Ređa vrsta uličnih prosjaka. Od svojih kolega se izdvajaju po izgledu i donekle po načinu rada. Javljaju se u obliku fine sredovečne dame ili uglađenog gospodina, nisu prljavi i ne smrde na lošu rakiju. Novac ne uzimaju moljenjem, već aristokratskim zapovedanjem, uz eventualno pominjanje nekog sveca. Čak i ako im rečenice imaju oblik molbi, ton kojim vam se obraćaju je nedvosmislen.

Za đaka je to bilo koja slava koja se poklopi sa pismenim zadatkom.

Gotovo da svaki filmski i crtani superheroj ima besnu masinu na cetri tocka pa zasto nebi imao i papa.Vatikan ima dugu tradiciju saradnje sa Mercedesom u pogledu snabdevanja Svetog Oca specijanim modelima vozila.Nedavno je sisao sa fabrickih traka najnoviji papamobil,u vidu dzipa safari dizajna.Za razliku od predhodnih modela ne poseduje stakleni kavez za papu nalik tus kabini ili telefonskoj govornici te sada gore pomenuti moze bez vecih problema iz kola drzati propovedi pred svojim duhovnim stadom (o skromnosti i postenju), uz put kritikujuci sprovodjenje humanitarnih akcija postavljanjem kondomata u zabacena africka sela.Ova kolica su superblindirana,posebno otporna na avganistansko-sirijsko-iracku minobacacku vatru, spremana da izdrze svaki hemijsko–bioloski napad nekooperativnih,samoglavih templara iz Den Braunovih knjiga, odnosno uopste jeretika svake vrste.U pitanju je sportska varijanta posto je sadasnji papa ljubitelj brzine, preciznije formule 1.Porodicni model papamobila ne bismo mogli ocekivati u skorije vreme, sve dok se eventualno ne promeni visevekovna crkvena politika Vatikana o pitanju celibata, te zakleti nezenja stekne mogucnost da zasnuje porodicu sa sve gdjom papicom i papskim sinovima i kćerima.

dmt
Riba. I to dobra, ide ulicom Kralja Petra. Vidim je s prozora. Petar Kralj je bio glumac. Ne. Ribe žive u vodi. Ovo je mačka. Mačka je avion. Nije, avion je galeb, :mig, mig: Opaaaa, sagela sa da dobavi nešto sa poda...ahhhhhh....saću davim majmuna! Stop! Nisam se kupao sedam dana. Da, kupao sam se juče? Kad je bilo juče? Dani su mi k'o godine. Možda sam se kupao prošle godine. Zvoni! Što sad zvoniš pička ti materina!!!!! Pobeće mi riba. Ovaj mačka! Ovaj avion! Ovaj Kralj Petar! Puši kurac Petre! Ideemmmm! Špijunka! U jebemti! Štaš sad ti tu? Ko te jebe! Prozor, da prozor!
Šta sad pričaš s njim mamu ti jebem! Mogao bih da se obučem i da ga zakoljem...to je barem lako, samo capneš. A tup mi je nož! Nisam ga oštrio otakd sam upiso fakultet preije trinest godina. Čime ću sad da ga zakoljem. Možda bih mogao palicom! De mi je sad palica.
Ona je avion definitivno! Volim je! Imao bih s njom decu i smirio bih se. Samo ponekad, jedna lajna, ništa strašno, neće niko da zna!
De je sad nestala? Jebem ti ženo majku! Puf..ja nisam seljak!
De je? Ne mog aviona! UUuuuuuuuuuuuuu.....aaaaaaaaaa......grgrgrgrgrgrgrrgrrrrrrr....
Ah da! Ona je stelt! Ali ja je volim! Sakriću se iza zavese, možda se pojavi!
Nevidljivi avioni ne znaju istinu!

Surovi, zvrndavi razbijač snova.

Poslednja instanca za putnika koji je uplatio letovanje u turističkoj agenciji koja ga je potom poslala u mediteransku afričku ruševinu od hotela i čiji gazda sad pati od akutne anksioznosti pa je nedostupan organima i putnicima.

Kažu da kad vidimo odžačara da se uhvatimo za dugme, kada nam pređe bela mačka put - da ispljujemo beton, a kada vidimo crveni jugo, eee to je tek prava sreća!

Jugo kao auto je auto sa dušom. Koliko god ga neki pljuvali, to je mašina koja vam ne boli novčanik, vozi vas preko Gazele pouzdano i polako, kao i kod kuma Radoja u Jajince za svetog Jovana. Jugo dolazi sve češće sa dodatnom opremom u vidu rezervnih guma i ispravnih kočnica, te se ne bojte da krenete sa njim na ozbiljniji put, kao recimo do Pančeva! Takođe, ne zaboravite da je novi jugo svojom aerodinamikom toliko uznapredovao da više nema poteškoća pri guranju uzbrdo. Bezbednost je takođe na visokom nivou! Nema šanse da prekoračite ograničenje na bilo kom putu, a i da se to desi, ubrzo će vam se motor pregrejati i prijateljski vas upozoriti da adaptujete brzinu uslovima puta!

Jugo misli na vas! I vi mislite na njega. Ofarbajte ga u radost, u crveno. A ako vidite crveni jugo, nasmešite se! Sigurno nećete imati sreću da ga ponovo vidite, jer možda će biti negde na otpadu ili u delovima na Bubanj potoku. Mislite na to! I kupite sebi vašu sreću, još danas!

Spektakularan događaj pun “skeniranja” kakav ni medicna još nije smislila, sitnih nesnalaženja, donošenja krupnih zaključaka na osnovu nebitnih detalja ili pokreta. Jadne devojke su morale da izdrže “prženje” više pari rendgenskih očiju koje vide i procenjuju baš sve, od visine IQ do plodnosti. Posle ovog “temeljnog“ istraživanja odlazile bi kući u nekom poluomamljenom i pomalo postiđenom stanju. A mene je kod kuće čekalo nostradamusovsko proročanstvo o mojoj nesrećnoj sudbini ako samo i pomislim da u porodično stablo “ugradim” baš tu devojku.

Najveće opravdanje za sva nedaća, domaćih džabalebaroša, koji su poslednji put radili na času likovnog kada se pravio novogodišnji kolaž u trećem razredu kod široko raspamprčene uciteljce. Internet orijentisani borci za prava svesrpskih problema i nus pojava nastalih pokušajem priključenja nekoj tamo jevropi.

Vođeni parolama: "Mi imamo Svetog Savu, pušite nam kurca glavu!" ili "Nikola Tesla zlatnom viljuškom jeo, zapadnjak mi na kurac seo!". Svaka čast velikim ljudima poteklih iz ove zemlje na brdovitom Balkanu, gde se ceni samo sud sela, pa makar to značilo i da te ćale svaki dan lupa kurcem po sred čela. Treba ih poštovati, ali ne treba koristi u svrhu borbe protiv genetski modifikovane hrane ili kvaliteta uvoznog đubriva iz Zanzibara.

Pored izazivanja grobljanskih oscilacija poznatih pisaca i umetnika, isti ovi, pa, recimo poluljudi sa jedva razvijenim hipotalamusom, čiji se napredak može uporediti sa progresom izbacivanja korupcije iz Srbije, se vrlo često pozivaju i na "šta bi bilo, kad bi bilo", pre svega misleći na brojnost. "Da je Srba 200 miliona, videli bi vi!". Bi, kako se ubijamo međusobno vilama u oko i kačimo na lomacu umesto doručka.

Imaginarni metak koji te spiči pravo u srce junačko i od njega pravi srce udovičko, rušeći temelje detinstva stvorene od čačanskog čipsa, Liu Kangovog fatalitija i Luisa Nazarija da Lime, od milošte među narodom prozvanog Ronaldo. Razjeb je uzrok onog šugavog osećaja koji ti se javi kad vidiš kako je Terminator evoluirao u Guvernera Kalifornije, oženio se grabuljom i pustio stomačinu Petra Božovića. Kad sretneš najjaču ribajlu iz srednje a ona izgleda kao da jede koncentrat i ostale komponente, samo što ne krene da rokće, ima šljivu ispod oka i pritom vuče dva plačljiva žgebeta dok u supermarketu traži najjeftiniji prašak za veš. Kad vidiš kakva je šlajmara postao Bora Čorba. Kad saznaš da onaj lik što viče 'a gde je pečat?' nije trolmaster nego obična pijandura. Kad prestaneš da pratiš voljeni klub zato što je neko cirkuskog majmuna, za kog Milija Babović tvrdi da mu je sin, ubedio da ume da igra fudbal. Kad sa roditeljima gledaš priloge o vunderkindovima na Dnevniku, Kvadraturu kruga o šesnaestoro dece koja žive sa bolesnom babom, otac im se udavio u baruštini kad se pijan vraćao iz kafane, majka im pobegla sa poštarom, a oni su svi odlični učenici dok istovremeno osećaš kako te svaki roditeljski pogled seče kao nož jer počinju da sumnjaju da će od tebe ikada biti nešto. To ti je, rođače, razjeb.

Ovo je kao ono "s konja na magarca", samo sa još jednim nivoom pada. Jedna od poslednjih faza rušenja snova mladog ženskog filologa iz urbane sredine.

Prema urbanoj legendi, veoma atraktivna Beograđanka koja je, usled nedostatka veze, volje, novca, pameti ili čega već, zaglavila u zabiti u nekom midnorth vojvođanskom ili harcore šumadijskom selu u blizini Ibarske magistrale. U takvim okolnostima dolazi do bliskih susreta dva različita sveta, običaja i normi.

Mlada žena pokušava pokazati značajnu dozu entuzijazma, no ubrzo otkriva da je sve to za nju samo borba sa vetrenjačama. Svaki pokušaj nalaženja zajedničkog jezika dovodi do situacije apsurda u kojima se najviše uočavaju razlike.

Škola se uglavnom zove po nekom lokalnom komunističkom baji ili lokalnoj hajdučkoj legendi, tipa Petra Dobrnjca i ostale kurate eskadrile. Jedini miris blizak onom urbanom je dim iz auspuha đuture dvadeset godina starog traktora, koji dimi koliko i deset prosečnih benzinaca. Direktor škole je u dva mandata bio domar, te je kao osoba sa iskustvom postavljen na direktorsko mesto promenom vladajuće strukture.

A škola k'o škola, jebeš ga, čučavci k'o duša, sapuna ima pred raspust i tako to. A deca, nisu ni ona loša, pravi mali štiglići. Odvede ih jednom godišnje profesorka muzičkog na "Madam baterflaj" u Narodno pozorište i njima se jebe, odu kod "Tome" na sendviče i kolače, useru se od slatko što se ono kaže.

A profesorka Beograđanka putuje svako jutro mečki na rupu.

Zli jezici tvrde, svetovno ime Patrijarha srpskog Porfirija.

Savrsen izgovor da brzo "sletim" sa sprata u prizemlje i pojedem nesto.

Koliko god društvo htelo da se integriše, što se kaže, u duhu zapadnih vrednosti, neke stvari, naročito one integrisane u genima, ne mogu se promeniti. Vekovi zaostajanja za normalnim svetom, doveli su do toga da neke promene kod modernog Srbina nisu izvodljive. Koliko god pokušavao da sluša Šopena, impresionizam je nešto prema čemu je njegov DNK stvorio odbojnost. I da ode negde na Zapad, koliko god urban bio, deo njega će uvek pronaći sebe u onoj "A selo je moje cela Šumadija", ili koji već pedalj rodne grude.

Elem, uz sahranu, najsvetiji praznik klerikalnih Srba je svadba. U suštini, za Srbina nije svadba bez 500 duša među gostima. Nema Šopena na pravoj srpskoj hipermrsnoj i hiperraskošnoj svadbi, koliko god neko to pokušavao ubaciti. Ma koliko se trudio i pokušavao, spoljašnji uticaji su uvek jači od želje pojedinca da se venča bez legija ćaletove i kevine rodbine iz Bosanske Dubice, babine sestre iz Platičeva i tetke iz Rume. Bez obzira na trud, ne mogu lignje i dagnje zameniti plodove Svetog tora srpskog seljaka i sveže narendanog rena za tu priliku. Jebi ga, ako 'oćeš da se ženiš incognito, beži za Las Vegas.

Moja svadba će biti sa stilom! Aha, kako da ne!

Legendarno mesto, selo blizu Kraljeva, koja se za razliku od Nedođije može naći na karti, ali je isto tako neobična. Legenda kaže da su iz tog mesta potekle najbolje i najneverovatnije priče sveta, kažu da to mesto bejaše inspiracija piscima svetske književnosti. E sad, dal' su ti ljudi bili toliko maštoviti i bistri, ili su imali dobru rakiju, niko nikada nije saznao.

Lik koji sve može da pojede. Svinja u ljudskom obliku.
Ništa ne odbija niti povraća ako mu se kojim slučajem ne svidi. Nema vraćanja nema predaje, samo jedi. Podseća na smećarski kamion koji melje sve što mu se ubaci u "usta".

Ono što postane od života ako se previše brzo okreće drugi list.

Muški pandan Slobodi Mićalović. Fizički, metafizički, moralni i svakakav drugi primer ponašanja i držanja. Veoma fin momak, ali toliko iritantan svojim egocentričnim stavom. Večito na strani slabih, skaradnih i društveno izopštenih. Dekriptonizovani Klark Kent modernog društva.

Sin roditelja snobovskog imena, poput Valerije i Konstantina, potomaka gardista kralja Petra I i svirača Bečke filharmonije. Nadasve simpatičan mladić. Dok su se druga deca igrala u pesku, njega su ćale i keva učili nekom izumrlom jeziku, jer osnovni stepen znanja glavnih svetskih jezika je već imao. U pubertetu je koristio uvozno hladno ceđeno kokosovo mleko protiv majonezara na licu, jer njegove kože "Pavlović" nije dostojan. Devojkama je prilazio citirajući Šekspira, dok su ostali prosipali treš fore ispunjene malograđanštinom.

Ali, suština njegovog delovanja je prema drugima. On je zaštitnik malih i ugnjetavanih, vodilja i uzor njihovim malim životima. Njega veoma boli nepravda i položaj Albanaca u Donjoj Nepizdini, jer i oni su ljudi, a one njihove kapice simbol ljubavi koju trebamo pokazati drugima. On veoma voli svoj narod i ne suzdržava se da tu ljubav pokaže. Voli ga, ali ga i kritikuje. Kritikuje ga jer su seljaci koji ne znaju pričati mandarinski i bar još dva izumrla jezika. Kad se odstupanje od savršenog ponašanja primeti, on je uvek prvi koji reaguje. Uvek ispoštuje, jer je on momak koga srce zaboli ako, bili svesno ili nesvesno, nekog ignoriše.

Izraz za ultimativnu ružnoću.

Zavod je naravno Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, presveta naučna ustanova koja je kriva za naše (ne)obrazovanje.
U njihovom opusu se nalaze takve gromadne didaktičke knjižodbe kao što su:
- Bukvar sa slikom dečice koja se sankaju, a neko im postavio mrežu da se nabiju u nju, a ne u susednu ulicu kroz koju prolazi Mazda
- onda čuveno Poznavanje prirode koje na pet mesta objašnjava zemljinu rotaciju
- vrhunska Muzička kultura sa pesmom i notnim zapisom za "Seno, slama, zob, zob"...
Pored ovih zanimljivih aktivnosti, Zavod se u poslednje vreme (kad se inače i pojavila konkurencija u vidu još čuvenijih kreativnih centara i inih) počeo intenzivnije baviti i izdavanjem svakojakih knjiga.
Sve te knjige, se verovali ili ne kreću između 50 i 100 dinara i sve se mogu svrstati u kategoriju: "Pojma nemam šta će mi ovo, mogu da živim i bez toga, ali bolje da uzmem deset komada kad već daju džabe".
Tako čovek ladno završi sa raznoraznim primercima oštro-suvoparno pisane intelektualne svojine raznih autora koje odlikuje stari, neko bi reko komunistički način pisanja knjiga, ali to meni nije čudno jer sam na faksu učio iz knjiga koje su bile starije od pojedinih studenata.
Čovek je onda bogatiji za mnoga nepresušna znanja (a može da prođe i kao poklon) iz sledećih knjiga: