Bogatstvo srpskog jezika ogleda se i u imenicama koje označavaju natrpirodna bića. Postoji naravno čitava slovenska mitologija sa znanim i neznanim bićima i bogovima. Ipak, nekoliko njih se zadržalo u svakodnevnoj upotrebi. Ta bića se pojavljuju svako na svom manje više odredjenom mestu (reka, put noću, groblje) i svako od njih ima svoje karakteristike kako izgledom (mada se svi kunu da drugačije izgledaju od onog drugog koji ih je "video") tako i moćima koje imaju i posledicama koje ostavljaju. Posledice uglavnom nisu smrtne ali u najmanju ruku izazivaju generacijsko šunatavilo("i unučići mu šuntavi"). Ne bih se naravno bavio detaljnim opisima i elaboracijom jer nisam ekspert ali svako od nas je svestan popularne percepcije nekih od tih bića. Svaki kraj ima svoje demone i neki ne idu uz neki mentalitet (mi nemamo npr. prikaze kao "stvarne", reč se naravno upotrebljava ali niko nikad u Srbiji ne sreće prikaze...).
-Ala-nešto što mnogo jede pa je otuda i alav
-Omaja-nešto što te noću zamajava i odvede na neke stranputice pa si "zamajen" za ceo život
-Zmaj-ne baš prisutan kod nas, ali i kad se kaže - zmaju, misli se na pozitivne osobine snage itd...
-Baba roga-ružna i stara žena, služi za plašenje dece i lečenje roditeljske nemoći
-Drekavac-komšija metalac
-Aždaha ili aždaja, najsličnija zmaju, dobra i moćna kola na primer i svakako nešto što Srbin, Sveti Djordje, uspe da skenja kao ultimativni dokaz muškosti...
-Karakondžula-tašta, dalje pojašnjenje nepotrebno
+
Нешто ми се чини да је Вукајлија тешка омаја! :)