Datum čiju poentu svi uporno maše. Dobro, svi osim tinejdžera. Ako mislite da vam ovaj datum ukida slobodu, da steže, guši, veže i davi, onda ste tinejdžer. Ako ne mislite ovako, onda će vam ova priča možda i imati smisla.
Moje poimanje ovog datuma se zasniva na sećanju. Sećam se zbunjenih lica i unezverenih pogleda nekih nepoznatih ljudi. Sećam se kako mi je bila nepojmljiva činjenica da ću sa tim nepoznatim ljudima u toj nepoznatoj učionici provoditi dane i dane sledeće četiri godine. Sećam se kako me je tog prvog dana u gimnaziji, jedna devojka pitala da li je mesto pored mene slobodno. Na moj potvrdan odgovor, sela je pored mene i prećutala mahom ceo dan. Danas, sedam godina kasnije, ne mogu je naterati da prekine da priča, niti joj objasniti da joj, to što je tada zauzela pola moje klupe, ne daje za pravo i da zauzme bitno mesto u mom životu. Jednostavno ne mogu. Niti želim.
Zapravo, ono što svake godine na ovaj datum poželim, to je osećaj one bezbrižnosti, treme i čitave te halabuke ni oko čega, kada je sve bilo tako naivno i kada su nas svi posmatrali kao tempirane bombe podivljalih hormona koje svakog trenutka mogu da dovedu do katastrofe. A sada... Sada smo neki kvazi odrasli akademski građani u pokušaju kojima nad glavom vise neki budžeti, neki rokovi, prijave, uplatnice, Bož' me sačuvaj. Usput, čekamo svoj prvi septembar - prvi oktobar. Nakon toga, najbitniji PRVI u mesecu biće datum kad je plata.
Pa ko kaže da nisam ubacila dečaka? :)
Defka je pisana tako da i muško i žensko može da se pronađe.
Slatko bih ti dao plus zbog naslova, ali mi je žao zbog truda.