Prosečan Srpski stacionirani primač plate

Ovim nebaždarenim majstorima se sa prvim zalaskom Sunca budi sveto fudbalsko pravilo - pravilo treće noge. Ono funkcioniše ovako:

Umesto nogu, jedinog atributa kojim se mogu pohvaliti (čast izuzecima) na scenu prevashodno stupaju gornji ekstrimiteti ovih paraolimpijaca - ruke. Te ruke su poput magneta za zarđalu beogradsku plastikaneriju pridošlu iz Ritopeka čiji je životni san obući neku od kreacije supertopudavače Marijane Mateus - žene koja bi radije klesala kamen na Golom otoku nego što bi se odrekla prezimena.

Te ruke, uz kilo ulja na kosi naravno sjaje tako da ih ove gumene petice i sedmice same popune. Tu je i nezaobilazni prijatelji svih udarača lopti - Moet koji dočarava romantičnu separeovsku atmosferu i sa ostalim saigračima pravi manevar za posteljinu.

I tako s obzirom na ogromnu nepopunjenu rupu u glavama raznih raća i koromanića ni ne čudi tolika povezanost između silikonsko - fudbalske branše čijoj deci neka je Bog u pomoći.

Na ovaj način nastaju raznorazne samoproklamovane dive koje direktno sa štajgarske železničke stanice posle dobre berbe malina svoje kofere vuku na Senjak, a nama dragi gledaoci ostaje bar da pošteno izviždimo za tu kartu koju smo platili da bi videli stojketa i pižone kojima i nije nešto do fudbala na velike golove.

Iz teksta se izopštava svemogući bogotac i jedini vrsno rasni slobodni umetnik Brat Pantela, koji je začetnik navedenog ritma života na ovim prostorima