Prosjaci

Danas sam imala dosta čudan susret sa jednim prosjakom. Nikad se zapravo nisam čudnije osećala pričajući sa nepoznatim prolaznikom (a sretala sam apsolutno svakakve ljude).
Sedim sa drugaricama na klupi i glasno se smejemo pošto provaljujemo da nas sve tri Hram Svetog Save asocira na apokalipsu, tj. da imamo trip da će nešto da se desi kad tu sedimo.
U svoj toj čudnoj atmosferi, prolazi prosjak pored nas, zastaje i kreće da imitira naš smeh.
Starac, potpuno povijen i prljav, deluje kao da je izgubio svaku trunku razuma.
Krećem da pričam sa njim, čisto da bih ga oterala. Pričamo o toplom danu, on nas propituje. Slučajno krenemo da pričamo o muzici.
U tom trenutku čovek sasvim promeni ponašanje i kreće sasvim normalno sa nama da priča o bendovima.
Ja:"Vi ste bili muzičar?"
On."Bilo sam...Bubnjeve sam svirao i pevao sam."
Kreće da peva neke tipične srpske pesme i glas mu uopšte ne zvuči loše.
U tom trenutku shvatila sam da ljudima tako malo treba da se srozaju u govna.
Jednog trenutka si razuman, drugog trenutka te niko ne smatra razumnim.
Okreneš se oko sebe i vidiš da svi prosjaci drže neki instrument i da utehu nalaze u muzici...Ili žive svirajući.
I taj čovek je verovatno bio neko i nešto. Možda je napravio gomilu grešaka ili se tako zadesilo, ali činjenica je da se pojavila iskrica u njemu kada je o muzici pričao, svestan je i zna.
Zapitala sam se samo kakav je osećaj, biti razuman, a biti bačen u takvo beznađe.