Prijava
   

Svoj na svom

Dovoljan samom sebi. Čovek koji se, sledeći sopstvene principe i načela, nasadio na sopstveni falus i vozi se na njemu kroz život, iz dana u dan. Levom stranom. I dobro mu je, jer ponos ne dozvoljava drugačije...Do juče sam protiv svih, od juče - sam protiv sebe, jer sve druge je pobedio ili su naprosto odustali.

- Sve sam oterao u pičku materinu. I šefove i prijatelje, ženu, decu, sve. I bolje mi je da znaš. Ne može bre mene niko da jebe u mom životu.
- I ne mora.

   

Tolerancija

Golo trpljenje ponašanja, navika ili čitavih ljudi i društvenih zajednica, grupa, manjina...Pod prinudom raznih autoriteta - zakona, organa reda, ili naprosto okolnosti, društvenih normi i pravila, slabosti, nemoći i straha. Često pogrešno izjednačena sa prihvatanjem, odobravanjem i razumevanjem (što je, samo po sebi, vrlo opasno) tolerancija nas ne čini boljima niti nas bilo čemu uči; ona predstavlja tek puki suživot u kom jedni druge podnosimo, jer nas je sudbina eto nekim čudom vezala i ne možemo uvek da joj se suprotstavimo bez posledica, a nije nam dozvoljeno ni da se tek tako poubijamo. Zato trpimo - muževe i žene, kolege na poslu, šefove, komšije, Rome, eldžibitijevce, migrante, političare...Dok je autoriteta koji nas na to primorava, dok ne dodje trenutak kada ćemo se suprotstaviti - otići, ili stati u odbranu, ili popustiti rušilačkim nagonima sočnog divljanja.

- Srbija bi morala da postane tolerantnija sredina.
- Jasno.

   

Evo

Ono, ide nekako. Gura. Nije loše. Kao i ovo vreme. Kad vidim kako drugi ja još i dobro. Biće bolje. Mož' da prodje, kotrlja, taljiga. Životinjarim, jedem ova svoja govna i tako.

Svaki od nebrojenih izraza slične prirode, koje susretnemo gotovo svakodnevno, vapaj su, ako ne za pomoć, a ono bar za trunku zdravog, ljudskog razumevanja, jer ne ide, i nije uvek dobro. Zapravo nekada je loše, i to vrlo loše. Ne očekujem da me čupaš, ne očekujem ni da me zagrliš, ali ljudi smo na kraju krajeva, od iste krvi i sličnih iskušenja i nedoumica, izrasli iz istog blata i govana.

Čovek ne zna kuda bi pobegao od sebe i od svoje kože, promašenog života i zlurade sudbine, džandrljive žene i propale dece, od bede, nesreće, čamotinje...Izadje na ulicu da razbistri glavu i skloni se ma gde, da vidi ma koga - lepu ženu koja miriše na život i mladost, olistalu krošnju, osunčan zid, psa ili mačku...No mesto toga slučajno nabasa na poznanika (ponekad čak prijatelja) za kog ga vežu neki prethodni dani, neko bivše dobro i loše, koji su medjutim deo nekog predjašnjeg, minulog života. Ili se poznaju tek odnekud, preko zajedničkog prijatelja, ili su bivše (ili sadašnje) kolege i to je sve. Velika je nedoummica zbog čega u tim slučajnim i sasvim nepotrebnim susretima poznanici, sa neshvatljivom lakoćom, daju sebi za pravo da upute jedno automatsko "štaimakakosištaradiš" očekujući najbolje...Zapravo ne očekujući bilo šta, to se pita, i to je to, vidim te sad i ko zna kad, reci da si dobro i da je sve u redu, jer ionako te pitam iz pristojnosti, na kraju krajeva, ne dugujemo jedan drugom ništa.

Nevolja je medjutim dvojaka, jer ovakvo pitanje stavlja čoveka u situaciju da se, navlačeći kakav - takav osmeh i gledajući negde ukoso, oseća kao pravo pravcato govno jer gle, eto stojiš tu i prosto sijaš, zdrav, prav i srećan dok sam ja nepopravljivo omanuo na svim poljima.Ili da saspe sav teret zabluda i poraza i ne poštedi sagovornika ni jedne svoje muke, pri čemu bi se i jedan i drugi osećali kao govno, jer - niti je prvom lakše, niti njegova iskrenost može doneti bilo šta dobro ma kom od njih, niti ovaj drugi nudi bilo kakvu utehu i pomoć. Zato prvi to nikada ne čini, jer ostala bi nekakva gorka senka, neprijatnost, i sećanje na susret koji ćemo se ubuduće truditi da po svaku cenu izbegnemo. Naprosto, ne prija nam da pokazujemo osećanja i nerado se upuštamo u nepromišljenu iskrenost. I to je na kraju krajeva nekulturno, ne? Život je samo jedan i moramo uspeti, moramo se izboriti, dati sve od sebe, a ko da sve od sebe neminovno će isplivati, iskoristimo svoje potencijale, mislimo pozitivno, hranimo se zdravo. Ako ništa - ostavi makar utisak da stvari kod tebe stoje vrlo dobro, jer sve drugo je neprihvatljivo...

Znam to. I nemam nameru da ti kvarim dan bilo kakvim neprijatnostima, jer i tebi je, ne znam, možda svega preko glave. Ali znam i da sam čovek, i ne mogu do te mere da lažem i glumatam, ni ta dva minuta. Ostalo mi je još nešto malo ljudskosti i dostojanstva, a ko zna - možda čak i ponosa.

- Nego reci ti meni, kako si ovako?
- Evo. U stvari kad bolje razmislim, teraj se bre u pičku materinu.

   

Šećer

Najprodavanija droga, potpuno legalna. Direktni uzročnik za nastanak gomile lakših i težih oboljenja koja, na godišnjem nivou, odnesu milione života širom sveta.

   

Pljuvanje u kafu

Najniži mogući vid osvete za nanetu nepravdu ili šta je već po sredi. Pljuvanje, cedjenje truleksa i sundjera u kafu ili sok, sendvič (čuveni slučaj kuvarice koja se 2013. u BG ispišala u lonac supe), kopanje po šupku prstima kako bi se namazali rub šolje ili čaše, viljuška...Odvratni su, neljudski, potezi ispod svake granice časti i dostojanstva - ne stoga što gost sam po sebi pije fekalije već što i ne zna da to čini, čime je pobedonosni podsmeh konobara koji stoji kraj stola (i sija svojim fasadnim osmehom, dok u sebi kipti od zluradog zadovoljstva) sveden na nemoć i benignu jadnost.

Kao čovek koji je proveo deset godina po raznim kafanama i barovima, klubovima, restoranima, hotelima...Odgovorno tvrdim da zaposleni rade i gore stvari. Gosti neretko umeju da budu drski i neuljudni, prezahtevni i bezobrazni (nemogući na jedan od hiljadu načina) a ljudi, pogotovo ako mrze i sebe i posao koji rade - imaju kratak fitilj. Sem toga da se ponašaš kao čestit i pristojan čovek - nama načina da se od ovog zaštitiš. Sećam se čak primera jednog frajera koji se, svojevremeno, nakon što je satima čamio zavejan u mećavi kraj Feketića, ispišao po sopstvenim dlanovima u nameri da se rukuje sa predsednikom koji je došao da ga čupa iz snega. I uspelo mu je...

- Šta misliš, da li pljuju u kafu ovom Vučiću ili Konu?
- Ajoj.
- A kamere u šankovima i to?
- Veruj mi, uvek ima neki štek gde može da se obavi neopaženo.
- Brate, šta misliš čega se taj sve nagutao u zadnjih 8-9 godina?
- Čega nije. Garant mu sipaju neki domestos ili kiselinu, vidiš da je svakim danom sve ludji.

   

Što se mora nije teško

Tek jedna u moru apsurdnih izreka i maksima koju je iznedrila mudrost ovog naroda; pokazatelj da nas inteligencija i promišljanje nisu krasili ni u neka ranija vremena. Što se mora to je upravo i najteže, jer čoveku oduzima slobodu izbora i odlučivanja a često i dostojanstvo, integritet, i ono malo ponosa što mu je preteklo.

pola 11 prepodne, sreda:

- Sine...
- A?
- Ajde ustani, došli ovi moji iz stranke.
- Dobro evo...A?
- Ma znaš bre neki dan što smo pričali, čika Toza i Zdravkin onaj mali došli da pričate pa da vidimo za neki poso.
- Aha da...Da da čekaj evo.
- Ajde čekaju ljudi u dnevnoj.
- Važi, što se mora nije teško je l tako (odlama nogaru od stolice i, raščupan i u gaćama, kreće put dnevne sobe).

   

Mi i oni

Mi : ljudi od razuma i nauke, civilizovani, obrazovani, čestiti i pošteni, lepo vaspitani, uredni. Napredni. Saosećajni i čovekoljubivi. Ne pravimo se pametnijima nego što jesmo, umemo da se vladamo i u društvu koje nije naše i nije nam poznato, dobro vladamo maternjim jezikom, nismo knjiški moljci ali - čitamo, koliko nam vreme i mogućnosti dozvoljavaju. Gnušamo se kiča svake vrste. Ne poznajemo istoriju umetnosti ni psihologiju, ali imamo osnovni uvid i dovoljno iskustva da bismo izgradili sopstveni ukus i zauzeli lični stav, i procenili čoveka u dovoljnoj meri kako bismo ga svrstali u kategoriju prijatelja ili poznanika, dobrodošlih ili budala. Vladamo solidnim znanjem u sveri rada i delovanja, ali imamo šta da kažemo i na račun ekologije, politike i sporta, filma...Ne odredjuju nas društveno ni nacionalno poreklo već sposobnost donošenja sopstvenih zaključaka i obrasci ponašanja koje smo samostalno usvojili - stoga se možemo smatrati kosmopolitama i, bez naročite bojazni, postaviti se kao ravnopravni sagovornici onima iz drugih delova sveta i drugačijeg društvenog miljea.

Oni : ostali. Pre svega, ljudi ograničenih kapaciteta i mogućnosti, brzi na zaključak i osudu, i gramzivi na tudja mišljenja i stavove koje automatski usvajaju i brane kao sopstvene. Ljudi koji propagiraju ono što ne razumeju i u šta ni sami u potpunosti ne veruju - ne iz zlobe i pakosti, naprotiv već - usled nedovoljne informisanosti i ostrašćenosti. Desničari i fašisti, fanatici vodjeni, pre svega, rušilačkim strahom; spaliće, uništiti i razoriti sve što ne razumeju i nisu u stanju da usvoje kao njihovo. Kočnica u razvitku čovečanstva, čak pretnja po društveni poredak - Jevreji, crnci, komunisti, muslimani. Migranti. Ljudi koji upropaštavaju svoj i živote ljudi oko sebe - narkomani, kockari, nasilnici. Teoretičari zavera, antivakseri, ravnozemljaši, reptilijanci, jadnici i paćenici, bolidi, idioti, retardi, daunovci.

   

Uredjenje kanalizacione mreže

Uz uredjenje vodovodne mreže, otkriće antibiotika, uvodjenje gradskog grejanja i tri redovna obroka dnevno, mogućnost konzerviranja i pasterizovanja hrane, pojavu sapuna, dezinfekcionih sredstava, otrova za štakore i bubašvabe, frižidera i zamrzivača, aspirina...Najveći neprijatelj u nastojanju pomahnitalog radikalno - fašističkog provaksera opranog mozga da ubedi okolinu na zavrtanje rukava.

- Vakcina je civilizacijska tekovina, i da nije bilo nje, čovečanstvo bi do sada izumrlo sedamnaest puta.
- Ajde beži bre u kurac.

   

Civilizacijska tekovina

Fraza koja apsolutno ništa ne znači, no koja zatucanom čoveku zvuči dovoljno dobro i ugladjeno, i rado se upotrebljava kada je neophodno ubediti ga u nekakav idiotizam ili mu uvaliti neko random govno. Od pukog potrošača pravi kupca što, iako isto, nije jednako.

- Ne sprdaj se sa vakcinom, to je civilizacijska tekovina.
- Istina, kao i električna stolica, kalašnjikov, konc logor i atomska bomba.

   

Priča o nerazumnom džinu

Dobro poznata priča o momku od svojih 4 - 5 metara visine, koji je, iz samo njemu znanih razloga, uzeo čoveka za kućnog ljubimca i držao ga zatočenog u svojoj kući. Često bi mu donosio darove i izvodio ga napolje u šetnju, no gorostas je, i pored sve naklonosti koju je rado iskazivao, bivao promenljivog raspoloženja : zadovoljan čovekom, ili pak samim sobom, činio se kao pitom i dobrodušan; no ponekad, u neshvatljivim naletima ljutnje i besa, džin je običavao da se izgalami - i čak izudara čoveka, što je ovaj dugo pamtio i klonio ga se koliko je to bilo moguće. Ovakvo ponašanje svakako je bilo nerazumno, jer niti je čovek imao inteligenciju i iskustvo jednog džina, niti je mogao živeti i postupati kao pas, hrčak ili saksija sa cvećem - mogao je biti jedino ono što jeste, mali, bespomoćni čovek koji, istovremeno, zazire i divi se snazi i sili.

Seti se ovoga idući put kada tvoje dete od 2 - 7 godina napravi neko sranje i izvede te iz takta.

   

Priča o cvrčku i mravu

Svima dobro poznata pripovetka o vrednom mravu koji je čitavo leto proveo u mukotrpnom radu, i cvrčku koji je za to vreme svirao i lenčario. Kada je nastupila neminovna zima, siroti cvrčak zakuca na vrata vrednog mrava da izmoli malo hrane, ali ovaj ostade gluv i slep na njegovu muku, primećujući kako je letos, dok je bilo vreme, trebalo da sakuplja letinu i uloži napor kako bi preživeo.

Ova priča je, zapravo, u najkraćim crtama načelo protestantske etike : "Vredni i trudoljubivi bivaju nagradjeni, lenji i nesposobni pate". Životna filozofija koja u najvećoj meri isključuje Hrišćanstvo jer je sama srž i osnova na kojoj ovo počiva - milosrdje. Čitav 21. i dobar deo 20. veka počivaju na ovoj tezi, zahvaljujući čemu danas imamo čovečanstvo koje je u najvećoj meri sebično, gramzivo i bezobzirno.

Epilog : zavejan snegom, cvrčak skapava kraj nekakvog kontejnera, dok mrav, s druge strane, guta bromazepane i laudanum, oblači se u ženu i gura vibrator medju guzove, pati, očajava i naposletku reže vene u toploj kadi, jer zima je duga, a život pod zemljom bez ljudskosti i zabave je, i pored sveg izobilja, nepodnošljiv.

   

Priča o lažljivom pastiru

Drevna pripovetka o dečaku koji je, čuvajući ovce, poželeo da se zabavi na račun drugih pastira i, nemajući pametnijeg posla, počeo da viče "VUK, VUK", na šta su ovi brže bolje dotrčali da odbrane ovce od napasti. Imajući u vidu da se ovo odigravalo u davna vremena, nije jasno kako ga nasamareni ljudi naprosto nisu batinama naučili pameti; trol je upalio, i dečak je bio vrlo zadovoljan. Nakon nekoliko dana, situacija se ponavlja i batine izostaju i ovaj put. I treći put pastiri, iako već podozrivi, ne žele da rizikuju pokolj ovaca i pritiču u pomoć; no i ovaj put, po sredi je vrlo loša šala. Na posletku, kada se vuk zaista pojavio i skočio na stado, i pored paničnog dozivanja, niko više nije imao sluha za nevolju - stado je desetkovano i ovce su nastradale, a zajedno sa njima možda i sam lažljivi pastir.

Naravoučenije : vuk je zaista postojao i na kraju je stvarno pojeo ovce.

   

Nova normalnost

Sinestezija, naročita vrsta psihološkog oksimorona. Kovanica koja zvuči dovoljno atraktivno da bi je prosečan čovek zgutao uz bromazepam, vinjak ili dnevnu štampu; no i pored toga, ovaj spam je zapravo krajnje besmislen, jer niti postoje staro ili novo normalno (ili je normalno ili je nenormalno), niti je ono jučašnje bilo normalno.

   

Klj

Milisekunda koja razdvaja "su" od "šljas".

Naredne dve nedelje su klj

   

Kao da jesam

Nije baš da jesi, ali imaš dovoljno uvida, iskustva, poznavanja...Da bi mogao da tvrdiš.

- Jesi gledao derbi maćori?
- Ko da jesam - krš od fudbala i malo golova, sumnjive odluke, penal za zvezdu...
- Pa da, uvek iste priče.

.......

- Brate šta bi, izgledaš kao da si podleteo pod trolu.
- Veruj mi, kao da jesam.

.......

- Mačko ti si ono beše iz Begea?
- Vidi, kao da jesam (živi negde u čačača).

   

Penzionerska maska

Najvažnije sredstvo u borbi protiv pošasti i sticanju kolektivnog imuniteta. Možemo se mrštiti na njega koliko hoćemo, ali osamdesetogodišnji čiča sa četvrtastim parčetom tkanine navučenim do očiju predstavlja vrlo važnu, čak presudnu kariku u ljudskoj evoluciji i koraku bliže ka stvaranju superčoveka, koji bi bio snažan i otporan na svaki virus i bakteriju koji bi se mogli pojaviti. Biološki virusi i otrovi? Radijacija?! Sitnica! Ovaj vredni mrav, u nasumičnom lutanju kroz lavirint bulevara i ulica, obavlja nezahvalni posao prirodne selekcije odvajajući žito od kukolja i ubijajući ljudski škart - slabe i neotporne. Glavni punktovi za dopunu su mu dom zdravlja, ap'teka i pijaca, a neretko ordinira i po keju i u parkovima (ako je napolju zima, polje delovanja prebacuje na markete i tržne centre).

Penzionerska maska, prva linija odbrane čovečanstva, minijaturni je univerzum u kom, u manjoj ili većoj slozi, obitavaju mikroorganizmi poznatih i nepoznatih karakteristika i porekla. Jer penzioner je jedino biće sa dozvolom da masku za jednokratnu upotrebu nosi duži vremenski period, dok ova ne poprimi sivo - zelenkastu boju i potpuno se stopi sa kožom (laž je da je bacaju nakon mesec dana korišćenja, u 94% slučajeva upotrebljava se i nakon tog roka). Ako deda ima tri zuba koje ne održava - dobro je, ako nema ni jednog - još bolje, jer na taj način sredstva dezinfekcije ne narušavaju svekolike mutacije i prirodan proces nastanka flore i faune. Masku je dakle neophodno nositi što duže vremena i odlagati je na vrat tek u slučaju preke nužde, da bi se liznuo prst zarad okretanja novinske stranice ili pojeo tanjir pasulja sa kolenicom. Ako malo safta kane na površinu - dobro je, jer sve je dobrodošlo. Bolesni krajnici i isparenja od panklava i vinjaka takodje potpomažu proces vrenja, a, u slučaju da je letnji mesec i rukavi su ostali kod kuće, u istu se, sasvim slobodno, može izduvati i nos.

Stojim malopre na pijaci, u jednom od onih vijugavih redova za koje nikada ne znaš kuda vode, pa umesto celera i šargarepe, na kraju, možeš nabasati na sardinu i toalet papir. Iza mene stoji visoki, mršavi starac sa izrazom bolesnog, isluženog konja i kašlje mi u potiljak. Natopljena maska sa dve žute i jednom crvenkastom flekom počiva uredno zategnuta; tik ispod nosa, dve korone drže jednu jadnu ebolu dok je sida leši bejzbol palicom. U uglu, u fotelji, sedi kolera što pomalo liči na Milorada Vučelića, puši tompus i pita, rezignirano - gde je moja kamata Ebi? Dao si mi svoju reč... - Oprostite patron Koki, zlikovci mi pozatvarali sve kladionice...Ali Koki je gluv za izgovore i slep za tudju patnju; skreće pogled ka meni i pita - jeste li vas dvoje zajedno? Reko - jok, ja došao da pazarim neke špargle i kelerabu ako se nije razgrabilo, izvinte me što smetam...Okrećem se i gledam svoja posla, iza mene, čiča, u maniru Dart Vejdera, ispušta hrapave oblake pare i boji vazduh zelenkastom patinom Černobila. Slutim kako bi svakog trenutka mogao izvući neonski mač negde ispod kaputa i probosti me kroz ledja. Nesrećnom Ebiju, dželati seku mali prst na levom pipku u znak upozorenja. Dere se i zapomaže. Šta ja tu mogu...

   

Oholost

Preterana samouverenost u sopstvenom neznanju.

   

Ljudi koji kupuju patike od 100 €

Ljudi kojima prilike ne dozvoljavaju da baš kupe one od 150 - 200, a snobizam i malogradjansko poreklo i vaspitanje ih sprečavaju da uzmu one od 40-50, ma koliko da su im se zapravo svidele. Prve nose tatini sinovi a druge sirotinja, i zato se mršti i na jedne i na druge. Nebitno što ih sve jednako šiju i lepe mali Indonežani i Kambodžanci za šaku riže i dva šamara dnevno, i što im je realna vrednost pecto dinara - stoja je tamanica, zlatna sredina, podnošljivost, prosek.

   

Stoživotna

Robija čoveka kao pojave na Zemlji.

Postoji mogućnost pomilovanja u slučaju dobrog vladanja.

   

Programiranje

Osposobljavanje automata za obavljanje odredjenih funkcija u korist kupca ili samog programera. U zavisnosti od svrhe proizvoda i zadataka koji su mu namenjeni, koristi se prostije ili složenije programiranje.

Školski, televizijski, dečiji, program na veš mašini...

#11
+77670
1560
definicija