Razvojni put epruvete iz hladnog rata

Хладни рат, шпијуни против спавача, Америка против Совјета, ЦИА против КГБ-а, запад против истока, трка до свемира и назад. И до савршеног мес дистракшн оружја. Увод.
Да би се уопште схватио значај једне такве епрувете, мора се прво скапирати географски положај бившег СССР-а и мањка ресурса у виду нуклеарних елемената. А управо тај дефицит ресурса су луди и виспрени Руси надокнађивали тако што су убацивали своје људе на америчко тло, инфилтрацијом у њихова нуклеарна постројења и истраживачке лабораторије, све легално и регуларно. Наиме, те стамене, али луде и вероватно болесне у мозак особе, људи и жене, рескирале су своје животе и читаву шпијунску мрежу и систем мајке Русије, па самим тим и пун потенцијал војне снаге Црвене Армије да буду откривене, испитиване, мучене, убијене. Све због идеологије. Кажем, болесне у главу особе. А сад, како ће једна таква индивидуа заслепљена идеологијом да пренсе то украдено 'благо' у комуњарску утопију? Где ће да стрпа тих 7 грама Плутонијум 65 пробног елемента ако не у - епрувету. Незаштићену, на врху пластиком запечаћену, стаклену епрувету. Са Плутонијумом 65 у гаћама, чарапама, анусу или вагини, ко чиме располаже наравно, опрезно излази из истраживачког постројења надомак малог градића у Колораду, седа у свој Бјуик, вози рутом 66, стиже до бензиске пумпе у Минесоти, и после тајног распознавања предаје ту епрувету другом шпијуну који одмах улази у препун Грејхаунд бус који пичи до Чикага, проверава да ли га је неко у међувремену пратио и оставља садржај у ормарић на станици ког ће покупити неки тамо трећи анонимус који ће проследити даље до Њујорка, Бостона или где већ, сести на авион, прекоокеански брод, возити се и несвесно озрачити околину свуда око себе, све док не стигне у Европу. А ту путу једне епрувете није крај. Цела Европа се треба прећи без проблема на исти начин да би се коначно стигло до тла Источне Немачке, која је такође била препуна контра шпијунима, агентима и професионалним убицама.
Кружи проверена легенда да је једну руску шпијунку под сумњом, у Лајпцигу претресао један жандар који није ни слутио шта ова има у свом скривеном штеку. Наиме, пре самог чина претреса, почела је да глуми и опонаша цурење из носа и кијање, и док јој је овај претресао ташну и личне ствари, документацију, џентлменски јој понудио извадивши из њене торбице кутију марамица коју је ова оберучке прихватила, истресла пар вештачких слина у марамицу и вратила му назад. Наравно, овај то није хтео да узме у руке. Пустио је не нашавши ништа. А шта мислите шта је било у тој кутији марамица? Јесте, епруветица из Јуријевог чмара с Плутонијумом 65 која је прешла већу километражу од Јованчa Мицића.
А то је само један банални пример, хладни рат је трајао више од тридесет година. Хехе, луди Руси.