Prvi džoint

Неко је донео. Није ни битно ко. Запалили су лулу среће, поседали као Индијанци у вигваму и чекају нирвану. Ниси пичка, свакако, пробаћеш. Кажу да није опасно али ти је опет на памети да неко треба да убоде кључ у браву, да ће ћале можда да седи за ТВ-ом до касно и да је лекар рекао да се сочива обавезно скидају пре спавања. Јебо ти матер ћораву! И одговорну.

Три дима.
Свако је узео толико, испратио си сваки корак. Још један цуг и ту је већ ти се приближава. Ниси био толико нервозан од кад је Цеца упала на гајбу и сугестивно бацила брус на фотељу. Како да знаш да те је ухватило? Како да знаш кад је доста? Кога да питаш кад у три суседне собе нема душе у здравој памети која ће констатовати да се чудно понашаш. Њима би сасвим логично било да окаче зеца на ражањ ту усред старе војничке зграде пуне пензионисаних пуковника спремних да на звук противпожарног аларма спроведу полицијски час.

Стигао је до тебе. Гледаш га као номад са Килиманџара вибратор. `Ват даз дис батн ду?`
Уууууууус.
Ууууус.
Ууус.

То је то, препуштен си на милост и немилост силовању неурона од стране те чудне биљке. Јебеш му матер, навикао си већ на каиш, неће ти бити први пут.