Projekat

U životu svakog inžinjera dođe dan kada će po prvi put da jebe.
Ova defka ne govori o tome.
Ova defka govori o nečemu sličnom, bar što se tiče završnog proizvoda. Ako ga ne izvadi na vrijeme, naravno.
Kada po prvi put dobije projekat u ruke, inžinjer se osjeća kao da je dobio bebu, te se prema projektu tako i ponaša. Prvo počne da mu smišlja ime, pa onda zamišlja šta će sve da postane od tog projekta, kako ga vodi u školu, kako ide projektu na diplomiranje, kako njegov projekat upoznaje drugi projekat, kako oni imaju male projekčiće (jebemliga, valjda je ovo deminutiv), i tako dalje i tako dalje... Srećne misli, avaj, odjednom prekida prva stranica istog. Postavlja se pitanje:"Šta, koji kurac, sad treba da radim?" kao i svaki neiskusan roditelj.
Tražeći savjete od iskusnijih inžinjera, naš "roditelj" dobija suviše suprotstavljajućih informacija. Jedni kažu da sadržaj bude na drugoj strani, drugi kažu na zadnjoj. Jedni kažu može jedan program, drugi forsiraju drugi. Od previše informacija, ostavlja se projekat "baki i deki" tj. nekom iskusnijem, makar da ga započne. Uz odgovarajuću nadoknadu, naravno. Niko nije lud da očekuje da će čuva djecu za dž, makar bio i rod najbliži. Takav smo narod, zar ne?
Onda, krenu pravi problemi. Projektu trebaju "cipele i odjeća" tj. oprema. Onda mu treba materijal. Onda mu treba dobra cijena svega toga. Naš inžinjer moli svog poslodavca da mu dopusti još jedno zaduženje. Aj može, reče poslodavac, "ali oduzimam ti ga ako mi opet to budeš tražio", baš kao radnik socijalne službe.
Od silnog nespavanja dok projekat plače za parama, inžinjer se predaje drogama. Od lakih ka teškim. Većinu obore lake, pa ne idu dalje. Sem građevinaca, to mož' popit' ko beton na vrelom ljetnjem suncu. Inžinjer upada u probleme oko sklapanja raznih ugovora, kuraca i palaca.
Na kraju, kad se premaši budžet, poslodavac oduzima "dijete", a inžinjer ostaje slomljen i skrhkan činjenicom da je to moglo biti nešto veliko.