Razvlakuša

Igraš basket u kraju. 30 stepeni, beton samo što se ne istopi. Pobediš treću za redom i trčiš ka flaši koka-kole od dve litre u kojoj je ledena voda. Imaš osećaj da ti usta nikad nisu bila suvlja u životu. Konačno dolaziš do cilja, uzimaš flašu, i kreneš sa ispijanjem. I ne staješ dobrih 15-ak sekundi. Svrš... Ovaj... Završiš. Ostavljaš vodu i vraćaš se ka ostalim igračima spreman za još jedan basket. Kad odjednom osetiš čudan osećaj u ustima. Nešto se formira. Shvataš o čemu se radi. Razvlakuša. Prilaziš ogradi da bi je ispljunuo. Pokušavaš da gađaš u jednu od rupa u žičanoj ogradi, ali promašuješ. Ostaje zakačena za ogradu i tu otpočinje njeno putovanje do betona. Raspoređivanjem mase ona klizi po ogradi spuštajući se na dole. Neke dostignu cilj. Neke ne. Ova ipak trijumfalno ostvaruje kontakt sa podlogom. To je sada već nevažno jer tvoja ekipa vodi sa 2 prema 0.