekipe. Majka priroda mu je podarila fantastičan intelekt, neprimeren kraju. Radničko dete porodice skromnih primanja, talenat do bola. Onaj koji MORA da uspe zbog svih vas. Onaj za kog želiš da ode i da te se više nikada ne seti. Jer je on Vil Hanting, i nije mu mesto tu.
Njemu treba dobra škola, do jaja posao i dobra žena, dvoje dece, kućica, baštica i zlatni retriver. I to mu od srca želiš.
Radije bi dao njemu lovu da ga pošalješ na Harvard nego za spas od gladi u svetu. Jer on može da reši problem gladi u svetu.

Jednog dana ćiftari su pobegali i odneli klampezu sa sobom zauvek.
Penduza je nastavila svoj život i nalutila se na totošarku zbog utovaranja. Kasnije tih dana penduza je upoznala ćiftarsku princezu i rekala je da nema momak.
Princeza je ležala na zrnu graška tri dana i onda je robot od kineza došao i hteo da pojede taj grašak, a penduza mu nije dala jer ga je čuvala za mene!
Hteli su da me omuže. Ja sam pobegao.
Igrao sam lopte pre nove godine po celi dan.
Te godine je penduza išla na menkurziju sa drugarima iz škole iako nikada nije išla u školu samo ponekad u treći razred. Bili su daleko i ukrali su sendvič.
Tendostajala mi je ćiftarska princeza i penduza, dok su one šetale, ja sam išao da igram lopte kod nekog čike.
Poslali su mi razglednicu i smejali su mi se što sam kući i ja sam je izbucao i pošao sam da pojedem zrno graška odmah!
Penduza se nalutila i pobegala je sa princezom zbog zrna graška koji je pojeo crnac kog je seksao robot jer je hteo da me omuži i nije se vratila sa menskurzije nego je temnigirala u drugu državu.
Tamo su im na granici tražili sliku graška, ali je voni nisu imali jer sam ga ja pojeo tog dana pre toga i vonda su ih terali da rade sklekove, a penduza je imala povređenu ruku od sejanja kompira i nije mogala da uradi ni dva komada, pa se čika na granici smejao i rekao joj da je ima fizikalije kao deda mraz, ali pravi deda mraz, ne vonaj što nama kao dolazi i donese poklon, to nije deda mraz. Ja sam deda mraz i sudija.
Moja devojka je stavila minku i poslala mi je poruku i nalutila se jer joj ne odgovaram, a tamo se dompisujem sa nekim drugim devojkama kao penduza i onda je ona poludela i gađala me pelifonćinom, ja sam pobegao.
Pokušala je i da uradi zahvat koji je boleo, seckala me rukom, ali sam se izvukao i počeo da je udaram marmaturom po glavi, a onda je ona prestala sa zahvatom.
Na kraju tog raspusta, zrno graška nije bilo zdravo jer su ga čike prskale na poljani, a ćiftarska princeza je viznemerila moje poverenje i prdnula je na taj grašak, a ja sam ga pojeo i dobio proliv.
Nikada se nisam razlutio, samo sam još više poludeo! Moja devojka me smirivala i govorila da se ne nevriram, ali ja je nisam slušao, pa sam je ogulio i pojeo.

Kenijem mozemo zvati svakog klinju kog roditelji(cesto i babe) u ovim zimskim vremenima(mada za njih ne vredi argument i da je napolu +16) trontaju i uvijaju kao da nesrecnik ide na ekskurziju na Severni Pol(inace,skola je cesto preko puta njihove zgrade).Spremanje jadnog deteta traje duze nego spremanje prosecne mlade ili balsamovanje faraona,jer dete treba uviti u razne rolke,vunene carape i gace,hulahopke,medvedje i vucje koze...Ni slucajno se ne sme ostaviti luft na njegovom slabasnom telu jer ce dete tako da udari promaja ili NE DAJ BOZE da navuce prehladu!A za naseg malog nevoljnika muke tek nastupaju kada udje u toplu ucionicu...

Legendarna ministarka prosvete (DSS) u Koštuničinoj vladi, relativno kratkog mandata ali sa puno toga što je u tako kratkom roku uspela da uradi. Naime, posmenjivala je gomilu direktora škola po Srbiji, predlagala da se učenje stranih jezika pomeri za kasnije razrede (zašto bi deca lomila jezik u trećem?) kao i da se obuka za rad na računarima obustavi u osnovnim školama zbog straha od kompjuterskog zračenja. Svakako, njen najveći blam jeste izbacivanje Darvinove teorije evolucije iz nastavnog programa u školama u Srbiji. Sve ovo možda i ne zvuči toliko katastrofalno, ali ako se pogledaju rezultati koji se ovih dana provlače kroz medije o broju neismenih u Srbiji, neke stvari postaju jasnije.

Улетео је у атмосферу. Био је сасвим солидно конструисан и није изгорео, већ се забио 37 метара у дубоки песак проређен златним камењем планете Келгаритон Џад.

Аномалија звана "Војаџер" би моментално примећена од делимично интелигентне, иако далеко испред нас, ванземаљске врсте Герк. После детаљне провере да није неко интергалактичко оружје, скупише се Герци да виде шта је то, и то не пешке, већ телепортом. Отворише малени контејнер, а у њему се налазио златни круг са непознатим симболима. У почетку им није било јасно зашто би неко слао злато кроз васцелу васиону, јер Герци имадоше злата у изобиљу, чак штавише, продукт њихових органа за прераду хране беше злато. Дакле, говно! У први мах помислише да их неко бомбардује изметом али интелигентнији закључише да су говна вредна ономе ко посла овај контејнер и да је то неки вид поруке.
Саставише за пар секунди, по њиховом времену, машину која говњави медиј може читати и после дешифровања кренуше у сазнања о далекој планети Земљи. Погледаше фотографије неких одвратних места где нема песка као код њих, где је живи свет одвратан и ружан, а да не кажем колико некултуран и безобразан. Па зар је могуће да су на 55 различитих језика послали најгоре псовке у универзуму, фреквенције за мучење и мождане таласе човека после пуштања истих? Зашто би човек мучио човека? Ништа им није више било јасно. Ако су људи такви, онда вероватно ово злато код њих и није вредно. Сигурно представља говно као и код нас.

Одлучише да никада немају контакт са тим такозваним човеком и та реч од тада постане у њиховом језику симбол за нешто што до тада није постојало, нешто гордо, тужно и зло.

Не волим зиму. Руке ми се леде као да не примају крв, на смалаксалу душу се обавије нека мрена и тугаљиво, сјетно небо као да хоће да се сручи на мене. Не волим ни јесен, шаренолику и подмуклу. Хладан вјетар одере ми радост са лица, слој по слој...

Љето, ах љето. Замирише пробуђена земља, небо се развије у бесконачност и пробуде се најтананији дамри у човјеку. Заврши се школа, разлете се дјечји осмјеси свуда по сокацима и подсјете ме на љета, она права љета мог дјетињства. Онда када сам чувао безбрижност у џеповима прљавих панталона, искру слободе у ходу и читаву једну васиону у грудима. Читав свијет био је ту, под ногама, магичан и направљен само за мене.

Данас волим љето више него икада. И у сваку зиму замишљам љето, испуњено и чисто, најљепше до сада. Сваки пут када ме одузме тугаљивост и немирна сјета, одагнам мисли, сањајући љето. Све ће бити љепше када ме огрије сунце - говорим сам себи. И смишљам планове, замијесим илузије уморним синапсама и смирим се. Их, када дође љето...

Дође и љето, довуче се на усијаним кочијама и загосподари брдима. И не радим ништа, не мичем се. Стојим ту, као укопан пред свим благостањима којима ме обасипа, пуштајући да ми најљепша четвртина мог живота пролази без циља. Сакријем се у сјенке сопствене безидејности и нерада, не уживам, не живим. Ипак, сањам она љета, дјечја и невина, испуњавајући свакодневницу прашњавим успоменама и одсањаним сновима. Тако, ново љето се провуче крај мене, а да то нисам ни схватио. Тек онда, када се прошара небо и шума зазлати, схватам да је најљепше прошло, и да је још један распуст мога живота, неповратно изгубљен.

Такав сам. Моје зиме су моје туге. А љето, ма колико да га волим, увијек учиним да бесциљно прође, пуштајућу га да одлети доле, далеко, на југ...

Љетњи распуст. Лудило. Секс, дрога, рокенрол. Ипак не. Прије ће бит ћевап,бурек, холестерол. И шта, почело је као сваки љетњи распуст. Очекујући звоно да огласи крај године, љуљајући се на столици, сам, без иђе иког. Јер школа је била мој живот. Без ње сам нико и ништа. Овако сам мого да се шлепујем да имам неко друштво, а сад, сад сам сам, сједим као дух, мрзовољно шкрипећи зубима, говорећи тихо: Да ти пичка материна ти да мени даш кеца за крај. Али нисам имао кеца. Морао сам да искажем свој бијес за својом асоцијалношћу, анксиозношћу. Био сам особа против које се цио свијет окренуо. Био сам Пазл.

Чуо сам звоно, праћено крицима оћних школарки. Јебига ја не бих имао шансе ни да јебем ногу од стола а не икакво живо биће. Силазио сам низ степенице, тихо, надајући се неком паду, да икако скренем пажњу на себе. Ништа. Баш ништа. Изађох из школе, сједох на клупу и запитах се чему се ја враћам. Кући? Не, то није моја кућа. То је мјесто гдје немам познаника, баш као и свако друго. Ћале је био најпаметнији. Он је отишо кад је требало, сад лади јаја горе у рају. Или ђе ли је већ. Пређох праг куће, оставих торбу, одем у своју собу и спавам. Али нисам спавао. Дал' је то била јава или сан, нећу никада знати. Осјећао сам се жив. Иако сам лежао на кревету, без икога на свијету осјећао сам се као да ми је свијет под ногама. Одједном нестаде. Облије ме хладан зној и схватих све. Ја сам само пијун. Ништа друго него и милијарде других људи. Сви смо ми сами, само то не схватамо.
Промрмљах себи најбољи си кад си сам. Одох у шетњу. Нађох пса луталицу, него говно пуно бува, али био је ја. Сам, остављен, нежељен итд. Сјео ја на клупу, сјео он на клупу. У његовим очима сам видио његове очи. Јер су то биле његове очи јебогати, не може то бит романтика никаква, то је пас у пичку материну није цура.
Све и да сам рекао да сам био повезан са њим он би неким чудом проговорио и рекао : Не'ш јебати. Сједали смо ту ја и мој пас. Помислих нађох другара, кад оно матора врећа бува пошла за неком пудлицом јебемуматер. Не треба ми нико. Цијели свијет шупичку материну.

Узо сам пециво,и шетао градом, виђео сам људе како се забављају, а ја сам их презирао. Кој' курац се веселите каћете свакако да умрете. Тмурно небо, тмуран ја. Чекам кишу да спере ово са мене, ове буве што ми оно пашче пренијело. Ал нема везе. То су биле моје буве. Моји другари. Баш као и "прави" другари, иако то не постоји, шлепале су се на мој рачун, зато што, јелте, ја сам увијек најслабија карика. Шетао сам полако и заврших међ' неке курузе. Угледах чистину неку, и сједох ту. Сједао ја по' сата, ушушкавајући самог себе. Уљуљкан сам у полу сан. Креноше сузе. Зашто не знам, можда неко кидао лук у близини. Моја последња суза помјешала се са црвеним вјетром. КАД ОНО ТУП, УБИ МЕ ВОЗ. ЈА СЈЕО НА ПРУГУ ЈЕБЕМ СЕ ГЛУПОГ У ДУПЕ. Чекај, не, то је Ана Карењина. Јес' ретардирана све јој просто. Можда је имала добру сису.

Pinkova skola za talente. Talenat se ogleda iskljucivo u kolicini novca koju poseduju roditelji buducih glumaca, manekena, pevaca i novinara(a jednog dana, ko ce ga znati, i doktora, ekonomista, diplomata, pravnika...).
Onima koji sumnjaju u buduci uspeh ove nadarene decice preporucujem samo da se osvrnu na njihove uzore, nenadmasne u obavljanju svog posla: od Milana Kalinica, preko Boska Jakovljevica i Zeljka Joksimovica, pa sve do Sanje Marinkovic i Rade Radenovic. Ako ugledanje na ove velikane srpskog estradnog neba ne donese uspeh, obecavam da cu zauvek cutati.
Naravno, kada kazem uspeh, podrazumeva se da mislim na karijeru na Pinku a takodje se ni ne ogradjujem od mogucnosti da ih, na putu do zvezda, ne saplete neko jos ,,talentovaniji"...

   Грашак. Оно зелено без укуса што те мајка терала да једеш да би порастао велики и леп као Кежман. С друге стране, поучен причама из детињства које носе битне поруке, лакмус папир за људе. Нешто ситно, али ипак значајно преко кога не може свако да пређе, одваја истрајне и упорне од лењих и уображених, навикнутих на савршен живот без икаквих препрека и проблема. Попут принцезе из бајке. Ситница која ти одмах покаже ко је какав, без грешке.
   Листао сам новине, нервирајући се због препуцавања двојице мафијаша на спортској страни. Топао ветрић ми је ово чекање учинио доста пријатнијим, иако су поред мене две жене размењивале утиске после нове епизоде неке турске серије. Њихов жустар разговор прекиде сирена. Воз је полако пристизао у станицу. Ту је. Нисам знао како изгледа, али сам готово сигуран да ћу је препознати. До сада је за мене била само гомила слова на екрану, сада ћу коначно видети и њен лик. Интернет, зло, рече моја баба. Еее, баба, сад кад ти у кућу доведем неку врх рибу предомислићеш се. Пар месеци дописивања са њом учинили су да се осећам као да је познајем цео живот иако јој нисам видео лице, нити додирнуо кожу, камо ли шта више од тога. Осећао сам да је она друга половина мене, доста тога смо имали заједничког и желео сам да је оженим.
   Срце ми бије јаче него икад, све јаче како воз успорава. Како је стао, стало је и срце. Мајку му, шта ако је гробина нека? Шта ако је много добра риба и одјебе ме кад види мене оваквог клошара? Да л' да бежим док није касно? Седи ту, рекох себи, и чекај. Буди човек једном. Људи почеше да излазе. Неколико девојака прође поред мене не констатујући да постојим. Курва, неће доћи. Последња, јако залупивши врата, изађе још једна. Она је, мора да је она. То је тај зелени џемпер за кога је причала да јој је омиљени. Плаву косу њише лагани ветрић док се сагиње да подигне торбу. Ма немогуће да оваква женска блеји на нету са слепцима! Помало збуњена гледа око себе, мачјим ходом креће према перону. Јао баба, душу ћу да ти вадим кад видиш каква ти је снајка. Јао, плодна к'о Месопотамија, има четворо унучади да ти роди. На свега десетак метара од мене могу да видим комплетну њу. Већ је видим у венчаници, затим како водимо први пут сина у школу, онда како га после пијанке вадим из затвора док она кући чека са оклагијом. Ах, срце да пукне! Стављам јој прстен на лепи танки прст... Шта то ради са прстом кој мој?! Дај, јееее, риба ладно копа нос... И то преда мном! Не о рукав јеботе! Зајеби, бежим ја одавде док још могу.
"Извини?", зачух је иза леђа док сам се запутио према степеништу, "ја тражим једног дечка."
"Изволи?"
"Јеси ти ПусиИтр69?"
"Оувај... не... ја чекам бабу из Пиздића да јој помогнем са пртљагом. Нема бабе, излапила начисто, мора да је у погрешан воз села."
"Ништа, извини. Чекаћу га, сад ће он."
Мислим се, чекај, шта ћеш ми таква да ми правиш колекције слина испод столице цео живот. Спустивши се низ степенице до паркинга, сео сам у свог југа и након што сам дошао кући избрисао налог на том сајту.
   Ето, лепо мени мајка рече да једем грашак уместо керећих пљескавица. Одрастао бих у човека, не у размаженог слепца који свему нађе ману и не зна шта хоће. Еее, Кежмане... Одох по дедин пиштољ.

Serijski ubica na odsluzenju dozivotne kazne za 9 monstruoznih ubistava. 9 ubistava je dokazano, sumnja se da je pocinio preko 35. rodjen je '34 kao dete 16ogodisnje kurve. odmah ga je dala sestri i njenom rigidnom muzu na cuvanje. i ako je imao visok IQ , skola ga nije zanimala pa je skoro celo detinjstvo proveo po popravnim domovima. za sebe je cesto govorio da je isus i djavo u telu jednog coveka. krajem 60ih je osnovao 'porodicu', grupa postovalaca koja je sa njim izvrsavala ritualna ubistva. 'porodica' je smatrala da je on isus sa cetvoricom andjela, bitlsima. povezivali su ga sa antonom sandorom lavejom, osnivacem satanisticke crkve.
sam pomen njegovog imena u mnogima izaziva jezu ali ni broj postovalaca nije zanemarljim.

Razgovor koje se pretvorio u pridikovanje. Svaka reč leže lagano na dušu, kao balvan.

Klasičan primerak devojke koju privlače šareni i šljašteći predmeti, dobar auto njenog dečka-izbacivača, da šljašti i da je spušten-nabudžen, sandale visoka štikla, slim cigare i osnovna škola.

Glavni cilj takvih devojaka je da nađu nekog dečka koji ima LOVE, urođenu genetiku alfa mužjaka, potrebu da nabudži auto, i da istetovira pola ruke i pola leđa nekim simbolima kineske kulture i obavezno neko versko obeležje tipa: krst, Patrijarh Pavle ili danas veoma popularni Miloš Obilić, i sve to ograničeno skromnom umom I pismenošću.
Muzika koju sluša je isljučivo Grand produkcija, I to sve pesme koje pevaju o ljubavi I parama čija melodija ima opasne primese turcizma I opasna je za razvoj mlađih generacija.

Čovek koji je svojim dostignućem, ponašanjem, stavovima i odlukama zavredeo da pomogne u vaspitavanju i odgajanju dece; jedan od jadnika koji se, prljavi i upišani, teturaju gradom i spavaju po haustorima, prose, gnjuraju po kontejnerima, sede po zatvorima...Jer su propili i prokockali, ukrali i ubili, bili lenji i neodgovorni. Ljudi koji bestidno tumaraju ulicama i bulevarima i nose svoju sramotu nalik na žig i čiju priču naslućujemo (a ponekad čak i znamo); ljudska strašila i škart čovečanstva u koje upiremo prstom dok zbunjenoj i uplašenoj deci objašnjavamo šta je život i kako stoje stvari. Zaslužni za to što su milioni mališana postali sposobni, okretni, pedantni i čestiti ljudi, daleko više nego roditeljska moralisanja, škola, batine i priča o cvrčku i mravu zajedno.