Publika

Одувек је глуматање пауна био центар клиначке екипе, касније и маторог друштва. Мада се не може рећи друштва уопште, већ неког склопа од неколицине издркотина што кроз пар година израсту у џибере број један. И увек се тај центар пажње посматрао са једне стране, који се испољавао кроз свима нам познате речи: "Види овог што се курчи". Док дубоко у себи жели његову славу, његову публику, и сво благо. Да он буде тај што ће да дрибла све редом, подигне 100 кила, спусти најјачег у екипи, и натера Мицу да се насмеје.
И тачно се оговарао том оштром, тешком речју: КУРЧИ. Због њене звучности, која даје посебну симфонију и грубост, да се незнанцу ствара посебна слика кукастог носа и надркане шиптарске фаце, што је од малена имао те ружне подухвате. Све због публике.
Он је својим радовима код многих изазивао неко тајно, мини идолопоклонство, завист, и жељу да буду као он. И тако та потреба за публиком увек кружи, ради по принципу епицентра - копирањем туђих фора, опонашањем гестова својих учитеља..
Уместо да то буде нека оригиналност, то је било што јаче грување лопте, копија Бекама...
Јер такве смо главе, таквим нас друштво прави. И они кева и ћале, што те терају да у другој години скупљаш пубику говорећи реч "МАМА!". И срце што те вуче да градом провозаш своj нови мотор.

Да се ја питам...у креч. Све до једног.

Зато се извуци. И спаси. И напредуј...изнутра...духовно.