Prijava
   

Abecedaši

Oni što idu na one parade.

- Ne vredi brate ostavljamo poso za sutra, šetaju ovi abecedaši, blokiran čitav grad.

prim. LGBTQIA2S (Lesbian, Gay, Bisexual, Transgender, Queer and/or Questioning, Intersex, Asexual, Two-Spirit)

   

Slanje loše slike u svet

Već po običaju, izvor najveće strepnje i stida kod nemalog broja urbanog i progresivnog Srblja. Skupimo se tako nekim povodom, dodju svedoci iz sveta sa kamerama, zabeleže koliki smo ovde divljaci i imbecili i po tome nas koliko sutra znaju i cene u Čadu, Avganistanu, na Javi...Sedi ona domaćica iz Virdžinije i gleda na foksu prilog sa derbija izmedju zvezde i partizana, i prosto se krsti šta vidi. - Stoka - misli se, nismo joj se još oprali u očima za šikaniranje i tlačenje Gojka Djoga (gledala na historiju) a sad evo još i ovo, ne vredi, nikada od nas ljudi neće biti. Čobanin iz predgradja Agadira čita u nekakvom lokalnom kuriru ko nam ovde vodi poljoprivredu i na šta to sve liči, i misli se u sebi - ćuti bre, još je nama ovde i dobro. Mališani u Finskoj na času prirode i društva, gledaju u udžbenicima slike Košutnjaka posle prvog maja i zgražavaju se nad zagadjenom lepotom, ustaje mali Tuuli i pita, šokiran i kroz suze - učiteljice, kako mogu da žive u toj deponiji...A to je strašno samo po sebi, jer mali Tuuli koliko sutra možda izraste u fluidno i nonbinarno biće, i nikada neće pristati da svojom nogom kroči u srbski Mordor, u svetu čuven po kojekakvim mordorlucima...

Istina je medjutim ta da, još od vremena Turaka, mnogi Srbin gleda sa čežnjom put civilizovanog, produhovljenog i liberalno ustrojenog Zapada, vazdižući njegovu slobodu i čovekoljublje i zgražavajući se nad zaostalošću sopstvenog plemena u kom je, eto, bio prinudjen da se rodi. I ne klonu duhom, nego ima evo već dva veka kako se bori, zauzima, i zastupa naš narod u duhu najboljeg mogućeg ambasadora, gde god se pojavi. Nebitno što to nikoga ne zanima (i što neretko nisu ni čuli za nas), no čim se otisne put Švedske, Holandije, Kanade...I dodje u kontakt sa tamošnjim življem, kreće agitovanje i objašnjavajnje kako mi ovde imamo kanalizaciju i ne pišamo po liftovima, ne jedemo malu decu i ne ubijamo strance mačetama po ulici kad nam dodju, nisu Srbija samo šešelj i Djoković već i antifa i žene u crnom, imali smo mi i nobelovca, a i Tesla je naš jelte, čuli ste za Teslu, da nije bilo Tesle sad ne biste imali smartfon i internet hehe, a i toliko toga lepog ima da se vidi, a hrana tek što je dobra, mi smo ljubazan i pristojan narod, ne verujte medijskoj kampanji, to je dva posto desničara i popova koji prave haos znate, mi ostali smo pitomi i dobri, dodjite, jebite nam i žene ako treba - ma jebite i nas i orlove krstaše, samo dodjite...

Kod kuće medjutim, štiti obespravljene i ugnjetene i zastupa njihova prava i slobode, i daje lekcije iz tolerancije i pristojnog ponašanja nižim i neukim bićima, oplemenjujući ih samom svojom blizinom i postojanjem. Jer nije u redu da se neko zbog tebe pred svetom stidi.

- Kad vide Bugari na slici koju smo upravo poslali u svet kako smo organizovali prajd, neće nam doći za Novu Godinu da slušaju Cecu. Kakvu to sliku šaljemo u svet, nikada od nas Valhala neće biti.
- Alo Gotama Imedžn Gandi, aj sjaši za trenutak leba ti.

.......

- Ugazili one demonstrante juče.
- Neka, nek vide Francuzi i Nemci koga Šolc i Makron održavaju na vlasti.

   

Žuti karton

Opomena pred isključenje.

- Sipaj još jednu.
- Nemoj brate, tri stenta su ti stavili, već imaš žuti.
- Znam. Nek ide život.

kasnije tog dana

-...I šta kažeš, polupao kola načisto? A on?
- Slomio ruku i dva rebra, ugruvao se, al dobro je prošao.
- Konjina.

kasnije te nedelje

- Oš popiti jednu?
- Nemoj brate, ne pijem od udesa više. Dobio sam žuti od Snežane, preti da će da me ostavi.
- A jebiga.
- Jebiga...A znaš šta - daj jednu, ko ga jebe.
- Marš bre u pičku materinu.

   

Lako je tudjom decom po gloginjama mlatiti

Lako je tudjem detetu dozvoliti da radi šta hoće, jer ne moraš posle ti da ga trpiš i sasecaš mu loše navike kod kuće.

- Dobro bre tata pa da'l si normalan, šta je jelo to dete? (gleda dete kako joj se grči na tepihu).
- Čokolade i čipsa sine hehe, vole čipsa naopako.
- Pa je'l jeo šta?
- Pa čipsa...
- Ma je'l ručalo šta dete to te pitam.
- A, pa pojeo je malo sarmice, a jeo je i sladoleda...
- Jasno, a ja se posle čudim što neće ništa da jede i ne može da kenja po tri dana. Znaš kad ću sledeći put da ti ga dovedem? Nikada!
- Vi ste ćero zlotvori, maltretirate dete. Pusti ga da jede šta mu se jede.

.......

- De si Miksajlo bre, vidi kolki si.
- Tu sam.
- Dodji vamo. E - vidiš onu malu tamo, Jovana se zove? Idi reci joj - seko, došao sam da te prcam. Idi daću ti sto dinara.
- Može dvesta?
- U sve te jeblo, može. Ajde gas.

.......

- Deco sutra nema nastave da znate, ali svejedno da se nacrtate svi do jednog pred školom u deset ujutro, podsetite i roditelje. Ako deda nije invalid povedite i njega.
- A što?
- Zato što long dong otvara fabriku pička ti materina mala eto što, i mora da odemo svi tamo da nas slikaju. Inače će umesto tate da zaposle Vijetnamca a ja ću na prinudni odmor, pa ćemo i ti i ja ići na ekskurziju u kurcu.

   

Kao u mešalicu

Sipati u sebe kao lopatom, bez reda i mere.

- Alo Suzana, gledaj dete šta nam radi, idi tamo i reci mu da prestane da trpa u sebe kao u mešalicu, ukenjaće mi se tri puta dok se ne dovučemo do kuće.

   

Niš

Skraćenica za ništa. Niš' posebno, niš' naročito...

- Je l ima nešto pametno na tom jugu?
- Niš.

   

Zajeb

Kad lepotici zver pretvore u princa.

Nakon godinu dana koji su obilovali patnjom, bolom, čežnjom, besom, prezirom, mržnjom, radoznalošću, nedoumicama, empatijom, strašću...Lepotica baca poslednji pogled na svoje srce i ono viče - to je to, ta nezgrapna, neprivlačna zver je taj, jeste da je ružan i svet na njega gleda sa prezirom ali on je tvoja srodna duša i tu nema sumnje, voleće te, paziti i štititi do kraja života. Nema više šta da se nećkaš. Lepotica prelama, u fazonu - nek se jebu i otac i braća iprinc na belom konju i ko šta kaže, prilazi mu i stavlja ruke na njegova ramena, hvata njegov pogled pun čežnje i očekivanja, dodiruje zastrašujuće lice i spušta nežni poljubac vezivanja. Sledećeg trenutka počinje da se dogadja nekakva metamorfoza, zver se menja, veliki bljesak i, pred njenim očima, pojavljuje se baršunasti Robert Patison iz tvajlajt sage. Lepotica stoji u šoku i neverici.

- Šta je sad ovo koji kurac?
- Draga to sam ja, znaš, zla veštica, pretvorila me je u ono odvratno čudovište i trebalo je da me neko zavoli baš takvog, ali sad je sve u redu, znaš, ja sam princ i...
- Kakav more kurčev princ, nisam pristala na ova sranja. Vraćajte mi moju zver.
- Ali...
- Nema ali debilko, nećete me prevariti. Gde je ta veštičara?

Pojavljuje se veštica.

- Slušaj vamo gaduro, da si ga vratila u prethodno stanje ovog momenta.
- Ali...
- Nema ali, vraćaj mi mog dlakavog rmpaliju sa šapama dok ti glavu nisam otkinula.

   

Nesporazum

Kada sin ćoman izrod lenčuga pita ćaleta da uzme traktor da ode i zaradi neke pare, ćale sa oduševljenjem pristane, i ovaj ode i proda traktor.

Sa sve prikolicom.

   

Evrointegracija

Nastojanje Turaka, Pakistanaca, Libijaca, Iranaca, Jermena, Indijaca, Čečena, Kineza, Alžiraca, Marokanaca, Tunižana, Nigerijaca, Kurda, Etiopljana, Meksikanaca...Da se domognu evropskog tla i tu se integrišu i postanu ravnopravni članovi društva, dobiju zaposlenje, nadju pristojne stanove i vode normalan život, upišu decu u škole i na sportske sekcije, izbore svoja prava, izgrade džamije, izglasaju zakone, izmene ustave...

BBC news : Da li na Srbe treba gledati kao na deo Evrope, i zašto ne?

Autor članka : živi u Londonu, gradonačelnik mu je Pakistanac, zubar Indijac, žena Japanka, kola popravlja kod Alžirca, šit završava od Marokanca, stanuje kod Saudijca i prve komšije su mu Turci i Avganistanci.

   

Knap

Taman toliko koliko je neophodno - vremena, novca, prostora...Situacija idealna za uvežbavanje
logike i motoričkih sposobnosti (kada orman od osam kubika treba smestiti u sobu od šest kvadrata),
pregovaračkih veština (kada treba oboriti cenu pežoa za 200e kako bi uopšte mogao da se priušti),
multitaskinga (kada imaš 20 minuta da se spremiš za posao, pa istovremeno sediš na šolji i - kenjaš, dremaš, pereš zube desnom i greješ obuću fenom u levoj), dok čekaš da provri voda za kafu.

   

Ponoć na groblju

Prolazak kroz groblje, u večernjim časovima, za normalnog čoveka nikako ne može predstavljati prijatnu i jednostavnu stvar - čula se izoštre sama od sebe a pod kožu mu se uvuku nelagoda i nekakav potmuli nemir, i on se trza na svaki šum, ubrzava korak, i jedva čka da se dokopa ulice i sveta živih iz kog je na dug i mučan trenutak bio potisnut.
Jer - kada muka natera čoveka da noću krene kroz groblje, i usput, iza kakvog spomenika iskrsne kakav šum ili pokret - u njemu oživljavaju davno pokopani strahovi i bapske priče i niknu mu pred očima zaboravljene prikaze veštica, duhova i utvara, i on samo moli Boga da što pre i po mogućstvu čitav stigne do izlaza i utekne sa strašnog mesta (po pravilu, iza spomenika se sunjaju pas ili mačka koji samo traže hranu, i svako traumiranje je smešna i nepotrebna stvar).
Sa druge strane, kada muka natera Dilan Doga da noću pešaci kroz groblje, i nešto šušne u pomrčini, on mirne duše i sasvim nezainteresovano konstatuje-pa dobro, neki jadan pas ili mačka cunjaju po groblju i traže nesto da pojedu (po pravilu, iz tame iskaču vampir, tiranosaurus, čudoviste sa osam glava ili kakva druga napast koja se vešto skrivala i čekala da ga ubije).

Medjutim, kada čoveka u Srbiji nevolja primora da noću prepreči do kuće kroz groblje, i nešto se mrdne iza spomenika i odvuče mu pažnju, u sećanje automatski krenu da mu naviru priče o drekavcima i vešticama i ludom komšiji koji se povampirio i sekirom ubio baba Jovanku, seti se scena iz Leptirice i Glave šećera i našminkanog Taška Načića u ulozi davitelja...I Srbin čovek smelo staje, okreće se, krsti se tri puta, pljuje u stranu i viče prema provokatoru-alo bre ukleta žgadijo, nemoj sad tamo da vam dodjem majke li vam povampirene i nevaspitane, malo mi je moje muke pa mi samo vi još falite (jebem li vam seme repertoar). No-po pravilu, iz pravca gustog i proždrljivog mraka iskaču novi predsednički kandidat sa nedvosmislenim dokazima boljitka, novi broj kurira i informera, kasapin u službi erste/aik/adiko/komercijalne...banke sa novim neverovatnim ponudama, Vučićević i Mitrović, džihadista sto u Alepu odseca glave iz nikom jasnih pobuda i maketa Beograda na hlebu i vodi, uvećani račun za struju, lik što plače nad sudbinom slane plazme, neka random kurva sa hepi televizije i Nada Macura...jednom recču-stoglavo čudovište koje baulja grobljem i hrani se dućama nesrecnih koji su primorani da tuda prolaze. I čovek se brže-bolje okrene i ubrza korak i moli Boga da se živ i zdrav dokopa izlaza i granice sa Madjarskom/Rumunijom/Bajramom (Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija), gde na trenutak uspe da odahne i odakle gleda da nastavi svoj put u pičku lepu materinu.

EDIT

Pisano pre tačno 5 godina, mislim u trećoj smeni dok sam još radio u jednom hotelu. Kačim ovde jedino iz razloga što se ništa nije promenilo (sem što nisam više u hotelu, to je dobro).

   

Ostati pozitivan

Jedini ispravan stav koji čovek može da zauzme kada je u nevolji, jer noć je najmračnija pred svitanje i bolji dani svakako slede. Podigni glavu, udahni duboko i hrabro nastavi dalje.

- Di si roćela, šta radiš? Ajd sidji do kafane, tu sam sa Djoletom.
- E rado al ne mogu, imam koronu evo četvrti dan, tako da sam zaglavio..
- Au, je l gadno?
- A ono šta znam - smaram se, sav sam nešto kilav.
- Glavu gore bato, najvažnije je ostati pozitivan haha.
- Teraj se u kurac, znaš.

   

Žena

Takva je žena. Uvuče se pod kožu, nalik na miris ili nemir, ni sam ne znaš kada i kako je tu dospela. Ušunja se tako i zauzme samo središte, i središta svih središta – vremena, suštine, i samog zbivanja i postojanja. Popije pamet i pohara srce, otvori dušu i istera iz nje sve što joj ne odgovara i ne treba, napuni je čežnjom, sujeverjem i vradžbinama, i tako blistava i strašna, načini od sebe polazište svakog lutanja i razlog svakog povratka. Preotme volan i okreće oko sebe čitavog čoveka, njegove nagone i misli, odluke i postupke, istine i obmane. Zavrti ih i okreće dok ne načini sklad, ili se zaigra i razbije sve u paramparčad.
Takva je žena : ulazi u život, naglo kao nevolja il požar ili – prirodno i tiho, kao svetlo što nahrupi u sobu ispod vrata. Udje u njega nehajno i lako kao u svoj stan; gledaš je, začudjen, nepoverljiv, i pitaš se odakle li je zalutala. Čudi se i ona, posmatra prašinu što se taloži po sećanju i paučinu gde se niže po ćoškovima duše – sve to posmatra i misli se – koliko posla ima ovde...
- Hej! Ovde sam, zar me ne vidiš?
Ne čuje.
- Zaista me dugo nije bilo.
Skida mantil i prebacuje ga preko fotelje, razmiče zastore davno navučene, i pušta unutra svetlost i dan, pušta zaboravljene, zabranjene boje, da zaliju zidove i razmile se pod krevetom i ormanima, kud koja.
- Nemoj! Ne znaš šta činiš...
Vezuje kosu u rep, skida bele čaršave bačene na strasti i osećanja.
- Ne može, Ne dozvoljavam ti! Ovo je moj stan!
Uzalud. Otvara fioke jednu po jednu, pronalazi lepak i popravlja oštećene snove. Poravnava rubove na tepihu, skida kutiju, vadi šarene konce i krpi poderana nadanja i čežnje. Gledaš nežne gipke prste kako ih nagriza lepak i bodu igle – gledaš je i misliš – imaš li ti imalo stida, dokle misliš...
Katanci na davno zabravljenim vratima – pordjali, užasni, ključeva namerno slomljenih u njima – razoružava ih pogledom; penje se na tavan, silazi u podrum, pretura po ostavama.
- Ma čuješ li me bre – ne dozvoljavam ti! Ne dam, to je moj mrak!
Ne čuje me, ne vidi, ne postojim – mene nema, ni podruma ni mraka više nema – mesto svega, sad je samo ona.
Takva je žena : zadje ti u baštu, a ti se i ne sećaš da imaš baštu. Gleda uvelu lepotu, gleda ogradu poleglu u travi; podiže je, prstima vadi iskrivljene eksere iz natrulih dasaka i meće nove, farba je, jača i učvršćuje. Zasuče rukave i, sva od namere, divnim belim rukama čupa korov i lomi trnje, i sadi namesto njih nove misli, nove želje i ideje – gleda ih gde niču, bokore se i pupe, i cvetaju i rastu od same njene blizine.
Takva je žena. I daleka, i kada je nema li zauvek ode – tu je - odsutna i sveprisutna, sve je od nje. Tražiš je u razumu – ali razuma više nema; tražiš je u srcu – no ni srca više nema, odnela ga je, obrala opustošene grudi. Uzimaš revolver i prislanjaš na slepoočnicu – kad ni glave više nema; mesto nje, mesto duše i srca – sad je samo ona. Tvoja je još samo koža – sve što je pod njom, sad pripada jednoj ženi.

   

Džabe

Najskuplje moguće.

- Moram da ga teram kod majstora, otpašće mi prednji levi.
- E nemoj u servis, da bacaš pare za džabe, namontiraće ti to zet moj za džabe.

...

- Trebao bih sutra do Beograda...
- E možeš sa nama busem ako hoćeš za džabe - moraš samo da odstojiš jedno sat i po - dva, al daće ti žutu, i dobiješ još i sendvič i vodu za džabe.

...

- Opa sinak, devetka, ide to tebi. Koliko još do anesteziologa?
- Ma pusti, imam još tri ispita, stažiranje...
- Ma kakvo kurac stažiranje diploma, zaposliće tebe teča za džabe, ništa se ti ne sekiraj.

...

- Bro je l znaš slučajno kolko je PCR test? Treba za Švapsku da idem.
- Au pa ne znam, košta. Imaš ovaj brzi taj ti je jeftiniji, a imaš brate i vakcinu za džabe.

   

Molimo počistite za svojim ljubimcem

Dobronameran apel komšija i sugradjana, koji ljubazno mole roditelje da zadju po gradu i pokupe sa ulica limenke, maske, zgužvane pakle cigara, kartone od pice i ostala govna što su ih njihovi mezimci prethodne noći izasrali.

   

Pogrešan voz

Kada jednom udješ u njega, svaka iduća stanica je pogrešna.

   

Čovek za primer

Čovek koji je svojim dostignućem, ponašanjem, stavovima i odlukama zavredeo da pomogne u vaspitavanju i odgajanju dece; jedan od jadnika koji se, prljavi i upišani, teturaju gradom i spavaju po haustorima, prose, gnjuraju po kontejnerima, sede po zatvorima...Jer su propili i prokockali, ukrali i ubili, bili lenji i neodgovorni. Ljudi koji bestidno tumaraju ulicama i bulevarima i nose svoju sramotu nalik na žig i čiju priču naslućujemo (a ponekad čak i znamo); ljudska strašila i škart čovečanstva u koje upiremo prstom dok zbunjenoj i uplašenoj deci objašnjavamo šta je život i kako stoje stvari. Zaslužni za to što su milioni mališana postali sposobni, okretni, pedantni i čestiti ljudi, daleko više nego roditeljska moralisanja, škola, batine i priča o cvrčku i mravu zajedno.

Svako ima svoju ulogu.

   

Goli nožni zglobovi

Svašta smo od sebe radili - šišali se na tarzanke, tetovirali kineske simbole, obuvali u šljašteće patike boje mutogena, stavljali cirkone u zube, gutali kreatin, brijali grudi...Sve kako bi se mladi pičić navatao i odobrovoljio da se produži vrsta i nadmaši ćale koji je, svojevremeno, harao sa svojom "JNA '72." Nije da nije radilo, nema šta, ali ništa, bukvalno ništa ne može ni da prismrdi golom muškom zglobu koji na -12 seva iz šunjalice. Lep si ko Džoš Hartnet iz mladjih dana? Nije loše, ali nosiš sokne. Timberlend cipele, doživotna garancija, 32.000 na popustu? Ne ide sine, preduboko. Audi A osmica, tvoj, nije ćaletov? Imaš i kaena u garaži? A ćale kažeš firmu i dva splava? That don't impress me much jer - kakve su ti bre to farke? Dizel, nova kolekcija? Ne valja srećo, ugušio si taj sexy afrodizijak nogavicom, vidi se da si iz Ćićevca, paljba. Mada simpatičan si momak, zato prijateljski savet - sutra zorom pod hitno u radnju po plitki najk, beli rub iz njih da viri samo, i obavezno nove faje, slimfit da bude, nemoj da se sramotiš.

Pola 10 ujutro, gradski bus. On ulazi na stanici, zavrnuta nogavica, zvone zglobovi. Ona je već unutra, smorena. Primećuje ga. On primećuje nju, ona ima najseksi zglob u čitavom gradu. U njemu se rasplamasava požuda, ona vrhom jezika oblizuje usnu suvu od čežnje. Želja biva prejaka, cepaju sve sa sebe, divlja orgija, bus gubi kontrolu i uleće u kiosk, gine troje penzionera, njih dvoje navlače preostale froncle, uzimaju šofera i random babu za svedoke i odlaze put matičara.

   

Mreža

Internet.

- Tata kako ste se ti i mama upoznali?
- Upecao sam je na mrežu sine.

   

Strpljenje

Dati vremenu vremena.

#11
+78188
1582
definicija