Psuje kao Vlah sa koca

Стари израз, настао у доба отоманске окупације Балканског полуострва, када је управо колац био главни реквизит за кажњавање најтежих прекршаја, типа раздевичење субашине ћерке јединице или ношење дреса репрезентације са оцилима.

За оне који су историју заборавили или је никад нису ни знали, тј. учили је од пијаних гостију на слави док се свађају око порекла Вечитих ривала и њиховом везом са усташким и масонским покретима, важно је напоменути да се у овој фрази не мисли на припадника влашке националне мањине, познатом по јаким скиловима у домену вуду магије и читавом албуму за сличице "Животињско царство" овековеченом у облику гипсаних фигура и смештеном на ограду од кованог гвожђа око вишеспратнице у Неготинској Крајини. Влах је стари турски назив за Србина, православца. Дакле, погрдан за сву сиротињу рају јер Влах у оригиналу значи чобан или шта већ. Овај назив се одржао у неким србским земљама под окупацијом, нпр. у БИХ и Санџаку. Јебига.

Зашто Влах псује са коца? Мајку му, и ти би некако гледао да испровоцираш обрезаног да ти скрати муке јер ти се налази јебени комад дрвета пречника десет сантима у чмару! Замисли онај бол кад поједеш пола теглице феферона безлеба и сереш жилете наредних пар дана, па га помножи са 10¹². Дакле, треба бити изузетно креативан и маштовит како би лични кочијаш Веље Илића под дејством зозоваче поред тебе изгледао као шездесетдвогодишњи Жан Пјер Константиновић, професор чембала и страствени колекционар хаику поезије док у "Квадратури круга" најфинијим буржујским речником објашњава како нема леба у цреву, а да је чембало продао ромским скупљачима секундарних сировина. Значи, оно најгрђе.