Jednoga dana, pre malo jače od dva i po' meseca, počeo je letnji raspust. Moji drugari iz razreda i ja smo zagrljeni išli putem do kuće i pevali pesmu "Ne idemo u školu", koju smo tom prilikom sami izmislili. (Ceo tekst pesme možete pronaći u primeru#1) Kasnije, istog dana, organizovali smo neki mali turnir u još manjem fudbalu.

Reklo bi se da je letnji raspust lepo počeo, međutim neki drugari su od mame i tate dobili Terminator, jer su prošli s pet, pa nas nije ostalo u velikom broju na ulici da se igramo k'o ljudi. Ja sam na svu sreću dobio neku gadnu prehladu i imao sam temperaturu duže od nedelju dana, pa su mi mama i tata kupili tetris kako bi me motivisali da ozdravim. Kada sam ozdravio, otišli smo u Beograd kod strica Đoke i neke moje babe, koja mi je poklonila beležnicu i hemijsku olovku na kojima je bio logo "Rubin Kruševac". Dok smo se mama i ja vozili u našem Jugu Koral 55 kroz glavni grad, videli smo slučajno tatu. Ušao je u neku kuću u kojoj se, kako mama kaže, gole tete jebu za pare. Mama je odmah krenula za njim i za manje od minute su oboje izašli napolje. Mama je tatu vukla za uvo i vikala na njega, a on je rekao: "Šta ti je, ženo? Ja sam ovde došao da tražim posao, a ne da se kurvam." Onda ga je mama pitala kako bi se njemu sviđalo da ona počne tu da radi. A onda apsolutni hajlajt mog letnjeg raspusta: u tom opštem haosu, ja sam primetio da iz iste kuće izlazi onaj voditelj emisije ZAM na Trećem kanalu.
- "Mama, tata, eno ga onaj voditelj!", uzviknuo sam. Oni su prekinuli sa svađom i tata je rekao:
- "Jao, vidi ga Vanja Bulić.", a mama zagrmi:
- "Ko ga jebe, i on je došao ovde da se kurva."
- "Nije, gospođo. Došao sam ovde da tražim posao." - objasni Vanja Bulić.
Tata je mamu onda nekako uspeo ubediti da je tu samo tražio posao, a i Vanja Bulić je dodavao utisak poštene, renomirane i moralno uzdignute poznate ličnosti. Taman kad smo posedali u Juga, eto ti opet Vanje Bulića kuca na prozor našeg auta. Žalio se da njegov novi Jugo Florida neće da upali i pitao nas da ga odbacimo do nekog njegovog mehaničara. Imao je čak i mobilni telefon, ali kaže da je skupo da se s njega zove i da ga koristi samo u hitnim situacijama kad nema drugog rešenja, a on je skroman dečko i šalje sve pare kevi.

Bio je to raspust koji ću dugo pamtiti. Bio sam bolestan, pa u Beogradu, pa na kirbaju gde se ujka Ranko napio i sa ringišpila piškio po sirotinji i još mnogo doživljaja. Mama i tata su počeli bolje da se slažu. Tu su blagorodne reči Vanje Bulića bile melem za rane i nada u spasenje kada je bilo najteže.

Prevara. Obmana. Laž. Ali ne bilo koja laž, to je bezočna laž. Još jedna u nizu stvari koje nam roditelji kažu u cillju prinude na izvršavanje nečega o čemu ne znamo ništa.

Sve započinje ubeđivanjem, u najranijem detinjstvu, da je kisela kašica od kruške, dunje, šargarepe i etanske kiseline avion. A nije. Avion nema ukus ukišeljene čarape.

Zatim nam kažu da je obdanište zabavno. Ali nije. Svi drugari koje si upoznao su većinu vremena bolesni od boginja, šarlaha, žutice ili leže kod kuće sa razbijenom glavom (možda ipak nije bila dobra ideja da se gađate ledenicama ). Svako jutro ista pesma " Ručak za doručak", ali prc. Doručak je kačamak, ručak je pasulj.

Onda slede osnovna- "Osnovna škola je obavezna , svi idu ", ali nije, Bica i Dljeljana nisu morale u školu, i srednja škola- "Upiši gimnaziju da budeš intelektualac", ali ti imaš isti program kao i drugi đaci, samo kod tebe u školi na tuču i ljubljenje u hodniku profesori gledaju kao na smrtni greh.

A onda sledi ovo. U rangu smrtnih grehova, ova laž se nalazi između "Obeščastio komšijskog psa " i "Udario invalida ciglom.Dva puta ".

Početna sreća koju osećaš što si upisao išta ispari onog trenutka kada vidiš da su predavanja od 8 do 20 h. Svakog dana. Sem subotom. Tada je pr(e)davanje u 14 h.
Zatim borba za bodove, dolazak na predavanja, vežbe, optužbe da si lenj, optužbe da si glup, optužbe da si optužen i tako četiri godine. A onda i peta dok završiš sa ispitima.
A kada pogledaš unazad, imaš i šta da vidiš. Šta si uradio? NIšta. Šta si jebao? NIšta. Šta ćeš sad? Na biro. Gotovo da je bilo zabavno poput onog jednog puta kada si izašao na žurku i zaspao ispovraćan pored peći, pa ti je pantalone uhvatio plamen.

Velika vrućina, ima 40 stepeni sigurno, a tek je 8 ujutru. A još leto nije ni počelo! Kako to? Lepo, poslednji dan škole. Kad će leto, svi se pitaju? Još malo pa sad će. Svi već batalili školu i čekaju raspust.

Čekao sam ga i ja početkom tog juna i nadao se da će biti ekstra.... al ovaj raspust mi možda do sad bio i najgori. Može se reći ni da nije ni bio. Više se umorih nego što se odmorih na njemu.

Počeo veoma veselo. Učenje za prijemni. Nisam imao tremu, znao sam da ću da ga pokidam. Srpski posebno. I tako u tom učenju prošlo već mesec dana raspusta. Opaa, već prijemni sutra i prekosutra, razmišljam u sebi. Dolazim. Radim srpski. OPAAA 18 bodova, svaka mi čast! Sutra matematika... Malo sutra matematika! Dolazimo i direktorka kaže da su odložili jer su neki krali testove. Sutra ponovo. A za divno čudo meni bio rođendan. Sve lepše od lepšeg. Pa zar na rođendan da radim prijemni... i to iz matematike. Da mi daju 10 nagradnih bodova zbog toga! OBRADOVIĆ DURADI NEŠTO! Dobro ajde, uradim ja nekako i tu matematiku i imam tu malernih 13 bodova, a koliko sam vežbao dobro je i to. I završi se taj prijemni kako je morao. Sad one liste želja.

Kad to beše, 20 i neki jun? Sam kraj juna, već upeklo, svi idu na more, a ja blejim kući i popunjavam one liste želja k’o da pišem Deda Mrazu pismo. Beži bre, šta je sa mnom kad usred leta pominjem Deda Mraza? Ispunim ja to nekako i sad moraš čekati da vidiš gde si upao. A to nema do pola jula. I onda oni očekuju da se mi odmorimo na raspustu. Tako ti ja se smaram na netu, jer sam i na vukajliji bio banovan i ono ukucam tamo šifru na sajtu ministarstva kad vidim da sam up’o u ekonomsku.Konačno nešto dobro! Biće pički samo tako! A malo pre toga su javili i da se prijemni neće važiti. Konačno nešto dobro da se desi. Konačno počinje pravi raspust.

Bilo dobro tih mesec dana od pola jula do pola avgusta. Svakodnevna fudbalica u parkiću, bleja, zezanje Romulanaca i ostale stvari, čisto da malo odmorimo dušu od dosadne škole. Najjače bilo kad smo hasali ljute papričice. Odemo u radnju i uzmemo po par komada ljutih. Samo ljute, ništa više. Ni hleb ni ništa. I jedemo mi to, a ono vatra izlazi iz nas. Ko da smo zmajevi! Posle pili vodu pola sata ne bi li nam bilo malo bolje. A bilo dobro i kad smo gledali treninge odbojkašica. Čuj bilo dobro, bilo odlično! Popnemo se mi na salu, ono već pao mrak, 10 uveče, a one se trte tamo, vežbaju čekić u onim šorcićima. A ovaj ortak, što ga zovemo Šef, retard krenuo da davi štrumfa. Taj je pijan! - sigurno sad zaključujete, ali ne. On uveče uvek poludi. Da l’ je to zbog Meseca, položaja zvezda ili nečeg trećeg, stvarno ne znam. Nego što je najcrnje, primetila ga jedna odbojkašica i rekla treneru. A mi skači sa sale i šturaj bre! Ne znam ni da l’ je stigao Felainija da vrati gaće mentol.

To već beše sam kraj raspusta. Već 20 i neki i polako smo već razmišljali kakva će banda biti u srednjoj. Pikao se tih poslednjih dana malo fudbal, malo basket. Bilo par golova sa pola, golova glavom, svađa i svega ostalog što krasi fudbal ali uvek bi se pomirili i nastavljali. I tako došao zadnji dan ovog raspusta...

Uveče, 11 sati. Sedimo na zidiću i odmaramo od fudbala. Pričamo kako je brzo proš’o raspust i da hoćemo da ga produže. Al ne mere, moj Omere. Razmišlljamo kakva će da bude nova ekipa u srednjoj. Klinci igraju Jugio karte u pozadini, Šefa udario Mesec pa igra Cocomix, ovi pričaju šta su upisali, a JA EKONOMIŠEM!

Najočajnija škola stranih jezika. Načini na koje pokušavaju da pridobiju đake postaju sve ekstremniji.
Sve je počelo, a i dalje traje, tako što ne možete da prođete Terazije da vas barem triput ne napadnu sa crvenim flajerima sa kojih se smeši elegantno popunjena gospođa koja obećava da će vam vratiti pare ako ne propevate engleski za dve nedelje.
Sledeći korak je zahtevao prelazak preko reke. Zemunci su nove žrtve. Iako je na delu diskriminacija na osnovu mesta stanovanja, Zemunci su imali nevoravatnih 30% popusta, ako žele da nauče kako se kaže "znači" na engleskom.

Ko je sledeća žrtva surovog marketinga nikad se ne zna...

Pglu lik. Ali mnogo. Jebeš točak, tocilo, budak taj je gluplji i od onih prvobitnih alata što su koristili pećinski ljudi (čitaj: običan kamen). Realno i kamen bi pobedio Slavoljuba u Slagalici, sedeo bi, ćutao i završio s nula poena.
A Slavoljub minus pet! 0 > -5. Pa sad da bi neko puk'o od Slavoljuba mora da bude stvarno.... Ali stvarno, tipa mešavina genetskog materijala Patrika, Homera i one ministarke što je 'tela da izbaci Darvinovu teoriju evolucije iz škola, što je sad monahinja u nekom manastiru bogu iza kosmodiska. Matorci mu jesu u srodstvu.

U svakom selu postoji bar jedna kreatura obdarena nadljudskom snagom i ne tako velikom inteligencijom. Njegov životni put bio je sasvim jasan. Prvo je ponavljao prvi razred, pa dva puta peti, a školu napustio na polovini sedmog. U međuvremenu je stekao mnoge veštine, tipa branje kukuruza kombajnom, udaranje gvozdenim maljem u zid bez cilja i zakucavanje kilo eksera u truli panj čisto radi održavanja kondicije. Talenat mladog fizikalca obično prvi primeti rođeni otac koji u pauzi između dva pijanstva dubokoumno konstatuje: "Kaka škola, kake pičke materine, ideš sa mnom da mešaš malter."

Lokalca najčešće karakteriše neki buzdovanski nadimak, kilo rakije u korpi od bicikla, i jedno šest do sedam potomaka koji ga čekaju u trošnoj kućici.

Poslednja rupa na svirali pri upisu u srednju školu. U fazonu Dpš-a(Definitivno poslednja šansa), ali još gore. Jedina školska ustanova gde je profesorima mrskije da dođu na nastavu nego učenicima. Mnogim profanima na pamet često pada, da saspu bure metaka iz ručnog topa u sve živo i mrtvo u školi i da odu u zatvor, da budu kučka nagruvanom brđaninu sa palamarom do zemlje(ako stoji na prvom spratu). Ili to, ili kanapče pa da se bese.

Škola koju upisuju likovi koji su u 3. osnovne cirkali skivi, jer su vops prevazišli u produženom boravku. Šibali su osmake za klikere i keš za užinu i silovali naduvane tetkice u ostavi za metle. Roditelji su od njih digli ruke davno. Priča se da njihove keve na porođaju vrište kao kad Mesi gleda Jelen superligu i crnac u društvu KKK-a. Ovi žestoki momci sa vrućeg asfalta su rešeni da nešto završe. Da upišu nešto bolje ne mogu, a i ne žele. Tako da je ova škola za njih idealna.

Sam boravak u propaloj, spermom premazanoj, zgradi nikome nije prijatan. Umesto knjiga nose se rambo noževi, bokseri, buksne, po neka utoka i malo belog. Standardni školski pribor. U krugu od sto metara oko škole može se osetiti testosteron u vazduhu. Jednom u par decenija, tu zapadne i neka bicuri. Obično debela, masna, nedojebana čibuljičarka sa brčići ala Vuk Karadžić, ili muškarača, za koju, dok ne skine ćega, nisi siguran kog je pola. Svejedno, i jedna i druga izađu iz škole izbambusane kao matore cavulje iz šiptarskih pornića, tako da više nikada ne mogu da hodaju normalno.

Ustanova za one sa čeličnim mudima, vakuumom u glavi i nadgrobnom pločom u šteku, kao poklon za neki 18. ili 19. rođendan. Desi se da zapadne i neko ko odudara od stereotipa, ali zato svaki dan bude stereo izudaran. Lik koji najčešće završi u parku ispod klupe u svojim govnima ili na groblju.

Deo iz asortimana pomagala koje si kao student za vreme Slobe, bombardovanja, 5. oktobra, predsedništva Tome Nikolića u Skupštini, mogao da upotrebiš kako bi ostao uzoran student, finansirao se iz budzeta i zadržao dom, kredit i menzu. Ko je preživeo toliki stres da nije uspeo da da smanjeni uslov minus jedan u novembarskom ispitnom roku, pribegavao je ovoj taktici. Ovo je praktično značilo da nisi obnovio godinu a bogami ni upisao sledeću. Znači ladiš jaja cele godine, treba ti ispit-dva da upišeš sledeću, milina jedna. To je dovelo do bizarne situacije da se čovek koji je postao apsolvent posle 7, 8 godina studiranja i dalje finansira iz budzeta, a pošto je, zahvaljujući smanjenim i bezuslovnim uslovima, postao apsolvent sa 26 ispita do kraja, onda mu se apsolventski staž isto o trošku budzeta protezao do u večnost. I danas možete sresti na fakultetima čoveka koji je upisao '94. i još uvek je "redovan" student i plaća ispite 50 dinara.

Od rane zore džedžim pred televizorom bojeći se da mi ne promakne Tobogan,pa tako odgledam i emisiju za poljoprivrednike(ne sećam se kako se zvala).Konačno počinje Tobogan,orgazmično gledam u Minju i Jocu kako nižu rime,te proklinjem život jer moja škola ne učestvuje, (a sve i da ih pozovu prvačiće ne vode šmrc! ). Uz prve taktove DOZVOLITE da se obratimo , štrumfam napolje. Iako još ne znam na sat ,nepogrešivo u 14.00 ponovo sam pred tv-om, počinje vestern . I kao šlag na tortu, pre dnevnika ,nedeljni crtić- bićavava EVOKSI ! A da ,pošto sam ove nedelje bio dobar pustiće me da gledam Bobu i Violetu, tj. BOLJI ŽIVOT, zatim pišanjac pa na spavanjac.

Fenomen koji ima dva značenja, prvo je pozitivno, a drugo još negativnije.

Prvo značenje: pozitivna ocena na sajtu Vukajlija (komada jedan), isto što i palac gore.

Drugo značenje: u školskom dobu (osnovna škola,gimnazija), to je najuvredljivija i najponižavajuca ocena koju možes dobiti.
Naime, za razliku od ocene jedan minus koja znači da nisi ništa tak’o od gradiva i nemaš pojma o čemu se zapravo radi (pa još i šmeker ispadneš), ocena jedan plus treba da za tebe predstavlja nagradu i podsticaj za dalji rad, u fazonu “trudio se nesrećnik da nauči, al’ nije on kriv što je mentalno zaostao”.
Ta ocena sa dobija npr. iz biologije ako uspeš da na pitanje profesora(a to je ujedno i jedino pitanje na koje si nešto izustio) :” Staniću, da li je ovo bubreg(pokazuje na koleno)?” odgovoriš :”Ne profesorka, to je koleno.” Ili ako na fizičkom radeći levi dvokorak za ocenu uspeš da ne razbiješ prozor. Posle dobijanja ove ocene preporučljivo je da u sebi izgovoriš sledeću mantru :” Mogla si da mi daš dva minus, #$@!$#^&% !#^* !^#!^&%^& (epiteti po izboru)”.

1. Rodio se majkin i tatin sin. Naša dika... Budući majčin "inženjer" i tatin "teniser"... za tu priliku su kupili supersonična kolica za svoju bebu... sa mini amortizerima i svilenim tapacirungom iznutra...
2. Mali car je napunio dve godine... Tata mu za drugi rođos kupuje auto u "Pertiniju"... Pravi mali džip sa elektromotorom, gasom i migavcima... predznanje za automatike koje će voziti jednog dana.
3. Peta godinica, vreme je za bicikl... Mališa se do sada mnogo više zabavljao svojim prevoznim sredstvima nego crtanjem i učenjem slova, ali za šta služi škola... Zato je do šeste godine vozio uz pomoćne točkiće, ali ipak je uspeo... Sada bez problema piči svoj mini-bike sa aluminijumskim ramom i hromiranim kormanom...
4. U 11 godini dobija svoj prvi skuter, jer je izvukao vrlo-dobar... Istina je da deca u tim godinama nemaju pravo upravljanja motornim vozilom, ali... njegov ujak, načelnik MUP-a tamošnjeg okruga je sredio to za svog sestrića... Mama i tata su se odlučili za Peugeot 206 Speedfight2... ipak je to njihova dika...
5. Mala matura, 15 godina... Pa to je već momak i po... bukvalno. Pravi mali bumbar rumenih obraza koji je postao pretežak za scooter. Zato se tata otvara sa novim Suzuki-GSR 600 A k9, od 73 ks i motorom 599ccm... Valjda će ga to motivisati da malo bolje uči...
6. Osamnaesta pred vratima... Tata je srećan što mu momak raste u visinu i širinu, samo nek' je živ i zdrav... Ipak, ljut na njega što je okinuo treću godinu, odlučuje da ga kazni: neće mu kupiti VW Tuarega kao što je mali želeo, nego Golfa IV, doduše sa full opremom.
7. Gotova srednja škola... tata je morao to da završi sa direktorom. Videvši da je sa školovanjem "odsvirao", odlučuje da je vreme da naslednik stane na svoje noge; kešira 45.000 evra kvalitetnoj produkcijskoj kući koja će omogućiti da se retard proslavi. Nakon godinu dana i 25.000 prodatih albuma... najzad je svoj čovek. Sada ima vozni park, zahvaljujući nastupima po Švajcarskoj i Kanadi... Više nije TATIN sin.
8. Točkovi su ga smorili... vreme je za jahtu...

Dok čoveka ne snadje najgore režiran scenario koncipiran od strane takozvane više sile, u mogućnosti je da najblaže rečeno levitira, sa ubedjenjem da moze da utiče na to gde će kuglica završiti. Na kraju, ipak spozna hladni kroše, ne teškaša, već malog zakržljalog boksera velter kategorije, zvanog Život. Crveno, crno, mala, velika kad krupije zavrti više nije ni bitno.
Krajem avgusta smo zakazali venčanje, ona je bila iznad svega, najlepša stvar koja mi se dogodila u životu, sedmica na lotou, džek pot, bio sam izdugnut iz mediokriteta kojim sam lagano plovio ceo život. Ne mogu reći da su me "zanela svetla velikoga grada" , iako je ta pesma koju volim himna staleža u kom sam obitavao od rodjenja pa sve do sada, dok je nisam upoznao. Borio sam se žestoko da stignem ovde gde jesam, od ničega sam stvorio nešto, preko kariranih košulja, domova, studentskih organizacija, Zelene Malicije, sarme koja je stizala u paketima od kuće, bez love bez ičega, ali i ispita u roku. Ona je bila šlag na torti, kruna na uloženi napor i jednostavno simbol pravde izvagan na način koji meni odgovara.
Sve je bilo kao u bajci, jedino mi se nije svidjalo to što su tamburaši trebali da nam sviraju na svadbi, no dobro, za moju pahuljicu za Severa bih učinio sve, pa čak i da mi Lole sviraju na uvce na dan svog venčanja. Volela je čardaš.
Svadba, bilo je četristo duša. Bio sam ispunjen, tu su bili moji Šumadinci najbliži, njeni najbliži, prijatelji, kumovi, osećao sam se kao Pepeljuga pre no što ostane bez svoje cipelice duboko u noći. Samo me je jedna stvar onako s vremena na vreme kjuckala ravno u potljak, a to je bio opori zvuk tamburice propušten kroz prste vojvodjanskih muzikanata.
Kako je veče odmicalo, likovao sam u sebi. Osećao sam se kao pobednik, kao tinejdžer koji je stigao do druge baze. Šetajući se sa čašicom u ruci izmedju redova i pozdravljajući goste posmatrao sam je krajičkom oka, a ona me je ljubila kad god sam bio blizu. Bila je moja pobeda.
Kasije je počela malo i šljiva da me radi koju su moji iz dedinog sela doneli. Dobra je bila, žutela se ko sunce, apsolutna ko Bog. Voleo sam ipak svoj rodni kraj, koreni u dubini su radili svoje. Razmišljao sam u sebi, samo da nije proklete tambure koju čujem u pozadini, da čujem ono naše, pih, možda bi i zaplakao. Ma čak mi nije ni aleva u predjelu smetala nimalo. Nosio sam odelo bez mašne.
Pokušavao sam da uhvatim ritam, već bogami polu pijan, uz zvuke strune koji su me u mali mozak gadjali kako katkad podrugljivo šaljivi argumenti njenog oca da nisam dostojan njegove jednice. Ona me je zvala da igramo. Nije išlo.
Seo sam za sto i usuo još jednu čašu, ona je ostala da igra. Prešao sam na špricer. Kroz glavu mi je prolazilo milion stvari, alkohol je radio svoje. U jednom momentu najavili su tortu, muzika je stala, svi se ćućorili, stari tamburaš tada zapita: "DA LI MLADOŽENJA IMA NEKU SPECIJALNU ŽELJU?". Tad sam se razdro ko nikad u životu, napustila me je životinja koja je dugo čučala u meni, vrisno sam više nego kad prvi put udahnuh vazduh zemaljski: "AMA, ZNATE LI ŠTA OD SINANA?!?!?!?". Nastao je muk. Svi su ćutali. Ljudi su bili gordi, nisu znali da imam potrebu ga čujem.

Zamena za umetničke slike. Multitasking uređaj. Bar po jedan iznad svakog komada nameštaja, sa efektivnim reklamama poljoprivrednih udruženja, apoteka, vulkanizera, auto škola, sa upadljivim brojem telefona k'o za hitnu pomoć, i naravno, golotinje, koja uglavnom zaobilazi domaćinske kuće i može se videti u stanovima samaca i neženja.
Ima i onih koji nose informaciju o političkom opredeljenju vlasnika (ili nesreću nekoga ko se zadesio na ulici kad su ih delili za Dz), a neretko se viđaju i modeli najnovijeg dizajna sa odvojenim delom za fotografiju sa koje se smeši krezubi klinac, babino i dedino zlato (jer su ramovi za slike izašli iz mode).
I, naravno, najbolji način da se prekrije rupa na zidu koja zjapi od onomad kad je deda nostalgičar izvadio pušku iz '41. da pročisti cevi.

Hit pesma sarajevske grupe Indexi i zagrebačkog šansonjera Stjepana Jimmy-ja Stanića.Osim naslova pesme,izraz ima i značenje ''pregrmeti,samo da ovo prođe'' itd.

tj. maturski bal. Predstavlja poslednje veče koje provedete kao srednjoškolac. Dokaz da su prošle četiri godine (možda i više) uspešnog prepisivanja, bežanja sa časova, maltretiranja profesora (ili vas samih) i da ste od sutra konačno slobodni. Daje neku snagu da priđete najboljoj ribi/frajeru generacije i konačno priznate da se ložite na nju/njega zadnje četiri godine života. Veče zakletvi da se najbolje ekipice u školi neće raspasti samo zato što je škola gotova (ali obično se raspadnu). To je veče promena, veče kada vam oni koje niste očima mogli da vidite, kad uđete u učionicu, postanu nekako dragi, čak uhvatite sebe kako nazdravljate baš njima... možda zbog toga što ste svesni da ih više nikada nećete videti, a možda zato što će vam zaista nedostajati sve to.
I konačno, neiscrpni izvor nostalgije, na one dane kada ste bili deca.... jer sve što je ostalo od te noći je par fotografija i gomila lepih uspomena.

Nagoveštaj dvočasovne dileme: da ležem ili da blejim?

O čemu se radi ovđe? Neki roditelji su očigledno emotivno vezani za sinovljevog muraša ili muricu, tj. ćerkinu p*****inu ili pikicu, ili samo hoće da uštede đeci za udžbenike, jer se škola bliži... Dok neko objasni tim ljuđima da kupaći kostimi za đecu i nijesu neki luksuz, do tada ćemo na kupalištima širom Primorja gledati umazanu đecu kako urliču jer im se ojela guzica od brutalne sprege krša i sitnog, ali oštrog pijeska... Da ne napominjem, 7+!

PS: Najmrzniji dio je kada jedu nesto sa familijom, pa im onaj bugarski euro krem iz lojave krofne pada po genitalijama, a ponosni otac gleda svoj čopor koji je doveo na more, i kome će do idućeg ljeta imati što da nabija na nos. :)

Komad suvog zlata koji staje u pola šake. Iako se u proseku fakultet, viša škola ili bilo koji pošten zanat završava za 3-6 godina, a auto-škola za 3-6 meseci, u očima prosečnih roditelja (pre svega muških), vozačka dozvola "B" kategorije ima znatno veću vrednost od ne znam kakve diplome. Dakle, kad napuniš 17, a najviše 18, da požuriš da položiš, inače nisi svoj čovek, ščuo!?
Reče meni tako komšija sa dva završena fakulteta: "Moj sin doktor se zaposlio u struci, a nisu ga ni pitali za diplomu, već samo da li ima vozačku dozvolu i znanje engleskog jezika". I na stranu taj engleski i to što mu se sin nije baš zaposlio u struci, kada sam čuo ovu rečenicu, odmah mi je dodatno pojašnjeno zašto razni Draškovići, Maje Gojković, Čovići i slični opstaju u politici sve ove godine, zašto Deretić prodaje muda za bubrege o antičkim Srbima kao alvu, i iznad svega, zašto nas ceo svet jebe već četvrt veka.
Dakle, sinak, moš ti da znaš i da programiraš kvantni kompjuter, ali ako ti milicija ne izda crno na roze da ti znaš da šoferiraš, bez obzira što su male šanse da ćeš i imati šta da voziš, suštinski si razočarao/la.

Vid klasnih borbi školaraca. Direktori škola samo sto sto poriču da se tako nešto ne dešava u već pomenutim ustanovima jer su je l' te mere bezbednosti na nivou onih koje je svojevremeno imao Alkatraz. Ministar prosvete govori da je tako nešto nedopustivo u 21-om veku pokusavajući da kao i drugi političari na svakoj smrskanoj koščici nekog štrebera zaradi po koji politički poen. Staratelji žrtve podižu tužbe protiv staratelja nasilnika, a ovi protiv škole koja “nije” vodila dovoljno računa o potrebama njihovog mezimčeta a ova opet protiv radnika obezbedjenja koji je u vreme incidenta dremao… Psiholozi u emisijama (one sa voditeljkama zabrinutim za stanje nacije)prave profile žrtve i nasilnika, prikazuju tamo neke grafikone sa procentima omadinaca koji roljaju i duvaju. I tako iznova i iznova……

Kad zgutas ispalu il te majstorski odradi neko koga si zaduzio nesebicnim pomaganjem, pa ti se sad elegantno revansira tako sto te nasadi malo na svoju nagojenu palamaru.