Prst Sudbine

Privatni preduzetnik Svetolik Čabarkapa rešio je da dostojanstveno okonča svoj život skokom sa najpopularnijeg beogradskog mosta. Ta odluka usledila je posle dugotrajnog razmišljanja. (Neplaćeni dugovi, zelenaši koji vole da lome prst po prst, bivša i histerična žena koja traži još para, razmažena i još histeričnija deca, istekla registracija i kazna za parkiranje, iščekivanje isključenja struje, podmukli bol u gornjoj levoj petici i papagaj Žića koji je geknuo...)Rešio je da ne gleda dole, jer će se onda predomisliti.Korak preko ograde i hop! Bio je lep prolećni dan i prostor ispod mosta bio je pun šetača. Olistala i probuđena priroda bi svakog podsetila na to da je život lep i dragocen. Ali ne, naš Svetolik više nije mario za to. Osetio je ubrzanje i otpor vazduha, vetar mu je podigao majicu. I taman kada je zemlja bila najbliže, iznenadna snažna sila ga je podigla i šetala tamo amo. Elastična sila grane koja ga je zakačila za podignutu majicu spasila mu je život. Tresnuo je na travnjak i čuo pritajen jauk. Ne svoj. Bila je to mačka koju je umlatio svojom pozamašnom zadnjicom. Ustao je, otresao prašinu sa sebe i video dobru ogrebotinu koja mu je grana napravila. Osim toga, nije mu bilo ništa. Mogao je da odšeta. Ali mački nije bilo spasa. Postao je svestan kako ga je Sudbina, ili Njegovo Veličanstvo Univerzum iskoristilo.(...Njemu nije bilo suđeno, nego lepoj crnoj mački dok je hvatala zjale nakon obilnog obroka iz obližnjeg kontejnera. On je ovaj put bio Prst Sudbine. I mačke imaju svoju sudbinu, a ne samo ljudi. Čovek nije centar svemira i svemir nije napravljen po njegovoj meri. I ko to može znati kad je to susret sa bilo kim od nas sudbonosan?)
Sakupio je ostatke ljudskog dostojanstva i samopoštovanja i počeo je da razmišlja o daljem smeru plivanja kroz hladna i gusta govna...