Dokaz kolika je potreba čoveka da ga neko zaista sasluša i razume, bez prekidanja, kritike, osuđivanja, zvocanja, ubacivanja u reč sa svojom pričom, naravno uvek važnijom od tuđe. Potreba je tolika da se može zvati glad, tolika da će platiti bezbrojne seanse...
Tužno, ali sve podseća na čoveka koji odlazi kod prostitutke da bi joj pričao o svojoj neprežaljenoj ljubavi.
Ja sam išao na psihoterapiju oko dve godine (sa malim prekidima). To što te neko sluša je najmanje bitno.
Кад поред тебе у парку некад тако седне старији човек и крене сам од себе да ти прича како му је умрла жена, како га његови не посећују, како живи сам, како има када му нико по недељу дана не каже ''добар дан'', видиш како је самоћа неподношљива и како је довољно да те неко само мало чује, да сам себе чујеш како признајеш и потврђујеш своју невољу неком другом...
Довољно је имати некога кога ћете чути... Имати некога да вас слуша је непроцењиво....
Neki pričaju sami sa sobom.