Putić

Mali put kroz život. Put kroz dvorište baba Mire do fudbalskog terena (tu moraš da prođeš da ne ideš okolo jer skraćuješ 5 minuta pešačenja). Uvek se polu-krijеš jer strepiš da te ne vidi kako se provlačiš kroz njeno dvorište sa svojim drugarima i kako joj berete njene trešnje/kajsije ili najslađe grožđe u kraju. Gleda vas popreko kada vas zatekne iako joj kidate granje i ostavljate nered po avliji ali vas opet pušta da prođete, jbg, valjda jer ste još deca. Ipak, nasmeje se retko onako blago starački i pomazi te po glavi, obično rečima "sine moj mali". Ona je jedina koja neće da vam buši loptu ako joj upadne u dvorište, retko kad priča i nje se niko ni ne plaši. Ponekad te pita da joj kupiš pola crnog hleba, ti se odvezeš svojim bmx-om za čas i kupiš joj, a ona ti da kusur da kupiš žvake. Ti budeš najsrećnije dete na svetu jer si zaradio koji dinar. Kada si žedan posle fudbala piješ na njenoj česmi vodu a ona te uvek ponudi uštipcima ili ratlukom. Uvek uzimaš, nikada ne odbijaš.

Dugo si spavao ali napokon si se probudio kao odrastao čovek. Stari drugovi, stara ekipa, stari teren za fudbal. Prvi put je sa željom iščekuješ da se pojavi da je pozdraviš i pitaš je "Kako ste"... ali ona je davno otišla svojim putićem...Kroz maglu se sećaš njenog lika a putić više nije ono što je bio. Sada su tu neke nove zgrade, neki novi ljudi. Sve se promenilo. Ipak, ona stara česma i ledena voda koja teče iz nje kao i onaj ukus slatke crvene trešnje koju ste kao klinci krali je opstala u novoj urbanoj sredini i vraća te u neke stare dane, neke stare priče...

...onaj stari putić...
...lepo je ponakad setiti se...